PURLING HISS - Water On Mars (Drag City)

piše: powerty

Drugačiji svet je moguć.


Kao toponim čije ime govori da za neprolazne vrednosti Antike ni Atlantik nije bio nikakva prepreka, Philadelphia, baš kao i svaki veći američki grad, ima svoje zasluženo mesto u “rock n’ roll” istoriji. Chubby Checker je, recimo, upravo s ove tačke na Istočnoj obali, uputio poziv za twist koji nije izgubio ič svoje zaraznosti ni pola veka od kad je prvobitno upućen.

Na nasleđu crne muzike, iz ovog atara potekli su The Roots, no za našu priču najbitnija je mitska 1991. kao godina u kojoj je nastao Bardo Pond, bend čiji uticaj na psihedelični underground u minule dve decenije i kusur godina nije moguće preceniti. Istoričari će jednog dana ove narkofilske (sredstvo) ljubitelje onostranih iskustava (cilj) zasluženo staviti u istu ravan sa npr. My Bloody Valentine, s tim što pospano-raspali Ameri iza sebe nisu imali mašineriju visprene ostrvske štampe, vične i radikalnijim alhemijskim zahvatima pretvaranja ničega u nešto (britpop i njegova otužna novomilenijumska piljevina).

Poštovaoci tibetanske duhovnosti posejali su u Phillyju seme iz kojeg je kao jedna liska iznikao Birds of Maya, neobavezni klub fanova buke. Jedan od članova ovog “blooze” trija je Mike Polizze, koji kaže da od svoje četrnaeste svira samo jednu jedinu gitaru – meksički Stratocaster, a da kad mu zatreba akustična on je pozajmi. Ima od koga, pošto su se u kraj doselili članovi vrlo dobre grupe Blues Control, dok su na lokalnoj sceni prve korake već pravili The War on Drugs, ambasadori uobičajeno neobičnog “i tradicionalnog i savremenog” gitarskog Philly zvuka. Iz ovog benda, solo vodama je uspešno zaplivao Kurt Vile, sigurno jedna od globalno najintrigantnijih muzičkih pojava u poslednjih pet godina.

Polizze je na snimanju pretposlednje Vileove longplejke, sjajnog Smoke Ring for My Halo (2011) u dve pesme svirao (pozajmljeni) bas. Purling Hiss je prvobitno nastao kao njegov sobni projekat – samo uštekana gitara i ad hoc snimci na četiri kanala. Kada ga je sve popularniji Vile pozvao na američku turneju (išao i sastav Soft Pack), Polizze je pod starim imenom okupio trio i bar malo zalečio kreativnu frustraciju izazvanu činjenicom da ostali članovi Birds of Maya i nemaju neku posebnu želju da od benda naprave nešto više od usko lokalne atrakcije koja uživo nastupa “jednom u sto godina”, mada se i od njih može očekivati novo izdanje do kraja godine.

Samo ime benda je, kako kaže, njegov pokušaj definicije buke, kojom je odvajkada opčinjen (proučavao je Reicha i njemu slične kompozitore), što se lako moglo primetiti na ranim, izrazito lo-fi nastrojenim albumima grupe, od kojih ovom prilikom posebno izdvajamo nemilosrdnu Hissteriu (2010), objavljenu na vazda simpatičnoj etiketi Richie. Po proboju kroz vatrene spirale elektrifikovanog “žuboravog siktanja” utisnutog u rilne ove ploče, u pauzama potrage za kožom koja se pod surovim tretmanom distorzije prosto odlepljivala od ostatka tela, lako se moglo konstatovati da je Polizze tu jednu jedinu gitaru apsolvirao bolje od mnogih izvikanijih kolega koje uporno brkaju kvantitet sa kvalitetom, i u tome nisu jedini.

Do sličnog zaključka došle su i glavešine poštovane indie etikete Drag City i ponudile Polizzeu mogućnost da, za promenu, novu ploču snimi u pravom studiju. Ukazano poverenje opravdano je prvoklasnom kolekcijom rockerske esencije. Otkopani dijamant je zasijao.

Uvodna Lolita je zdrava grmljavina sa koje spada raniji višak tapeta mikrofonije tako da bend u odnosu na prethodne diskografske susrete zvuči konkretnije a da u tom transferu nije dao “veru za večeru” – energija kulja kao crni dim iz svedeno ubitačnog ringišpila rifova. Dok Miško vozi pletući džemper na šest žica, nije teško zamisliti još jednog rock desperadosa i kolegu sa etikete, čupavca koji se zove Ty Segall, kako trlja ruke pri spoznaji da je Polizze njegova najuža duhovna rodbina, a ako čika Nabokov piše u rangu ove raspamećujuće svirke, svakako bi mu (konačno) trebalo dati čitalačku šansu.

Prvi singl Mercury Retrograde i efektna Rat Race smešta Purling Hiss u sendvič Dinosaur Jr. i Lemonheads, koristeći obe krajke kao osnovu za noise pop delišes, u kome se znalački ne preteruje ni sa prilozima ni sa začinima, uz tekstove od one najređe vrste – efektne, proživljene i jednostavne. Akustičarski predah u vidu Dead Again pomera težište ka Nirvani i Kurtu Cobainu, još jednom autoru koji obilato korišćenje buke nije koristio kao opravdanje za nedostatak pesme (slušali ste labudov unplugged). Na tom tragu, i Polizze se ovom prilikom iskazuje kao punokrvni autor, što i definitivno postaje jasno prilikom šetnje po oblacima She Calms Me Down, vodnjikavi katapult ka srcu, u kojoj vokal neodoljivo podseća na Dama Suzukija u punoj formi, kakav je bio tamo negde pre četrdesetak godina.

Face Down ubrzava puls, a The Harrowing Wind spušta loptu pre nego što se i sam otrgne kontroli, pripremajući teren za naslovnu temu, u kojoj se bend vraća tvrdim psihedeličnim korenima ispoljavajući optimizam uprkos realističnom saznanju da za isti nema previše osnova, što se savršeno uklapa u poimanje rock n’ rolla kao verovanja da je drugačiji svet moguć, obrćući polove dihotomija kao putokaze na vetru čime gubitak postaje trijumf, zaraza blagoslov, dok se nedostatak pretvara u prednost. Umesto tačke, Polizze u foto finišu svog neusiljenog špartanja kroz lavirinte dekada strujnih polja prosipa još jedan biser – opuštajući psihološko-situacioni rašomon Mary Bumble Bee.

U prethodna gotovo četiri meseca, od trenutka od kada sam došao u posed ovog albuma, preslušao sam ga nekoliko desetina puta. Svako novo slušanje je na dragocenu gomilicu nepretenciozne pameti dodavalo još značenja i izoštravalo neki novi, do tad neuočeni kvalitet. U epohi multimedijalne bede obilja, u kojoj je za veliku većinu slušljivih albuma neviđeni uspeh ako eventualno budu ponovo pušteni, internacionalna klasa Water on Mars očituje se i u povratku onoj tinejdžerskoj razdraganosti u kojoj je za sreću oročenu na nekoliko meseci bila dovoljna samo jedna jedina prava kaseta ili CD. Iz toga proizlazi vitalna vanvremenost kao sigurna luka i brana nasuprot tiraniji trenutka, nastaloj usled drastičnog sužavanja raspona pažnje, što je sigurna prečica u apatiju, jeftina zadovoljstva i abortus duha, pravo sa male farme velikog brata.

Ova ploča sigurno neće promeniti svet, niti joj je to namena, jer se estetska dostignuća ovog tipa opiru standardizovanim vrednovanjima. Da parafraziramo i ublažimo najpoznatiju sintagmu blaženopočivše Gvozdene lejdi – i ako ipak postoji, društvo zapravo nema ulogu u neposrednoj duhovnoj transakciji slušalac-album. Magično uživanje u svakoj sekundi Water on Mars izaziva mi tahikardiju, bruksizam i pojačanu aktivnost ekstremiteta i vratnih mišića, bez ikakvih propratnih kontraindikacija. Uz sve to, registrujem i streljanje mrtvačkim pogledima u gradskom prevozu na koje odgovaram osmehom, naoružan ovim zvučnim eliksirom u ušima.

Purling Hiss su u glavnom gradu zapadnog suseda sinoć prezentovali svoje koncertne mogućnosti. Možda poneki oslobađajući decibel dopre i do uspavanog, samozaljubljenog Beograda. Za početak, trebalo bi mu jedno ovakvo razgibavanje.

SELEKTAH: 10/ 10