Mi odlazimo u miru
Prvo par ekonomsko-propagandnih poruka:
GO FUCK YOURSELF, BREND MENADŽERU KOKA KOLE ZIRO!!! GO FUCK YOURSELF, NESPOSOBNJAKOVIĆU BIJEDNI!!! Iskreno se nadam da će neki kok-glavonja iz kompanije nekim forvardovanim čudom ovo da pročita i da te najede govnima i da ti oduzme kompanijski Audi (jer to je kazna nad kaznama za šljam poput tebe). Dođeš poslednjeg dana, a ono nema CCZ ni u salunu Džeka Danijelsa, ni u obližnjem prodajnom objektu "svih pića". A, insajderski naštelovan od Brankice Stanković, još usput saznam da tog (poslednjeg) dana Coca-Cola nije ni izvršila dostavu pića i da verovatno nigde na brettejking tvrđavi neću naći svoj omiljeni kancerogeni napitak. FUCK YOU, kokakolo, ti i šmizle!
GO FUCK YOURSELF EXITE, OTP BANKO i POHLEPNI SATANO!!! GO FUCK YOURSELF za one kreditne EXIT kartice koje ste nam naturili umesto podjednako nepodnošljivih tokena. JEBITE SE aktivno i za 100 dinara depozita i za minimalnih 500 dinara za prvu uplatu i za "refundable mesto vam je odmah kod izlaza i da, TO JE JEDINO REFUNDABLE MESTO" u ovom delu bretfakintejking tvrđave! I nasisajte mi se sve u šest za to što moram da pamtim koliko imam para na kartici, a ne mogu da vidim, nego moram da čekam red da saznam i za sve one bilmeze slične meni koji su to isto saznali baš na kasi pa sam morao da čekam da odu, ufunduju svoj novac i vrate se sa OTPerećenom karticom! GO FUCK YOURSELF i što ste poslednju oazu normalnog exitovanja, salun Džeka Denijelsa, opteretili istim sranjem pa smo ulaskom u isti ušli u zonu Inceptiona gde moramo da izađemo da bi mogli da platimo nešto što ćemo da kupimo i konzumiramo unutra.
Veliko malo puspus za @tijanat što je i dalje domaćica i po i što u Džek Salunu sve izgleda kao "Buha 3000". I čovek može da sretne srpske dopisnike Pitchfork Medija.
Mini-namig i za Ivanu Konstantinović što je imala muda to get jiggy with it. Šteta je što iza sebe nema dobri, stari B92, pa da sve to izgleda kemp kao što je i zamišljeno.
Nastavljamo sa programom.
O EXITU koji "svi hejtujemo", "volimo da hejtujemo", "posećujemo" i "imamo mišljenje o" (išlineišli).
Moj dragi kolega i prijatelji Uki STB mi kaže da nikada nije video veću gužvu na EXITU nego na nastupima The Prodigy ("brate, u jednom trenutku me bilo strah, kad su povadili baklje, da će da izbije nešto...") i Fatboy Slim ("i dolaze i dolaze i dolaze i dolaze..."). Uvek pouzdani izvor B92 kaže da je Guetta sve to nadmašio i da je u subotu bilo još više ljudi i ako čitate PR tekstove "made in STATE OF EXIT" koje ovaj nemilosrdno protura (i po pomenutim) medijima generalno nećete moći da živite od prefiksa "naj". Gledali ste uvek najbolje, najpoznatije, najveće u najboljem društvu, sa najpoznatijim serbskim selebritijima i u najvećoj ikad viđenoj atmosferi. I čovek protiv takvog viđenja realnosti ne može.
Moja istina je da je EXIT u ovom mučnom periodu tržišnog raspada, kada ono malo preostalih kompanija voljnih da se oglašavaju i sponzorišu ivente jebe "oglasni prostor" dok ovom ne poteče krv niz butine, EXIT je zaigrao na par zicera i čini mi se dobio utakmicu, a mislim da će vreme pokazati i da je počeo sa uspešnim prestrojavanjem u jednu daleko mejnstrimniju zabavu koja, nažalost, mora da udovolji i starom, i retardiranom* i, naročito, mladom- odraslom na galama, doktor igijima i ivanima svojih roditelja i, u postpetooktobarskoj prodaji duše tržišnom (moj kurac liberalnom) marketingu, izdžikljalom na rijaliti vrednostima i svirki debelog i drčnog labuda Čanka (kao personifikaciji izdajničkog čina zabadanja debelog noža u debelo meso). Drugim, i masama razumljivijim, rečima- zabole tek-punoletnu srpsku mladež za Roskildee ovoga sveta i za prestižne i najprestižnije lejbele i nove nade. Ako EXIT ne može da parira Пиво & Нож фесту i Gucci Guči ne mora ni da postoji. To jest, oni neće doći, a sa njima pod ruku će otići i uvek masmarketu verni sponzori.
E, pa jedan takav festival, sa skinutim gaćama, kitom u dupetu koja na sebi ima više seksualno prenosivih bolesti nego klonja nekadašnjeg kluba "Akademija", i do kolena u govnima koja mu niz vrat kenjaju "nove" i "stare" vlasti uspeo je da kao hedlajnera svoje udarne večeri na glavnom MAIN TESLA STAGEU ima Atoms For Peace, a dan kasnije gotskog barda Cavea. Ako vi to ne računate kao mali trijumf volje, JEBITE SE DRUGARI!
Ja bih, lično, bio zadovoljan da nešto slično starom mešetaru Gagi Ambroziću i njegovom timu pođe za rukom i sledeće godine. Jedan Flaming Lips, Hot Chip, Caribou, među pljedžama iz svih krajeva Srbije, "Neptunima-kućama naše tehnike", Dormeo dušecima, STR Đoković mini-marketima, Armin Van Buurenima i gangam stajlovima bio bi dovoljan, kao manjina za nas manjinu. Baš kao što će Srbi uskoro postati manjina u svojoj državi, tako smo mi, ajdedakažem-radoznaliji, postali manjina u srpskom društvu, i ono malo moći i stare slave koju smo zloupotrebljavali da držimo stvari pod svojom kontrolom ("smart aparthejd") zauvek je (ili do daljnjeg) izgubljeno u korist "generacija T(ranzicije)" (tj "smartfon aparthejda"). Moraćemo da se regrupišemo, otvorimo dupeta za početak dobijanja datuma sa sponzorima i napravimo sebi "nešto do nule". To se, inače, i u daleko manje gubitničkim zemljama od naše zove entuzijazam.
I pre nego što kažem nešto o koncertima Atoms For Peace i Nick Cave and The Bad Seeds kojima sam prisustvovao sa nevenčanom suprugom Žozefinom (voli da je spominjem u punom imenu), dozvolite mi da vam se obratim sa još jednom pričicom. Jer koncert nije šuma.
Počinju Atoms For Peace i ja u svom, svom full-blown napadu radoznalosti, počinjem da zveram naokolo i primetim pored sebe neobičan threesome- muškarac od nekih pedesetak godina, sedokos, prosvetarskog izgleda, stoji između dva mršava, omladinska nerd-prototajpa. I sedokosi zagrlio jednog od njih. Prva stvar na koju sam pomislio- vidi stari i mladi gejevi iz Britanije opušteno praktikuju svoju ljubav na R:Evoluciji i kako je to super, jer ne vidim u blizini patriotske krstaše kako se mršte na taj prizor. Iako Byorke praši sa svojim bendom i greje mi srce, i dalje bacam pogled na ove i počinjem da shvatam da je to verovatno otac sa dva sina. Svojim "aušvic is the new bulimia" fazonom njih dvojica deluju kao da jedu za istim stolom. Ali, ipak nisu toliko isti. I ponašaju se čudno. Pomislim, možda su retardirani* i došli su u pratnji oca da uživaju u koncertu benda koji on voli i pušta im kod kuće i tu se raznežim. Ali i nisu. Možda su njih dvojica ljubavnici, a otac jednog od njih je tu kao pastir, da ih zaštiti. Mašta mi i dalje buja, a Byorke je obilato pothranjuje ludačkim aranžmanima pesama sa AMOK. Možda jedan od njih ima Sidu i zato tako izgleda, i oduvek je hteo da pogleda koncert, i sad su ga ljubavnik i njegov otac doveli. Zatim tata nestane i vrati se sa jednim od onih džinovskih hotdogova ("lutera"*) i da ga jednom od "sinova". Njih trojica na jedan hotdog! Skrenem pogled, i posle vidim da je otac završio ono što ova dvojica nisu mogla. Kao kad deca imaju pet godina i ostave nešto u tanjiru. Volim EXIT zbog ovakvih stvari. Život nije ono na sceni, već ono pored vas. U publici.
ATOMS FOR PEACE su pokidali. Iako je publika bila relativno proređena (ja uvek govorim o resoru levo od mejn stejdža, na putu ka salunu Džek), impresivno je da se ni najmanje nije osula do kraja koncerta, što, recimo, nije bilo slučaj na Bardovom koncertu. Nastup "supergrupe" u svakom smislu je bio "supernastup". Ako mene pitate najviše zasluga za to dobija perkusionista Mauro Refosco čiji dinamični, kidajući aranžmani su bez problema od materijala koji je 90% bio nepoznat publici pravili instant hitove. Bend jeste kasnio sat i po ("zbog problema sa ulaskom opreme na granici", by Uki insajder), ali je zato ostao skoro dva puna sata na sceni, od kojih, nekih pola sata više nego što je bilo neophodno. Ali članovi ATP očigledno vole svoj projekat i željni su da ga uživo promovišu i mi smo itekako bili počašćeni tom svežinom. No, ne zaslužuju baš sve pesme da ih čujemo, a kako pesama nema mnogo (bend ima jedan album i par singlova), ipak jesmo.
Atoms For Peace su ostvarenje snova svih onih Coldcutova, Funki Porcinija, DJ Foodova i drugih mešetara ranog Ninja Tunea i Mo' Waxa koji su pravili brejkbit matrice nafilovane egzotičnim perkusijama i džez semplovima. Byorke je sve to čuo/ slušao, a onda je napravio i projekat u kome je sve to oživeo. Atoms For Peace su najveći brejkbit bend svih vremena i sasvim sigurno, barem uživo, najveći revitalizatori žanra koji je zamro sa uklanjenjem muzičkih tezgi ispred SKC-a. Njihova muzika leži na tvrdim brejkbit linijama po kojima Refosco seje perkusije hraneći mašinu, dok Goldrich s jedne strane trpa semplove i sint-linije, Flea cepka bas kao da je u nekom fank bendu, dok Byorke (er sam vam dosadio sa ovim?) leleče kao da nije ni izašao iz Radiohead. I taj lelek je prelep i ovde daje bele emocije kakve horde crno-belih DJ-eva nisu mogle da udahnu u originalni brejkbit, dok isti nije u se pustio dušu u formi trip-hopa. Bend je uigran kao Federer u najboljim danima, ima odličan osećaj za uspostavljanje ritma koncerta i u Fleai i Yorkeu ima dva intrigantna plesača. Da pamtim naslove pesama i da sam u stanju da prepoznam iste pobrojao bih vam šta je tačno i koliko bilo dobro. Ali, recimo, da je druga stvar od kraja, pre prvog silaska sa scene, bila pakleno pakleno pakleno dobra. Kao m b v da je zaista bio dobar.
(Narednog dana stižemo na poslednju pesmu Indiego nastupa Bloc Party. Vidim da Kele sad ima pletenice ko geto curice u Komptonu. Iako sam voleo Silent Alarm i tad sam bio premator za ovaj studentski bend)
Za razliku od Atoms For Peace NICK CAVE AND THE BAD SEEDS imaju sve što im treba da naprave koncert za pamćenje (nekom Lauryn Hill, nekom Portishead, nekom Billy Idol...), ali im to ne polazi za rukom. Utisak je da bend zna da odsvira puno pesama iz trodecenijskog repertoara, a da Cave pred koncert baci na papir šta će i kojim redom da se svira i da bend sa različito razrađenim emocijama prilazi izradi tog zadatka. Raspored pesama je katastrofalan. Od nedovoljno poznatih (Mermaids) Cave prelazi na par toliko puta slušanih hitova (Tupelo, Weeping Song, Mercy Seat, Deana), nakon klanica (From Her To Eternity) sledi set balada (People Ain't No Good, Into Your Arms), a sa neočekivanih izbora (Stagger Lee) prelazi na nedovoljno pripremljene himne (Push The Sky Away) i publika, vrlo verovatno dirnuta na pravi način svakom posebnom pesmom, počinje da poput psa u eksperimentu oseća nervozu zbog neprekidnog cimanja. I oni manje otporni gube interesovanje i odlaze.
Cave, koji izgleda kao pola-Bela Lugosi-pola-Nebojša Bakočević, bez problema gospodari scenom i publikom i, ako mene pitate, oni "dueti" sa nesrećnicama iz publike kojima se "obraćao" tokom izvedbi Stagger Lee i Higgs Boson Blues nešto su najneprijatnije što su mi oči ikada odgledale na nekom koncertu. Warren Ellis i dalje svira violinu kao da su na sceni Grinderman i siguran sam da tokom leta on ne sedi sa bendom, već nađe neku žrtvu i onda joj čim avion poleti priča kako je on baksuz i kako se avioni kojima on leti uvek nešto kvare i prinudno sleću i kako ima osećaj da će se baš ovaj srušiti. That funny.
Umesto da bude eksplozija na jednom mestu i sve nas raznese, Bad Seeds su bili serija bombaških napada i bacanja petardi. Tako nekako.
Na kraju bih samo da dodam da se nadam da je tip koji je hodao EXITOM sa šeširom u obliku kaveza sa živim kanarincem unutra našao sigurnu smrt padom sa brettejking tvrđave, a da je tom prilikom kanarinac uspeo da utekne.
Hvala EXITU, hvala mom B92 timu i hvala putarima koji su dobar deo "starog puta" za Novi Sad osvežili novim asfaltom posle decenije satiranja naših automobila.
*da se ne uvredi neko koristim ovaj izraz i za nepismene idiote, maloumne kretene i sav ostali duhovni šljam koji je izlegao Željko Mitrović u saradnji sa @demokrate i Slobodan Milošević UIP
*koristim možda neprimeren izraz da opišem mentalne nedostatke osoba. izvinjavam se
*jer dužinom liče na kitu Idrisa Elbe koji tumači čuvenog detektiva Luthera. Na delu je očigledno još jedan ne-PC-ukusan komentar. Ne zamerite.
(photo by @superstudio i postavljena bez dozvole autora)
Prvo par ekonomsko-propagandnih poruka:
GO FUCK YOURSELF, BREND MENADŽERU KOKA KOLE ZIRO!!! GO FUCK YOURSELF, NESPOSOBNJAKOVIĆU BIJEDNI!!! Iskreno se nadam da će neki kok-glavonja iz kompanije nekim forvardovanim čudom ovo da pročita i da te najede govnima i da ti oduzme kompanijski Audi (jer to je kazna nad kaznama za šljam poput tebe). Dođeš poslednjeg dana, a ono nema CCZ ni u salunu Džeka Danijelsa, ni u obližnjem prodajnom objektu "svih pića". A, insajderski naštelovan od Brankice Stanković, još usput saznam da tog (poslednjeg) dana Coca-Cola nije ni izvršila dostavu pića i da verovatno nigde na brettejking tvrđavi neću naći svoj omiljeni kancerogeni napitak. FUCK YOU, kokakolo, ti i šmizle!
GO FUCK YOURSELF EXITE, OTP BANKO i POHLEPNI SATANO!!! GO FUCK YOURSELF za one kreditne EXIT kartice koje ste nam naturili umesto podjednako nepodnošljivih tokena. JEBITE SE aktivno i za 100 dinara depozita i za minimalnih 500 dinara za prvu uplatu i za "refundable mesto vam je odmah kod izlaza i da, TO JE JEDINO REFUNDABLE MESTO" u ovom delu bretfakintejking tvrđave! I nasisajte mi se sve u šest za to što moram da pamtim koliko imam para na kartici, a ne mogu da vidim, nego moram da čekam red da saznam i za sve one bilmeze slične meni koji su to isto saznali baš na kasi pa sam morao da čekam da odu, ufunduju svoj novac i vrate se sa OTPerećenom karticom! GO FUCK YOURSELF i što ste poslednju oazu normalnog exitovanja, salun Džeka Denijelsa, opteretili istim sranjem pa smo ulaskom u isti ušli u zonu Inceptiona gde moramo da izađemo da bi mogli da platimo nešto što ćemo da kupimo i konzumiramo unutra.
Veliko malo puspus za @tijanat što je i dalje domaćica i po i što u Džek Salunu sve izgleda kao "Buha 3000". I čovek može da sretne srpske dopisnike Pitchfork Medija.
Mini-namig i za Ivanu Konstantinović što je imala muda to get jiggy with it. Šteta je što iza sebe nema dobri, stari B92, pa da sve to izgleda kemp kao što je i zamišljeno.
Nastavljamo sa programom.
O EXITU koji "svi hejtujemo", "volimo da hejtujemo", "posećujemo" i "imamo mišljenje o" (išlineišli).
Moj dragi kolega i prijatelji Uki STB mi kaže da nikada nije video veću gužvu na EXITU nego na nastupima The Prodigy ("brate, u jednom trenutku me bilo strah, kad su povadili baklje, da će da izbije nešto...") i Fatboy Slim ("i dolaze i dolaze i dolaze i dolaze..."). Uvek pouzdani izvor B92 kaže da je Guetta sve to nadmašio i da je u subotu bilo još više ljudi i ako čitate PR tekstove "made in STATE OF EXIT" koje ovaj nemilosrdno protura (i po pomenutim) medijima generalno nećete moći da živite od prefiksa "naj". Gledali ste uvek najbolje, najpoznatije, najveće u najboljem društvu, sa najpoznatijim serbskim selebritijima i u najvećoj ikad viđenoj atmosferi. I čovek protiv takvog viđenja realnosti ne može.
Moja istina je da je EXIT u ovom mučnom periodu tržišnog raspada, kada ono malo preostalih kompanija voljnih da se oglašavaju i sponzorišu ivente jebe "oglasni prostor" dok ovom ne poteče krv niz butine, EXIT je zaigrao na par zicera i čini mi se dobio utakmicu, a mislim da će vreme pokazati i da je počeo sa uspešnim prestrojavanjem u jednu daleko mejnstrimniju zabavu koja, nažalost, mora da udovolji i starom, i retardiranom* i, naročito, mladom- odraslom na galama, doktor igijima i ivanima svojih roditelja i, u postpetooktobarskoj prodaji duše tržišnom (moj kurac liberalnom) marketingu, izdžikljalom na rijaliti vrednostima i svirki debelog i drčnog labuda Čanka (kao personifikaciji izdajničkog čina zabadanja debelog noža u debelo meso). Drugim, i masama razumljivijim, rečima- zabole tek-punoletnu srpsku mladež za Roskildee ovoga sveta i za prestižne i najprestižnije lejbele i nove nade. Ako EXIT ne može da parira Пиво & Нож фесту i Gucci Guči ne mora ni da postoji. To jest, oni neće doći, a sa njima pod ruku će otići i uvek masmarketu verni sponzori.
E, pa jedan takav festival, sa skinutim gaćama, kitom u dupetu koja na sebi ima više seksualno prenosivih bolesti nego klonja nekadašnjeg kluba "Akademija", i do kolena u govnima koja mu niz vrat kenjaju "nove" i "stare" vlasti uspeo je da kao hedlajnera svoje udarne večeri na glavnom MAIN TESLA STAGEU ima Atoms For Peace, a dan kasnije gotskog barda Cavea. Ako vi to ne računate kao mali trijumf volje, JEBITE SE DRUGARI!
Ja bih, lično, bio zadovoljan da nešto slično starom mešetaru Gagi Ambroziću i njegovom timu pođe za rukom i sledeće godine. Jedan Flaming Lips, Hot Chip, Caribou, među pljedžama iz svih krajeva Srbije, "Neptunima-kućama naše tehnike", Dormeo dušecima, STR Đoković mini-marketima, Armin Van Buurenima i gangam stajlovima bio bi dovoljan, kao manjina za nas manjinu. Baš kao što će Srbi uskoro postati manjina u svojoj državi, tako smo mi, ajdedakažem-radoznaliji, postali manjina u srpskom društvu, i ono malo moći i stare slave koju smo zloupotrebljavali da držimo stvari pod svojom kontrolom ("smart aparthejd") zauvek je (ili do daljnjeg) izgubljeno u korist "generacija T(ranzicije)" (tj "smartfon aparthejda"). Moraćemo da se regrupišemo, otvorimo dupeta za početak dobijanja datuma sa sponzorima i napravimo sebi "nešto do nule". To se, inače, i u daleko manje gubitničkim zemljama od naše zove entuzijazam.
I pre nego što kažem nešto o koncertima Atoms For Peace i Nick Cave and The Bad Seeds kojima sam prisustvovao sa nevenčanom suprugom Žozefinom (voli da je spominjem u punom imenu), dozvolite mi da vam se obratim sa još jednom pričicom. Jer koncert nije šuma.
Počinju Atoms For Peace i ja u svom, svom full-blown napadu radoznalosti, počinjem da zveram naokolo i primetim pored sebe neobičan threesome- muškarac od nekih pedesetak godina, sedokos, prosvetarskog izgleda, stoji između dva mršava, omladinska nerd-prototajpa. I sedokosi zagrlio jednog od njih. Prva stvar na koju sam pomislio- vidi stari i mladi gejevi iz Britanije opušteno praktikuju svoju ljubav na R:Evoluciji i kako je to super, jer ne vidim u blizini patriotske krstaše kako se mršte na taj prizor. Iako Byorke praši sa svojim bendom i greje mi srce, i dalje bacam pogled na ove i počinjem da shvatam da je to verovatno otac sa dva sina. Svojim "aušvic is the new bulimia" fazonom njih dvojica deluju kao da jedu za istim stolom. Ali, ipak nisu toliko isti. I ponašaju se čudno. Pomislim, možda su retardirani* i došli su u pratnji oca da uživaju u koncertu benda koji on voli i pušta im kod kuće i tu se raznežim. Ali i nisu. Možda su njih dvojica ljubavnici, a otac jednog od njih je tu kao pastir, da ih zaštiti. Mašta mi i dalje buja, a Byorke je obilato pothranjuje ludačkim aranžmanima pesama sa AMOK. Možda jedan od njih ima Sidu i zato tako izgleda, i oduvek je hteo da pogleda koncert, i sad su ga ljubavnik i njegov otac doveli. Zatim tata nestane i vrati se sa jednim od onih džinovskih hotdogova ("lutera"*) i da ga jednom od "sinova". Njih trojica na jedan hotdog! Skrenem pogled, i posle vidim da je otac završio ono što ova dvojica nisu mogla. Kao kad deca imaju pet godina i ostave nešto u tanjiru. Volim EXIT zbog ovakvih stvari. Život nije ono na sceni, već ono pored vas. U publici.
ATOMS FOR PEACE su pokidali. Iako je publika bila relativno proređena (ja uvek govorim o resoru levo od mejn stejdža, na putu ka salunu Džek), impresivno je da se ni najmanje nije osula do kraja koncerta, što, recimo, nije bilo slučaj na Bardovom koncertu. Nastup "supergrupe" u svakom smislu je bio "supernastup". Ako mene pitate najviše zasluga za to dobija perkusionista Mauro Refosco čiji dinamični, kidajući aranžmani su bez problema od materijala koji je 90% bio nepoznat publici pravili instant hitove. Bend jeste kasnio sat i po ("zbog problema sa ulaskom opreme na granici", by Uki insajder), ali je zato ostao skoro dva puna sata na sceni, od kojih, nekih pola sata više nego što je bilo neophodno. Ali članovi ATP očigledno vole svoj projekat i željni su da ga uživo promovišu i mi smo itekako bili počašćeni tom svežinom. No, ne zaslužuju baš sve pesme da ih čujemo, a kako pesama nema mnogo (bend ima jedan album i par singlova), ipak jesmo.
Atoms For Peace su ostvarenje snova svih onih Coldcutova, Funki Porcinija, DJ Foodova i drugih mešetara ranog Ninja Tunea i Mo' Waxa koji su pravili brejkbit matrice nafilovane egzotičnim perkusijama i džez semplovima. Byorke je sve to čuo/ slušao, a onda je napravio i projekat u kome je sve to oživeo. Atoms For Peace su najveći brejkbit bend svih vremena i sasvim sigurno, barem uživo, najveći revitalizatori žanra koji je zamro sa uklanjenjem muzičkih tezgi ispred SKC-a. Njihova muzika leži na tvrdim brejkbit linijama po kojima Refosco seje perkusije hraneći mašinu, dok Goldrich s jedne strane trpa semplove i sint-linije, Flea cepka bas kao da je u nekom fank bendu, dok Byorke (er sam vam dosadio sa ovim?) leleče kao da nije ni izašao iz Radiohead. I taj lelek je prelep i ovde daje bele emocije kakve horde crno-belih DJ-eva nisu mogle da udahnu u originalni brejkbit, dok isti nije u se pustio dušu u formi trip-hopa. Bend je uigran kao Federer u najboljim danima, ima odličan osećaj za uspostavljanje ritma koncerta i u Fleai i Yorkeu ima dva intrigantna plesača. Da pamtim naslove pesama i da sam u stanju da prepoznam iste pobrojao bih vam šta je tačno i koliko bilo dobro. Ali, recimo, da je druga stvar od kraja, pre prvog silaska sa scene, bila pakleno pakleno pakleno dobra. Kao m b v da je zaista bio dobar.
(Narednog dana stižemo na poslednju pesmu Indiego nastupa Bloc Party. Vidim da Kele sad ima pletenice ko geto curice u Komptonu. Iako sam voleo Silent Alarm i tad sam bio premator za ovaj studentski bend)
Za razliku od Atoms For Peace NICK CAVE AND THE BAD SEEDS imaju sve što im treba da naprave koncert za pamćenje (nekom Lauryn Hill, nekom Portishead, nekom Billy Idol...), ali im to ne polazi za rukom. Utisak je da bend zna da odsvira puno pesama iz trodecenijskog repertoara, a da Cave pred koncert baci na papir šta će i kojim redom da se svira i da bend sa različito razrađenim emocijama prilazi izradi tog zadatka. Raspored pesama je katastrofalan. Od nedovoljno poznatih (Mermaids) Cave prelazi na par toliko puta slušanih hitova (Tupelo, Weeping Song, Mercy Seat, Deana), nakon klanica (From Her To Eternity) sledi set balada (People Ain't No Good, Into Your Arms), a sa neočekivanih izbora (Stagger Lee) prelazi na nedovoljno pripremljene himne (Push The Sky Away) i publika, vrlo verovatno dirnuta na pravi način svakom posebnom pesmom, počinje da poput psa u eksperimentu oseća nervozu zbog neprekidnog cimanja. I oni manje otporni gube interesovanje i odlaze.
Cave, koji izgleda kao pola-Bela Lugosi-pola-Nebojša Bakočević, bez problema gospodari scenom i publikom i, ako mene pitate, oni "dueti" sa nesrećnicama iz publike kojima se "obraćao" tokom izvedbi Stagger Lee i Higgs Boson Blues nešto su najneprijatnije što su mi oči ikada odgledale na nekom koncertu. Warren Ellis i dalje svira violinu kao da su na sceni Grinderman i siguran sam da tokom leta on ne sedi sa bendom, već nađe neku žrtvu i onda joj čim avion poleti priča kako je on baksuz i kako se avioni kojima on leti uvek nešto kvare i prinudno sleću i kako ima osećaj da će se baš ovaj srušiti. That funny.
Umesto da bude eksplozija na jednom mestu i sve nas raznese, Bad Seeds su bili serija bombaških napada i bacanja petardi. Tako nekako.
Na kraju bih samo da dodam da se nadam da je tip koji je hodao EXITOM sa šeširom u obliku kaveza sa živim kanarincem unutra našao sigurnu smrt padom sa brettejking tvrđave, a da je tom prilikom kanarinac uspeo da utekne.
Hvala EXITU, hvala mom B92 timu i hvala putarima koji su dobar deo "starog puta" za Novi Sad osvežili novim asfaltom posle decenije satiranja naših automobila.
*da se ne uvredi neko koristim ovaj izraz i za nepismene idiote, maloumne kretene i sav ostali duhovni šljam koji je izlegao Željko Mitrović u saradnji sa @demokrate i Slobodan Milošević UIP
*koristim možda neprimeren izraz da opišem mentalne nedostatke osoba. izvinjavam se
*jer dužinom liče na kitu Idrisa Elbe koji tumači čuvenog detektiva Luthera. Na delu je očigledno još jedan ne-PC-ukusan komentar. Ne zamerite.
boli glOva, ali procitao od pocetka do kraja. t e k s t.
ReplyDeleteuživancija. nisam bila, al približeno skroz :) super si
ReplyDeleteE Fridome, jebi se i ti.
ReplyDeleteman, ovaj je jedan od boljih exitskih osvrta. šteta što nema reči o Nilu Rodžersu
ReplyDelete