CARCASS – Surgical Steel (Nuclear Blast)

Smrt je katkad vitalnija od života

piše: powerty

Supruga Manija, basiste Stone Roses, prošle godine je otkrila da joj je njen muž svojevremeno rekao da će se taj bend ponovo okupiti kada “City ponovo uzme titulu”. I zaista, u ludačkoj sudbinskoj pirueti, popularni “Građani” su prošle godine prekinuli višedecenijski post i domogli se šampionskog pehara, a do tada se kultni mančesterski bend već vratio na koncertnu scenu. Na istom ostrvu, ali u dijametralno drugačijem sazvučju, pre nekoliko godina se ponovo okupio i Carcass. U zemlji severnih suseda, pre pola decenije, pitao sam pevača i basistu Jeffa Walkera 'oće l' biti nove ploče i dobio odrečan odgovor brzinom koja je odvajkada krasila njihovu svirku. Kad ono: PAF!

Isprva najartikulisaniji glas engleske grind core scene (hehe), Carcass je vazda važio za jedan od onih vrlo retkih bendova čiji je svaki novi album udarao temelje nekom novom podžanru. Objavljujući za Earache, najprestižniju etiketu u svom fahu, liverpulski trojac u sastavu pomenuti Walker (potpisao omot za Scum, debi Napalm Deatha)-gitarista Bill Steer (svirao na Scumu)-bubnjar Ken Owen  je sa prva dva albuma – Reek of Putrefaction (1988) i Symphonies of Sickness (1989) sebi nabacio reputaciju Bitlsa najgrđeg gitarskog žanra, koji su ideološku zgađenost kapitalizmom garnirali gnusnim anatomsko-hirurškim detaljima. Daleko iza granica uobičajeno prihvatljivog, bravure benda nisu promakle the one & only Johnu Peelu.

Početkom poslednje decenije prošlog veka, bend je uz pojačanje u vidu gitarskog vunderkinda iz Švedske Michaela Amotta tehnički avanzovao i snimio (meni bar) najdefinitivniji death metal album svih vremena ako ne računamo bendove sa Floride – Necroticism - Descanting The Insalubrious (1991), ploču čiji tekstualni odeljak i dalje ima dopunsku namenu kao rečnik najmanje poznatih medicinskih izraza.

Nakon Tools of the Trade EP-ja (1992), idući Heartwork (1993) na velika vrata je izoštrio i od ranije prisutnu melodiju, ne razblažujući kompleksnost, kompaktnost i žestinu svirke, što je uskoro postalo voda, vazduh, hleb i maslac geteborške škole melodičnog death metala  (At the Gates, In Flames, Dark Tranquillity...). Death metal ni pre ni posle nije zvučao popičnije.

To je nanjušio i diskografski shark Columbia čije su glavešine u nikad do kraja razjašnjenom talu sa Earacheom pokušale da pokupe kajmak s underground scene, što je imalo fatalne posledice po bend. Po izlasku adekvatnog nazvanog Swansong (1996) i jednog od najlepše nazvanih singlova svih vremena, jetke i efektne Keep on Rotting in the Free World, Carcass se već rasformirao, iako je kao nepostojeći entitet na ostrvskoj indie listi mesecima stajao bolje od Placeba, recimo. Amott je još pre tog albuma nastavio piromaniju u komercijalnijem i mnogo manje uzbudljivom Arch Enemy, razočarani Steer je utehu potražio u bluesu, dok su Walker i Owen nastavili da zajedno praše tradicionalniji metal u grupi Blackstar, sve dok potonjeg izliv krvi u mozak nije onemogućio da nastavi da se ozbiljnije bavi muzikom.

Na njegov tronožac za potrebe ove ploče seo je mlađani Dan Wilding iz Trigger the Bloodshed (sasvim dorastao zadatku), a pridruženi član Owen tu i tamo peva bekove. Earache već neko vreme pati od zamora materijala, te je u biznis uleteo cenjeni švapski metal kerber Nuclear Blast. Gusto tkanu produkciju radio je stari saradnik grupe Colin Richardson, a miks Andy Sneap, još jedan metalski titan s onu stranu konzole.

Amott je svirao povratničku turneju, a onda pred snimanje albuma ponovo napustio bend. Njegov izostanak se ne oseća, jer je dvojac Steer-Walker i duša i telo grupe, koja po prvi put ne iskazuje radikalnu ambiciju da inovira, već se na standardno najvišem nivou zadovoljava brojnim autoreferencama, posebno na samom početku diskografskog povratka. Mesarski omot asocira na naslovnicu Tools of the Trade. Uvod u album je 1985, inače godina nastanka Lešine, happy classic metal gitarski intro, indikativan nagoveštaj loma koji kao da je kidnapovan sa neke 80's Judas Priest/Iron Maiden ploče. Thrasher's Abbatoir, imenjak jedne od najmatorijih pesama grupe prilično zaoštrava stvari svojom linearnom bestijalnošću, sa sve objavom rata hipsterima i pozerima & frenetično-histeričnim obećanjem da bola neće manjkati.

Naredna, antiratna Cadaver Pouch Conveyor System zvuči kao sinteza prve dve; za naiskap su smiješane i čaša meda i čaša žuči, što bi rekao najpoznatiji Cetinjanin svih vremena. Sve je tu: i poletna melodija, i taj zvuk gitare, i aranžmanski lavirinti ćoškova bremenitih majstorskim detaljima, u kojima se jato raznolikih rifovskih deonica potpomognutih poput mašine za šivenje podmazane ritam sekcije i prepoznatljivo neljudski Walkerov growl/hiss vokill vrte u krug po nekoj svojoj, mizantropsko-trijumfalnoj logici. Brojne tehničke komplikacije i uzbudljivi nenadani zaokreti služe kao štaka spiritualnoj jednostavnosti i čistoti stava, što je i više nego dovoljno za brisanje znoja sa čela – death metal fanovi već su čuli kako su prošli comebackovi žanrovskih vedeta poput Pestilence i Obituary, baš kao i odvratno prihvaćeni poslednji album Morbid Angel... Surgical Steel svojim intenzitetom, nadahnutošću i neusiljenošću briše sve te, ne tako davne neprijatne uspomene.

Ono što je Engleze oduvek izdvajalo od gotovo čitavog ostatka scene je činjenica da im se nikad nije moglo osporiti prosvetljeno & kritički vrlo naštelovano kefalo, ali i uvrnuti smisao za humor (obratite pažnju na spretno poigravanje sa lenonovskim i stonesovskim motivima u stihovima), što lavovskom delu auditorijuma ni pod razno nisu prve asocijacije na death metal. Ovo je bila i ostala muzika prosvećene manjine – za smeh tu je The Master Butcher's Apron (prozivka nekadašnje imperije?), za ekstazu The Granulating Dark Satanic Mills (prozivka nehumanog odnosa prema životinjama?)  i personalni favorit Unfit for Human Consumption (još jedna vegetarijanska), steroidni eho najblistavijih trenutaka Megadethovog Rust in Peace za novi milenijum. Noncompliance to ASTM F 899-12 Standard (nemilosrdna prozivka sterilne, derivativne death metal scene u globalu) je najharmoničnija traka, a za vrat joj reži muzički medna a tekstualno žučna, zamalo naslovna 316 L Grade Surgical Steel. Greška bi bila otpisati završne Captive Bolt Pistol (shvatili ste već da Walker decenijama nije okusio meso) i Mount of Execution ('bem li ga, u pitanju je neka krvava latino priča) kao filere, jer pri opetovanim slušanjima postaje jasno da to nisu, samo, posebno proggy potonja, odudaraju od ostatka ponude na ovoj sjajnoj ploči. Zato su iskusno i sklonjene na sam njen kraj.

Nesumnjivo, 2013. za metal predstavlja godinu povratnika – Black Sabbath su na ploči baksuznog imena podelili još nekoliko dragocenih lekcija, kako i priliči očevima žanra. Ako 13 predstavlja metalsku svest, Surgical Steel je svakako najnoviji lučonoša visoke žanrovske autorefleksije na tržištu.

SLKTH: 8.44/10