22 February 2013

NICK CAVE AND THE BAD SEEDS - Push The Sky Away (Mute)

Diže mi se na Kejva kad ovako zvuči. Jer ovako zvuči neko ko ima i nečije srce i vaginu na dlanu



Toliko mi se različitih prilaza ovom albumu vrzma po glavi. Valjda će ostati nešto od recenzije ako uspem sve da ih pobrojim.

Grinderman je bio Caveov Porše. Izjurio se njime, izdivljao, kako bi to mladi danas rekli- izkalifornikejšonovao se. Shvatio je da u sebi ima još dovoljno sokova, da satirska kita i dalje plaši žene širom sveta i pred našim očima/ ušima proterao je demone iz sebe. Push The Sky Away je midlajf bonaca. Najsavršeniji od svih osećaja- da žena koju voliš leži u tvom zagrljaju.

Push The Sky Away je dobar (čak predobar) zato što nam je ovakav Cave nedostajao (ja kažem još od No More Shall We Part, @lukatoyboy kaže od Boatman's Call) i zato što niko ne može da uradi Cavea umesto Cavea. Leonard Cohen, Scott Walker, Roy Orbison, Johnny Cash možda jesu uzori, ali Cave je svi oni u jednom plus Cave. Push The Sky Away je kolekcija himničnih, tvinpiksičnih balada maestralno elegantno aranžiranih kojima struji jeza, tik ispod Caveovog vazda propovedajućeg vokala. Push The Sky Away je kako ja romantizujem Bajrona (pun intended). Saundtrak za serijal o Džeku Trboseku. Uhhhh. Zaustavite me pre nego što svršim.

Sad sam proverio. Ovo je "taj" dekadni album. Na kraju devedesetih bio je to The Good Son, na kraju milenijuma No More Shall We Part, sad kad smo se otisnuli u novi vek stiže Push The Sky Away. Ne lažem se ja- nema ovde ničega novog. Cave je, i na pomenutim i na nekim drugim albumima (Let Love In) već održao sličnu nastavu iz ovog vudu kabarea. Čari su u detaljima. Poput spektralnih orgulja (čak i ako nisu!) u naslovnoj temi koja na kraju albuma otvara vrata jednog hologramskog raja. Imam utisak da je  Cave čitav album osmislio i realizovao iznad neba nad Berlinom.

Cave ima 55 godina. To je tek 12 manje od Neil Younga, a verujem da i vi osećate da je Young mnogo više generacija pre Cavea. Cave je za nekoga ko danas sluša Beach House stariji nego što je bio Young koga smo mi slušali dok smo otkidali na Bandwagonesque ili Lazer Guided Melodies. Ili Henry's Dream. Cave super izgleda, ali više nije mlad. Push The Sky Away je album kojim neko ko je pozamašno proživeo pokušava da izdvoji šta valja, šta ne valja. Voleti. Valja. Nela sve bar pokuša (ako već ne može) da bude duhovito. Valja. Smrtovati. Ne valja. I sve vam to kažem bez trunke pažnje posvećene stihovima. Pa zar vi ne znate da muzika može da govori? Osim toga u jednoj pesmi (Higgs Boson Blues) on pominje Hannahu Montanu. Ali to je ionako jedina pesma koja štrči. Između ostalog i zato što ju je producirao Lucifer.

Ja nemam dilemu da bi Cave opalio Miley Cyrus.
Kao i da bi ona posle tvitovala o tome. Godinu-dve.

Push The Sky Away, naslovna tema, kojom album, kao što rekoh, završava je gde sve počinje. Ovo je jedna od najlepših Caveovih pesama ikada. Ovo je as cosmic što je Leonard Cohen najdalje otišao. Ovo je najtužnija motivaciona pesma. Slušajte kako ispod hladnih harmonija škripi nešto (može biti Warrenova violina može biti so na rani), detaljčić koji kvari trans. Mali Cave pod kožom. Kao igla.

I onda na repeat krećemo sve iz početka.

We Know Who U R. Ne znam zašto Princeov alfabet. Pesma je klasični Caveov(ski) downtempo, ala Straight To You, ali sa simpatičnim lupom koji deluje kao da je ispao iz neke dečije uspavanke koji se provlači tokom cele pesme kao da sitna kiša kaplje. Wide Lovely Eyes jeste klasična Caveov(sk)a gospel balada čiju kičmu predstavlja rif koji kao da je ispao iz pesme The Strokes. Cohen negde sluša i boli ga mladost. Utekla. Water's Edge je Henry Lee, Dig Lazarus Dig, Mercy Seat... ona vrsta klasične Caveov(sk)e u kojoj on ljušti jaje svojim dugačkim noktima i iz izrezbarane stolice peva kao da prepričava horor film. But you grow old and you grow cold yeah you grow old and you grow cold... Prvi singl/ leak Jubilee Street klasični Cave goes Clapton bluz jedino što Caveova pesma ima body count. Neki Caveovi filmovi zvuče kao ova pesma. Nije moja omiljena. Mermaids je klasična Caveov(sk) vapajna, ona u kojoj se u refrenu svi uhvatimo za ruke i iza nas počne da se projektuje Dom za vešanje. Vestern Milča Mančevskog. Neki uz ovakvu pesmu igraju svoj prvi bračni ples, neki se sahranjuju. Zajebano. We Real Cool mi je druga najomiljenija. Cash bi isekao staračke vene na ovo. Tinjajući bluz, Cave u punom baritonu, pesma od nekoliko početaka, nikako da se otisne... Grickaš nokte dok slušaš. I onda Finishing Jubilee Street, Caveov(sk)a spoken word varijanta. Ako smo se složili oko toga da bi Cave i iz klonje mogao da nam čita telefonski imenik, zamislite kako tek ovo zvuči. Svi muzičari naoružani su hladnim oružjem, kažu da se tako razvija intimniji odnos sa žrtvom. Onirična, bi mogao da bude prihvatljiv opis, naročito zbog atipičnih ženskih vokala koji se roje u refrenu. Ali zapravo cela stvar je intro za narednu, Higgs Boson Blues, i zajedno čine autonomnu pokrajinu unutar ovog albuma i ne bi me iznenadilo da Cave sa Bad Seedsima ili Bad Warrenom snimi ceo album na ovaj fazon- Gainsbourg/Hazlewood/Stones apstraktni bluz.

I onda krene Push The Sky Away, i vi možda, možda ne, shvatite da skoro svaka pesma na ovom albumu vodi svoju politiku, a ova možda i najviše od svih, ali da sve HEBENO DOBRO zvuči kao jedan kompaktan album, pre svega zahvaljujući Caveovom umešnom vođenju benda i bendovom umešnom muziciranju koje amortizuje sve vrste ideja i pristupa pesmi.

Ovo je album koji Cave i Bad Seeds drže na okupu više nego bilo šta drugo.
Kao Young i Crazy Horse.
Kao Springsteen i E-Street Band.
Kao Beatles i The Stones.

SELEKTAH: 9minus/10

6 comments:

  1. Jbt, umalo se ne rasplakah- možda sam samo gladan, a možda nije to, sigurno nije; HVALA VAM.

    ReplyDelete
  2. http://www.youtube.com/watch?v=fymChgeO00g&feature=youtu.be e, pa uzivajte !

    ReplyDelete
  3. vise sam ocekivao, Kejv kao da je s Biblije presao na Vikipediju i Gugl srch, meni m b v, bolji

    ReplyDelete