Moja nova najnovija omiljena najomiljenija serija
Raya Donovana kreirala je Ann Biderman. Šezdesetdvogodišnja scenaristkinja koja iza sebe već ima autorstvo nad solidnim (eh, da nije bilo The Wire!) Southlandom, kao i scenarijima za filmove Copycat, Primal Fear, Smila's Sense of Snow, Public Enemies, sve sami ženski ljubići. Verujem da bi dublji uvid u njenu biografiju doneo i podatke koliko je godina bila u nevenčanoj vezi sa Jamesom Cameronom.
Ray Donovan je serija koja ne samo da je učinila Lieva Schreibera podnošljivim, već i vrlo respektabilnim kada su u pitanju njegovi glumački potencijali.
Ray Donovan je serija koja svojim duhom povezuje Sopranos i Entourage. That good. Za sada.
U početku, priznajem, nisam bio baš impresioniran egzekucijom osnovnog dramskog setinga. Ray Donovan je fikser za holivudsku advokatsku/(PR?) kompaniju koja zastupa mnoge poznate ličnosti. On radi prljave poslove kako bi karijere važnih ljudi ostale čiste. I on, kao i Tony, dolazi iz jake katoličke sredine, s tim što to ovaj put nisu Italijani, već Irci, ali i on kao Tony ima vernu ljubu, stariju ćerku i mlađeg sina, i živi u finom, rezidencionalnom kvartu koji se nikako ne slaže sa grubom izradom njegovih poslovnih zadataka. Ray je ozbiljan tip, koji ne priča mnogo, ima tvrdi, klintistvudovski osećaj za pravdu (manje za poštovanje zakona), ali je kao i Tony pritisnut raznoraznim sranjima non stop. I tu se sličnosti ne završavaju. Tamo gde je Tony-ja pritiskala Livijina majčinska ljubav, u Ray-ovom životu tu ulogu preuzima tata Mickey (odlični Jon Voight) koji je upravo izašao iz zatvora nakon odsluženja dvadesetogodišnje kazne, voljan da se vrati porodici. Pored tate, Ray ima i dva brata- jednog koji vodi "porodični" bokserski klub i drugog, mlađeg, koji se odao alkoholizmu i drogama u nemogućnosti da se suoči sa seksualnim zlostavljanjem od strane sveštenika kada je bio dete. Kako serija odmiče (a do sada je emitovano pet epizoda, ša čekate, uključite se!!!) finese Ray-ovog karaktera, kao i likova iz njegovog najbližeg okruženja počinju da uzimaju preimućstvo nad prvobitnim, malčice uopštenim crtama. Sve pomenuto čini, da kažem, "ozbiljan" dramski ton Ray-a Donovana.
Sve nepomenuto daje mu na šarmu, ublažuje ozbiljnost i pravi jedan vrlo živ, vitalan, vedar i obećavajući ton na kome počiva privlačnost Ray-a Donovana. Nazvati sve ostale likove (a znaaatno manjim delom to bi važilo i za većinu pomenutih) karikaturalnim imalo bi smisla samo u onoj meri u kojoj su i glavni likovi Entourage bili "karikaturalni" u odnosu na svoje, pretpostavimo, stvarne uzore. Ray radi za Ezru i Leeja, od kojih ovaj prvi deluje kao sprdnja sa Alchajmerom, a ovaj drugi kao sprdnja sa Arijem Goldom. Rayov lični tim čini jedna devojka nalik devojci sa zmajevom tetovažom i jedan "Rus", dok klijente čine megapopularni "strejt" glumac koji voli da puši trandžama (no offence to the LGBT community), bivše ribe koje treba spasti, trandže dobrog srca i komične glavonje holivudskih studija.
Ray Donovan, i lik i serija, su uvek na granici kipljenja. Ray-eva namera da uredi svoj život, da ga civilizuje, da renome "žestokog momka" koji je stekao sanirajući slučajeve presvuče u PR ruho neprekidno mu se otima kontroli. Ray nije čovek nasilja, ali nekako se baš to uvek ispostavlja kao najbolji i najlakši način. S druge strane, kako serija odmiče, deluje da je Biderman dobrano promislila svoje junake, tako da serija u vrlo finom ritmu teče i stiže da se pozabavi njihovim "privatnim" stvarima, tako da glavni tokovi priče imaju dovoljno emocija na raspolaganju (tu najviše mislim na sve one crne i bele sinove i biše ljubavi koje su došle u paketu sa tatom Mickey-jem).
Trenutno mi se najzapostavljenijim likom čini Ray-ova žena (Paula Malcomson, koju pamtimo kao kurvu Trixie iz Deadwooda), ali trebalo je vremena i da Carmela pronađe svoj gruv. A mislim da će i muka mlađeg brata morati da se izmesti iz osnovnog ležišta kako bi dramski zaživela.
Ray Donovan je pitak s obzirom da u velikoj meri rabi postavke koje prepoznajemo iz nekih od najboljih serija koje smo gledali prethodnih godina (zar dve nisam odmah pomenuo?), ali uspeva da ih dodatnim čačkanjem učini ponovo privlačnim. To možda ne čini Biderman Matthewom Weinerom ili Vinceom Gilliganom, ali ostavlja dovoljno prostora da se nadamo da svojim radom ona nikada nije bila bliža kreativnim dometima ove dvojice
Raya Donovana kreirala je Ann Biderman. Šezdesetdvogodišnja scenaristkinja koja iza sebe već ima autorstvo nad solidnim (eh, da nije bilo The Wire!) Southlandom, kao i scenarijima za filmove Copycat, Primal Fear, Smila's Sense of Snow, Public Enemies, sve sami ženski ljubići. Verujem da bi dublji uvid u njenu biografiju doneo i podatke koliko je godina bila u nevenčanoj vezi sa Jamesom Cameronom.
Ray Donovan je serija koja ne samo da je učinila Lieva Schreibera podnošljivim, već i vrlo respektabilnim kada su u pitanju njegovi glumački potencijali.
Ray Donovan je serija koja svojim duhom povezuje Sopranos i Entourage. That good. Za sada.
U početku, priznajem, nisam bio baš impresioniran egzekucijom osnovnog dramskog setinga. Ray Donovan je fikser za holivudsku advokatsku/(PR?) kompaniju koja zastupa mnoge poznate ličnosti. On radi prljave poslove kako bi karijere važnih ljudi ostale čiste. I on, kao i Tony, dolazi iz jake katoličke sredine, s tim što to ovaj put nisu Italijani, već Irci, ali i on kao Tony ima vernu ljubu, stariju ćerku i mlađeg sina, i živi u finom, rezidencionalnom kvartu koji se nikako ne slaže sa grubom izradom njegovih poslovnih zadataka. Ray je ozbiljan tip, koji ne priča mnogo, ima tvrdi, klintistvudovski osećaj za pravdu (manje za poštovanje zakona), ali je kao i Tony pritisnut raznoraznim sranjima non stop. I tu se sličnosti ne završavaju. Tamo gde je Tony-ja pritiskala Livijina majčinska ljubav, u Ray-ovom životu tu ulogu preuzima tata Mickey (odlični Jon Voight) koji je upravo izašao iz zatvora nakon odsluženja dvadesetogodišnje kazne, voljan da se vrati porodici. Pored tate, Ray ima i dva brata- jednog koji vodi "porodični" bokserski klub i drugog, mlađeg, koji se odao alkoholizmu i drogama u nemogućnosti da se suoči sa seksualnim zlostavljanjem od strane sveštenika kada je bio dete. Kako serija odmiče (a do sada je emitovano pet epizoda, ša čekate, uključite se!!!) finese Ray-ovog karaktera, kao i likova iz njegovog najbližeg okruženja počinju da uzimaju preimućstvo nad prvobitnim, malčice uopštenim crtama. Sve pomenuto čini, da kažem, "ozbiljan" dramski ton Ray-a Donovana.
Sve nepomenuto daje mu na šarmu, ublažuje ozbiljnost i pravi jedan vrlo živ, vitalan, vedar i obećavajući ton na kome počiva privlačnost Ray-a Donovana. Nazvati sve ostale likove (a znaaatno manjim delom to bi važilo i za većinu pomenutih) karikaturalnim imalo bi smisla samo u onoj meri u kojoj su i glavni likovi Entourage bili "karikaturalni" u odnosu na svoje, pretpostavimo, stvarne uzore. Ray radi za Ezru i Leeja, od kojih ovaj prvi deluje kao sprdnja sa Alchajmerom, a ovaj drugi kao sprdnja sa Arijem Goldom. Rayov lični tim čini jedna devojka nalik devojci sa zmajevom tetovažom i jedan "Rus", dok klijente čine megapopularni "strejt" glumac koji voli da puši trandžama (no offence to the LGBT community), bivše ribe koje treba spasti, trandže dobrog srca i komične glavonje holivudskih studija.
Ray Donovan, i lik i serija, su uvek na granici kipljenja. Ray-eva namera da uredi svoj život, da ga civilizuje, da renome "žestokog momka" koji je stekao sanirajući slučajeve presvuče u PR ruho neprekidno mu se otima kontroli. Ray nije čovek nasilja, ali nekako se baš to uvek ispostavlja kao najbolji i najlakši način. S druge strane, kako serija odmiče, deluje da je Biderman dobrano promislila svoje junake, tako da serija u vrlo finom ritmu teče i stiže da se pozabavi njihovim "privatnim" stvarima, tako da glavni tokovi priče imaju dovoljno emocija na raspolaganju (tu najviše mislim na sve one crne i bele sinove i biše ljubavi koje su došle u paketu sa tatom Mickey-jem).
Trenutno mi se najzapostavljenijim likom čini Ray-ova žena (Paula Malcomson, koju pamtimo kao kurvu Trixie iz Deadwooda), ali trebalo je vremena i da Carmela pronađe svoj gruv. A mislim da će i muka mlađeg brata morati da se izmesti iz osnovnog ležišta kako bi dramski zaživela.
Ray Donovan je pitak s obzirom da u velikoj meri rabi postavke koje prepoznajemo iz nekih od najboljih serija koje smo gledali prethodnih godina (zar dve nisam odmah pomenuo?), ali uspeva da ih dodatnim čačkanjem učini ponovo privlačnim. To možda ne čini Biderman Matthewom Weinerom ili Vinceom Gilliganom, ali ostavlja dovoljno prostora da se nadamo da svojim radom ona nikada nije bila bliža kreativnim dometima ove dvojice
No comments:
Post a Comment