Kako su se zavoleli Teodoros i Uranija
Možda bi najbolje bilo opisati ovaj film kao idiotski.
Meteore su kao što znate neke grčke prokletije gde bi samo lud čovek želeo da se penje, a još luđi da pravi hramove i odmarališta za vernike. Pretpostavljam da će organizovano-verni među vama uspeti da pronađu čar u ovakvom, malo je reći- pećinskom, pristupu duhovnosti.
U jednom takvom, muškom manastiru živi pop Teodoros. U jednom takvom, ženskom manastiru koji se nalazi preko puta živi monahinja Uranija. Iako ih deli samo provalija koja se proteže između njihove dve kelije, do koje se dolazi sigurnim uspenućem u mreži od kanapa, Teodors i Uranija, kad sa neba siđu na zemlju, vole da se sretnu i blagosiljaju jedno drugo. A potom počinju da svetlucaju jedno drugom ogledalcima, šaljući nemušte poručice, ali od srca, potom joj on pripremi bogougodan obrok i pozove je na izlet, ali sve se završi time što, iz njihove vizure, đavo pojede šalu...
Po mojoj priči mogli biste da zaključite da ovaj film ima neku radnju koju pratimo kao u hiljadama drugih filmova, ali ne. On nema nikakvu radnju, on ima nešto nalik zapletiću, što se potom gubi u minutima bespoštedno statičnih kadrova koje nam dočaravaju mir i stamenost manastira, dirljivu čednost rituala i navika verskih uposlenika, a jedina živost potiče od dokumentarno zabeleženih skica iz sekularnog života u kome se životinje animalno ponašaju, a ljudi dejstvuju kao od njih nastali pagani- meda hrli na smokve, čovek kolje jagnje, psi piju mleko...
Svi ovi snimci zabeleženi filmskom trakom prošarani su nečim što bi mogli nazvati (prvim?) ikonopisnim stripom u kome naši junaci, poput pravoslavnih sautparkovaca prave mehaničke kretnje kroz scenografije i dramaturgije koje predstavljaju ono što ne smeju da kažu i o čemu je najbolje i da ne sanjaju (jer će im se vratiti kao noćne more). U tom skučenom, dvodimenzionalnom svetu žive pravi Teodoros i Uranija koji pokušavaju da se izbore sa svojim telesnim nemirima i racionalnim izborima duše. Oni ne mogu da miruju kako je kanonski propisano, i zato se ta statična ikona otima i postaje strip, pokret, duša.
Lepo i romantično i do zla boga dosadno. Čak i ono što bi trebalo da bude šokantno i/ili radikalno u pogledu prikazanog gubi se u previše nepovezanim isečcima života, banalnim dočaravanjima banalnog i pomalo reakcionarnom dočaravanju šesetosmaške ideje da je seks najprometniji put ka samo-oslobađanju itd. Ali, čak i pokušaju da bude neka vrsta pravoslavnog Bertoluccija film Spirosa Stathoulopoulosa deluje kao slabašna studentska vežba.
Ne čudi me da je bio u konkurenciji za Berlinskog medveda.
SELEKTAH: 1/ 10
Možda bi najbolje bilo opisati ovaj film kao idiotski.
Meteore su kao što znate neke grčke prokletije gde bi samo lud čovek želeo da se penje, a još luđi da pravi hramove i odmarališta za vernike. Pretpostavljam da će organizovano-verni među vama uspeti da pronađu čar u ovakvom, malo je reći- pećinskom, pristupu duhovnosti.
U jednom takvom, muškom manastiru živi pop Teodoros. U jednom takvom, ženskom manastiru koji se nalazi preko puta živi monahinja Uranija. Iako ih deli samo provalija koja se proteže između njihove dve kelije, do koje se dolazi sigurnim uspenućem u mreži od kanapa, Teodors i Uranija, kad sa neba siđu na zemlju, vole da se sretnu i blagosiljaju jedno drugo. A potom počinju da svetlucaju jedno drugom ogledalcima, šaljući nemušte poručice, ali od srca, potom joj on pripremi bogougodan obrok i pozove je na izlet, ali sve se završi time što, iz njihove vizure, đavo pojede šalu...
Po mojoj priči mogli biste da zaključite da ovaj film ima neku radnju koju pratimo kao u hiljadama drugih filmova, ali ne. On nema nikakvu radnju, on ima nešto nalik zapletiću, što se potom gubi u minutima bespoštedno statičnih kadrova koje nam dočaravaju mir i stamenost manastira, dirljivu čednost rituala i navika verskih uposlenika, a jedina živost potiče od dokumentarno zabeleženih skica iz sekularnog života u kome se životinje animalno ponašaju, a ljudi dejstvuju kao od njih nastali pagani- meda hrli na smokve, čovek kolje jagnje, psi piju mleko...
Svi ovi snimci zabeleženi filmskom trakom prošarani su nečim što bi mogli nazvati (prvim?) ikonopisnim stripom u kome naši junaci, poput pravoslavnih sautparkovaca prave mehaničke kretnje kroz scenografije i dramaturgije koje predstavljaju ono što ne smeju da kažu i o čemu je najbolje i da ne sanjaju (jer će im se vratiti kao noćne more). U tom skučenom, dvodimenzionalnom svetu žive pravi Teodoros i Uranija koji pokušavaju da se izbore sa svojim telesnim nemirima i racionalnim izborima duše. Oni ne mogu da miruju kako je kanonski propisano, i zato se ta statična ikona otima i postaje strip, pokret, duša.
Lepo i romantično i do zla boga dosadno. Čak i ono što bi trebalo da bude šokantno i/ili radikalno u pogledu prikazanog gubi se u previše nepovezanim isečcima života, banalnim dočaravanjima banalnog i pomalo reakcionarnom dočaravanju šesetosmaške ideje da je seks najprometniji put ka samo-oslobađanju itd. Ali, čak i pokušaju da bude neka vrsta pravoslavnog Bertoluccija film Spirosa Stathoulopoulosa deluje kao slabašna studentska vežba.
Ne čudi me da je bio u konkurenciji za Berlinskog medveda.
SELEKTAH: 1/ 10
Duhovito!
ReplyDelete