Šta ako život nije čak ni ono čega se na kraju sećaš?
Već mesecima želim da odužim dug glumici Sarahi Polley, koju sam obožavao u kanadskoj seriji Road To Avonlea, i pogledam par filmova koje je režirala. Srećni događaj se konačno odigrao i njen prilično hvaljeni prvenac Away From Her Žozefina i ja smo odgledali sa bolesnim i usled toga poludelim čedom, nas dvoje i sami u ratu sa sopstvenim prehladama. Dakle, bili smo u predispoziciji da bolje nego što bi inače razumemo priču o bračnom paru koji nakon 44 godine braka i nerazdvajanja mora da pogleda surovoj istini u oči i prihvati da zbog njenog Alchajmera stvari više nikada, NIKADA neće biti iste. Film je baziran na kratkoj priči Alice Munro The Bear Came Over The Mountain.
Ovo je bolji film od Amour. Jer je amourniji. I, zapravo, stoji negde na pola puta između pomenutog Hanekeovog filma i skoro perfektnog The Notebook, Cassavetesa juniora, koji se dotiče sličnih staračkih muka.
Sarahu Polley zanima stvaran život, kao i Hanekea, ali za razliku od njega ona traži načina da životu da još malo kilometraže nakon što stvari stignu u ćorsokak. Njega, Granta, supruga, profesora u penziji igra legendarni Gordon Pinsent, a nju, Fionu, suprugu, poreklom Islanđanku, još legendarnija Julie Christie. Njih dvoje su jedan od onih parova, bez dece, duboko posvećenih jedno drugome, koji skoro da predstavljaju najrealističkiju moguću verziju idealne i idilične ljubavne veze. A onda simptomi njene bolesti postaju sve očigledniji i neprijatniji i par mora da razmišlja šta dalje. Do tog trenutka njih dvoje su nam već uveliko dragi, starački podnošljivi, možda su nam čak otvorili mogućnost da i mi sami zamišljamo kako ne bi loše da skončamo tako, u fejd autu.
A onda Fiona odlazi u "bolnicu iz koje nikada neće izaći" i njihovi životi dodatno se tumbaju, ali ne baš kako su, uprkos jasnoj putanji bolesti, mogli da predvide. Ne, ne očekuju vas otmice vanzemaljaca ili nekakvo poboljevanje iz solidarnosti, naprotiv- samo simpatični, surovi i uporni život. Fiona u jednom od pacijenata ubrzo pronalazi konfidanta i prijatelja za koga se vezuje, dok Grant pada u lagani i sigurni zaborav. Grant je sada prinuđen da svoju ljubav pokazuje kroz praktično razumevanje "neverstva" svoje izgubljene dragane. I on to čini. A onda Fionin drugar biva povučen iz bolnice na kućno lečenje i to je stravičan udarac za Fionu, ali Grant se ne predaje... Baš kao ni Georges sa svojom Anom u Amour, ili Noah sa Allie u Notebook. Ljubav je u dokazima ljubavi, reče neko pametniji, i funny thing u vezi sa tim jeste da dok god ona traje ti dokazi moraju da budu isporučivani. Nikada podrazumevani i nikada dati jednom-za-sva-vremena.
Možda Away From Her nije morao da ima naknadne obrte (pre svega mislim na sparivanje... sa...), ali možda je to taj superironični ciklon života koga nikada nismo svesni dok nas nosi, već samo kada se tuđe sudbine ispreče ispred nas. Kako god, meni se taj segment nije dopao, jer mi nečije "pravo" da nastavi svoj život možda previše "lako" nalazi i kako to da uradi. A možda sam i ostao neuveren da bi neko posle 44 godine tako lepe vernosti imao u sebi snage da sem bola prihvati bilo šta što mu život nudi. Možda bi mi veću snagu udahno taj romantični osećaj nemoći, nego ovaj if life gives you lemon, make lemonade pristup.
Ako ostavimo po strani par flešbekova stilizovanih kroz efekte kakve je verovatno imao prenos Hita meseca sredinom YU osamdesetih, Sarah Polley je režirala priču jasno, kompaktno, toplo i isključivo se oslanjajući na glumce, bez mnogo kadrova koji bez njih definišu atmosferu filma.
Sad me čeka Take This Waltz.
SELEKTAH: 7minus/10
Već mesecima želim da odužim dug glumici Sarahi Polley, koju sam obožavao u kanadskoj seriji Road To Avonlea, i pogledam par filmova koje je režirala. Srećni događaj se konačno odigrao i njen prilično hvaljeni prvenac Away From Her Žozefina i ja smo odgledali sa bolesnim i usled toga poludelim čedom, nas dvoje i sami u ratu sa sopstvenim prehladama. Dakle, bili smo u predispoziciji da bolje nego što bi inače razumemo priču o bračnom paru koji nakon 44 godine braka i nerazdvajanja mora da pogleda surovoj istini u oči i prihvati da zbog njenog Alchajmera stvari više nikada, NIKADA neće biti iste. Film je baziran na kratkoj priči Alice Munro The Bear Came Over The Mountain.
Ovo je bolji film od Amour. Jer je amourniji. I, zapravo, stoji negde na pola puta između pomenutog Hanekeovog filma i skoro perfektnog The Notebook, Cassavetesa juniora, koji se dotiče sličnih staračkih muka.
Sarahu Polley zanima stvaran život, kao i Hanekea, ali za razliku od njega ona traži načina da životu da još malo kilometraže nakon što stvari stignu u ćorsokak. Njega, Granta, supruga, profesora u penziji igra legendarni Gordon Pinsent, a nju, Fionu, suprugu, poreklom Islanđanku, još legendarnija Julie Christie. Njih dvoje su jedan od onih parova, bez dece, duboko posvećenih jedno drugome, koji skoro da predstavljaju najrealističkiju moguću verziju idealne i idilične ljubavne veze. A onda simptomi njene bolesti postaju sve očigledniji i neprijatniji i par mora da razmišlja šta dalje. Do tog trenutka njih dvoje su nam već uveliko dragi, starački podnošljivi, možda su nam čak otvorili mogućnost da i mi sami zamišljamo kako ne bi loše da skončamo tako, u fejd autu.
A onda Fiona odlazi u "bolnicu iz koje nikada neće izaći" i njihovi životi dodatno se tumbaju, ali ne baš kako su, uprkos jasnoj putanji bolesti, mogli da predvide. Ne, ne očekuju vas otmice vanzemaljaca ili nekakvo poboljevanje iz solidarnosti, naprotiv- samo simpatični, surovi i uporni život. Fiona u jednom od pacijenata ubrzo pronalazi konfidanta i prijatelja za koga se vezuje, dok Grant pada u lagani i sigurni zaborav. Grant je sada prinuđen da svoju ljubav pokazuje kroz praktično razumevanje "neverstva" svoje izgubljene dragane. I on to čini. A onda Fionin drugar biva povučen iz bolnice na kućno lečenje i to je stravičan udarac za Fionu, ali Grant se ne predaje... Baš kao ni Georges sa svojom Anom u Amour, ili Noah sa Allie u Notebook. Ljubav je u dokazima ljubavi, reče neko pametniji, i funny thing u vezi sa tim jeste da dok god ona traje ti dokazi moraju da budu isporučivani. Nikada podrazumevani i nikada dati jednom-za-sva-vremena.
Možda Away From Her nije morao da ima naknadne obrte (pre svega mislim na sparivanje... sa...), ali možda je to taj superironični ciklon života koga nikada nismo svesni dok nas nosi, već samo kada se tuđe sudbine ispreče ispred nas. Kako god, meni se taj segment nije dopao, jer mi nečije "pravo" da nastavi svoj život možda previše "lako" nalazi i kako to da uradi. A možda sam i ostao neuveren da bi neko posle 44 godine tako lepe vernosti imao u sebi snage da sem bola prihvati bilo šta što mu život nudi. Možda bi mi veću snagu udahno taj romantični osećaj nemoći, nego ovaj if life gives you lemon, make lemonade pristup.
Ako ostavimo po strani par flešbekova stilizovanih kroz efekte kakve je verovatno imao prenos Hita meseca sredinom YU osamdesetih, Sarah Polley je režirala priču jasno, kompaktno, toplo i isključivo se oslanjajući na glumce, bez mnogo kadrova koji bez njih definišu atmosferu filma.
Sad me čeka Take This Waltz.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment