Jedan film koji ne bi bio popularan u Srbiji
Tony Manero bio je glavni junak filma Saturday Night Fever, priče o tome kako je disko ponudio eskapizam napaćenoj njujorškoj omladini na kraju sedamdesetih. U drugom filmu, trenutno vrlo popularnog (zato sam i ja tu) čileanskog reditelja, Pabla Larraina Tony je cinično oruđe kojim Larrain bije svoj narod.
Raul (u odličnoj interpretaciji Alfreda Castra) je pedesetogodišnjak koji živi iznad kafane koju drži njegova razvedena vršnjakinja (i možda ljubavnica) koja tu živi sa svoja dva sina. Pored nje tu živi još jedna raspuštenica sa svojom odraslom ćerkom, koja pored rada u kafani, seksualno opslužuje i Raula. Iako je film u boji scenografija, beda i ljudi na ivici humanosti slični su ansamblu koji je Bela Tarr zabeležio u svom crno-belom Satantango. Raul subotom nastupa u kafani zajedno sa raspuštenicom, ćerkom i sinom gazdarice u mini-disko igrokazu inspirisanom filmom Saturday Night Fever, a paralelno sa ozbiljnim pripremama za taj nastup on se sprema i za TV nastup u popularnoj emisiji u okviru koje se traži "čileanski Tony Manero". U sumornom, od strane Pinočea sveže okupiranom Čileu, u kome ljudi stradaju zbog proturanja anti-državnih letaka, za Raula je pretvaranje u Tony-ja najlakši način da pobegne iz svega toga...
Međutim, Raul je najgrča skotina od čoveka. Bez trunke morala i empatije, i sa izlivima agresije koji su u nekoliko navrata rezultirali brutalnom smrću osoba uglavnom upadljivo slabijih od njega, on je verovatno i psihopata, oko koga medicina ne bi potrošila mnogo vremena da to dokaže. Raul je narcis kome je Tony njegov bolje izgledajući i mlađi alter ego. Udovoljavanju "Tony-ju" Raul je podredio sve. S jedne strane Raul, zbog brutalnosti koju ispoljava prema drugim ljudima i skoro potpuno dehumanizovane ličnosti može da bude i sam Pinoče, ali mnogo je zanimljivije posmatrati Raula kao onaj deo čileanskog naroda koji se okrenuo svom hlebu i igrama i zatvorio oba oka na državno nasilje koje se na najživopisniji i najdivljiji način odvijalo svuda oko njega. U trenutku kada inetolikotajna policija dođe u kafanu da vidi ko je distribuirao pamflete protiv Pinočea, Raul će se pažljivo iskrasti bez ikakve želje da pomogne ljudima sa kojima živi, i to samo da bi stigao na vreme na emisiju u kojoj se traži Manerov dvojnik. Raul je od samog početka filma nesimpatičan, ogavan anti-junak, i to je možda najveća mana ovog filma- što Larrain nije ostavio ni trunčicu humanosti u njemu za koju bi mogli da se uhvatimo. Osim ako vi niste voljni da tu humanost prepoznate u postojanju tj Raulovoj potrebi za "Tony-jem".
Larrainov tretman Raula podseća na to kako je (čedno) Godard tretirao Michela u A bout de souffle ili Noe svog kasapina u Seul Contre Tous, kao protuvu koja izaziva divljenje kod nas jedino pomeranjem granica svog protuvljenja. U stilizovano prljavom, povremeno dokumentarističkom stilu kamera iz ruke i džampkatovi dodatno stvaraju tenziju koja skoro uvek vodi eksploziji Raulovog ludila. Istini za volju, treba reći da ni ljudi oko Raula nisu mnogo gori od njega. Ako nisu zainteresovani samo za to kako da zarade (na drugima), oni čak i u najbenignijim varijantama (pretučena baka) daju povoda da ih život kazni (simpatije prema Pinočeu). Oni koje možemo smatrati (malčice idealizovanim- mladi i lepi) borcima protiv takvog stanja bivaju uhapšeni i/ili pogubljeni.
Tony Manero je depresivan i nihilistički patriotski film (i najsličniji je našem/ Jovanovićevom Mlad i zdrav kao ruža) koji se svom narodu zamera na pravi način, ali mu ne odriče jedino pravo na život (Raul sve preživljava i verovatno će). Jer bubašvabe će sve preživeti.
Uparen sa nekim svežim filmovima koji kombinuju brutalno nasilje i brutalno siromaštvo (bezizlaznost etc...) da izbrišu krivicu između sistematskog (državnog) i individualnog nasilja poput pomenutog Noeinog ili Tarrovog, ili My Joy, Sergeia Loznitse, Tony Manero, kao poslednji odgledan, ne impresionira onoliko koliko bi mogao svojim šok momentima (od scena stvarnog seksa do scena, pretpostavljam, stvarne defekacije) i u zavisnosti od toga kojim redom budete gledali ove filmove zavisiće da li ga doživljavate kao trendsetera ili kao sledbenika.
SELEKTAH: 7minus/10
Tony Manero bio je glavni junak filma Saturday Night Fever, priče o tome kako je disko ponudio eskapizam napaćenoj njujorškoj omladini na kraju sedamdesetih. U drugom filmu, trenutno vrlo popularnog (zato sam i ja tu) čileanskog reditelja, Pabla Larraina Tony je cinično oruđe kojim Larrain bije svoj narod.
Raul (u odličnoj interpretaciji Alfreda Castra) je pedesetogodišnjak koji živi iznad kafane koju drži njegova razvedena vršnjakinja (i možda ljubavnica) koja tu živi sa svoja dva sina. Pored nje tu živi još jedna raspuštenica sa svojom odraslom ćerkom, koja pored rada u kafani, seksualno opslužuje i Raula. Iako je film u boji scenografija, beda i ljudi na ivici humanosti slični su ansamblu koji je Bela Tarr zabeležio u svom crno-belom Satantango. Raul subotom nastupa u kafani zajedno sa raspuštenicom, ćerkom i sinom gazdarice u mini-disko igrokazu inspirisanom filmom Saturday Night Fever, a paralelno sa ozbiljnim pripremama za taj nastup on se sprema i za TV nastup u popularnoj emisiji u okviru koje se traži "čileanski Tony Manero". U sumornom, od strane Pinočea sveže okupiranom Čileu, u kome ljudi stradaju zbog proturanja anti-državnih letaka, za Raula je pretvaranje u Tony-ja najlakši način da pobegne iz svega toga...
Međutim, Raul je najgrča skotina od čoveka. Bez trunke morala i empatije, i sa izlivima agresije koji su u nekoliko navrata rezultirali brutalnom smrću osoba uglavnom upadljivo slabijih od njega, on je verovatno i psihopata, oko koga medicina ne bi potrošila mnogo vremena da to dokaže. Raul je narcis kome je Tony njegov bolje izgledajući i mlađi alter ego. Udovoljavanju "Tony-ju" Raul je podredio sve. S jedne strane Raul, zbog brutalnosti koju ispoljava prema drugim ljudima i skoro potpuno dehumanizovane ličnosti može da bude i sam Pinoče, ali mnogo je zanimljivije posmatrati Raula kao onaj deo čileanskog naroda koji se okrenuo svom hlebu i igrama i zatvorio oba oka na državno nasilje koje se na najživopisniji i najdivljiji način odvijalo svuda oko njega. U trenutku kada inetolikotajna policija dođe u kafanu da vidi ko je distribuirao pamflete protiv Pinočea, Raul će se pažljivo iskrasti bez ikakve želje da pomogne ljudima sa kojima živi, i to samo da bi stigao na vreme na emisiju u kojoj se traži Manerov dvojnik. Raul je od samog početka filma nesimpatičan, ogavan anti-junak, i to je možda najveća mana ovog filma- što Larrain nije ostavio ni trunčicu humanosti u njemu za koju bi mogli da se uhvatimo. Osim ako vi niste voljni da tu humanost prepoznate u postojanju tj Raulovoj potrebi za "Tony-jem".
Larrainov tretman Raula podseća na to kako je (čedno) Godard tretirao Michela u A bout de souffle ili Noe svog kasapina u Seul Contre Tous, kao protuvu koja izaziva divljenje kod nas jedino pomeranjem granica svog protuvljenja. U stilizovano prljavom, povremeno dokumentarističkom stilu kamera iz ruke i džampkatovi dodatno stvaraju tenziju koja skoro uvek vodi eksploziji Raulovog ludila. Istini za volju, treba reći da ni ljudi oko Raula nisu mnogo gori od njega. Ako nisu zainteresovani samo za to kako da zarade (na drugima), oni čak i u najbenignijim varijantama (pretučena baka) daju povoda da ih život kazni (simpatije prema Pinočeu). Oni koje možemo smatrati (malčice idealizovanim- mladi i lepi) borcima protiv takvog stanja bivaju uhapšeni i/ili pogubljeni.
Tony Manero je depresivan i nihilistički patriotski film (i najsličniji je našem/ Jovanovićevom Mlad i zdrav kao ruža) koji se svom narodu zamera na pravi način, ali mu ne odriče jedino pravo na život (Raul sve preživljava i verovatno će). Jer bubašvabe će sve preživeti.
Uparen sa nekim svežim filmovima koji kombinuju brutalno nasilje i brutalno siromaštvo (bezizlaznost etc...) da izbrišu krivicu između sistematskog (državnog) i individualnog nasilja poput pomenutog Noeinog ili Tarrovog, ili My Joy, Sergeia Loznitse, Tony Manero, kao poslednji odgledan, ne impresionira onoliko koliko bi mogao svojim šok momentima (od scena stvarnog seksa do scena, pretpostavljam, stvarne defekacije) i u zavisnosti od toga kojim redom budete gledali ove filmove zavisiće da li ga doživljavate kao trendsetera ili kao sledbenika.
SELEKTAH: 7minus/10
Ajde sada još Post mortem.
ReplyDelete