Nešto čega bi se Golubović prihvatio da radi
Nadam se da ću uspeti da vam objasnim zašto je ovo jedan od najgorih filmova koje sam gledao ove godine. Bez da iskopam sam sebi jamu i budem proglašen rasistom.
Kada na početku filma piše "based on a true story" to vam je bejzikli jadan zahtev svih uključenih u njegovu proizvodnju da pređete preko svih mana filma, jer, božemoj, sve je to nebitno u (najčešćem) kontekstu memorijalizacije događaja koji nam se prikazuje. I zato su u skoro 99% slučajeva svi ti filmovi dosadne, patetične i neuverljive brljotine oko kojih su se više pitali stvarni akteri ili (još gore) njihovi preživeli rođaci, nego scenarista i reditelj. I baš kao što je onaj film u kome Sandra Bullock igra dadilju onom krupnom Afro-Amerikancu kao da je Sigourney-in gorila u magli ili kao što je Biggiejev biopic prštao najvećma materijalom za one "koji se gnušaju nasilja u filmu", tako i Fruitvale Station pokušava da umili sporne trenutke za sve one kojima je Hallmark najomiljeniji kanal.Činjenica da je ovaj film trijumfovao na Sundanceu sve više govori o tom festivalu (otuda i predlog za Golubovića, I guess).
Film nije ni zadravo počeo, tek smo odgledali, zapravo, mrljavi snimak načinjen mobilnim telefonom kako neki policajci postrojavaju neke crnce "negde", i na ekranu se ispisala informacija da se radi o danu dočeka nove 2009. godine, a ja sam se već poverio Žozefini da iako bih voleo da mi se ovaj film dopadne imam utisak da će biti neopevana trešina. Kunem vam se.
I tako i bi.
Debitant Ryan Coogler nije uradio apsolutno ništa da priču o Oscaru Grantu, dvadesetdvogodišnjem mladiću koga je policija "slučajno" ubila tokom novogodišnje noći na stanici Fruitvale nakon što je ovaj ne-svojom-voljom učestvovao u tuči sa drugom grupom ljudi, iskobelja iz kandži svih mogućih patetičnih klišea. Film je oivečen dvema novim godinama- jednom kada se čekala 2008. i koju je Oscar proveo u zatvoru zbog dilovanja droge i drugom, 2009., kada je ubijen. Između toga Coogler nam pokazuje na najnepodnošljivije moguće načine kako je Grant započeo (novi) put poštenog i vrednog Amerikanca, kako se odrekao droge, kako je odlučio da ne vara svoju nevenčanu suprugu i brine o svojoj šestogodišnjoj ćerci. Stižemo da vidimo i kako je Oscar divan čovek i, u suštini, odličan biznismen, voljan da pomogne mušteriji koja ima problem. Oscar voli i životinje i spreman je da urla "somebody help!" kada bezobrazni auto udari dobru pitbulušu na ulici. Oscar voli i sluša svoju mamu čiji je rođendan baš 31. januar i pomaže novčano svoju sestru iako je sam nezaposlen. Oscar je dobar i voljen drug. Oscar, iako je bio u zatvoru, ima dobar odnos sa svojom ćerkom i daje joj krišom čokoladicu, iako je mama rekla da ne sme.
KUNEM VAM SE, manje-više tim redosledom, to su jedine scene koje se nižu sve do fatalne vožnje metrom u L.A. (bio sam šokiran činjenicom da metro u LA postoji i da ga neko koristi).
Treba li da napominjem "anđeoski trenutak" u kome Oscar prisećajući se dana zatvora u okean prosipa travu koju je trebalo da diluje, dok ga zraci sunca obavijaju skoro kao da ga bog tapše po ramenu zadovoljno?! DŽIZUS FAK!!!
Iako sam generalno zagovornik one da "o pokojniku treba govoriti sve najbolje" Coogler je od Granta napravio momka toliko neuverljivog da bi čak i producenti Hallmarka tražili drugi draft u kome će on izgledati malo više stvarno. No, ako ste i poverovali i zavoleli ovog dobrog momka, verovatno nećete imati problema da poverujete i prihvatite nemuštu "akcionu" sekvencu Oscarovog stradanja.
U sledu koji Coogler prikazuje kao neminovan i sudbinski, sa skoro gorko-ironičnom dozom fraze "no good deed left unpunished" (jer Oscara će u nevolju slučajno dovesti mušterija kojoj je nesebično pomogao u samoposluzi!) Oscar nije imao šanse. Pa, ipak, ovo treba da bude film na liniji svih onih koji figure poput "Rodney-a Kinga" koriste za ukazivanje na nepravde i rasizam na koje je crna zajednica osuđena u L.A.-u i Americi. Hoću da kažem- ne može i jedno i drugo.
I sad imamo tu neku tuču, i onda se pravo niotkuda pojavi neka stanična milicija koja (KUNEM VAM SE!) dejstvuje agresivnije od SS vojnika koji su namirisali Jevreje i brutalno, na očigled punih vagona ljudi, kreće da šikanira Oscara i njegovu ekipu (koji su se samo branili od napada neke, deluje, pro-naci ekipe). Doprinos građana Eleja uglavnom se svodi na uperavanje mobilnog telefona u pravcu dešavanja. I to traje, ovi viču na jedne, ovi se kurče, pa im vraćaju, nije jasno ni da li policajci znaju šta se desilo (jer svima deluje da se nije desilo ništa u odnosu na ono što se u L.A.-u dešava), kao ni čemu takva reakcija. I onda pištolj "slučajno" opali...
No, mukama gledaoca tu nije kraj. Coogler je najgore sačuvao za kraj. Grant stiže u bolnicu, sledi lažna E.R. dramatika, jer i oni koji nemaju pojma ni o čemu znaju da za Oscara više nema nade. Međutim, kroz dominatni lažno-dokumentarni stil mlaćenja kamerom (koji je na daaaaaleko bolji način patentirao Peter Berg za "ovakvu" vrstu priča) imamo scene u kojima se čitava ekipa rodbine i prijatelja, na insistiranje Oscarove majke, moli bogu za njegov spas. I onda dođe doktor i kaže... I onda majka ide da vidi mrtvog sina i ne sme da ga zagrli, jer je njegova smrt proglašena ubistvom i leš ne sme da se dira. I čak iako ste najgori uzdržavalac od ovakve vrste učestvovanja u filmu, kao ja, ne možete da ostanete imuni. Ali, ja bar znam šta mi se dešava i odvratno mi je. Ovo je najgori od svih oblika manipulacije gledaocem. Ogavno.
Ali, Coogler je netalentovani gad najgore vrste, i on zna da za život njegovog filmskog inbreda mora još suza da kane da bi se zatresao Sundance i zaljuljao Oskar, i na sam kraj film kači onirične scene igre Oscara sa njegovom ćerkom. E, tu, sam već svom novom televizoru (ni krivom ni dužnom) poručio: NAPUŠIŠ MI SE KURČINE MATER TI JEBEM!
I napustio sam projekciju.
Iz druge sobe sam video da je rediteljska gnusoba nakon informacija o potonjem sledu događaja (ko je i kako (ne)kažnjeno prošao), uz sliku pravog Oscara sa ćerkom, pustio i dokumentarni snimak sa poslednje (ovogodišnje) komemoracije Oscaru na Fruitvale Station-u. Tek da zapuši usta i poslednjem koji bi se pobunio protiv ovako manipulativnog i podlog filma koji do te mere jednostrano gleda na stvari i svog junaka da mu ovaj nije ni potreban, jer tako nestvarno biće u toliko nepravednom spletu događaja sa toooolikom količninom patetike ne postoji ni u bajkama.
SELEKTAH: 0/ 10
Nadam se da ću uspeti da vam objasnim zašto je ovo jedan od najgorih filmova koje sam gledao ove godine. Bez da iskopam sam sebi jamu i budem proglašen rasistom.
Kada na početku filma piše "based on a true story" to vam je bejzikli jadan zahtev svih uključenih u njegovu proizvodnju da pređete preko svih mana filma, jer, božemoj, sve je to nebitno u (najčešćem) kontekstu memorijalizacije događaja koji nam se prikazuje. I zato su u skoro 99% slučajeva svi ti filmovi dosadne, patetične i neuverljive brljotine oko kojih su se više pitali stvarni akteri ili (još gore) njihovi preživeli rođaci, nego scenarista i reditelj. I baš kao što je onaj film u kome Sandra Bullock igra dadilju onom krupnom Afro-Amerikancu kao da je Sigourney-in gorila u magli ili kao što je Biggiejev biopic prštao najvećma materijalom za one "koji se gnušaju nasilja u filmu", tako i Fruitvale Station pokušava da umili sporne trenutke za sve one kojima je Hallmark najomiljeniji kanal.Činjenica da je ovaj film trijumfovao na Sundanceu sve više govori o tom festivalu (otuda i predlog za Golubovića, I guess).
Film nije ni zadravo počeo, tek smo odgledali, zapravo, mrljavi snimak načinjen mobilnim telefonom kako neki policajci postrojavaju neke crnce "negde", i na ekranu se ispisala informacija da se radi o danu dočeka nove 2009. godine, a ja sam se već poverio Žozefini da iako bih voleo da mi se ovaj film dopadne imam utisak da će biti neopevana trešina. Kunem vam se.
I tako i bi.
Debitant Ryan Coogler nije uradio apsolutno ništa da priču o Oscaru Grantu, dvadesetdvogodišnjem mladiću koga je policija "slučajno" ubila tokom novogodišnje noći na stanici Fruitvale nakon što je ovaj ne-svojom-voljom učestvovao u tuči sa drugom grupom ljudi, iskobelja iz kandži svih mogućih patetičnih klišea. Film je oivečen dvema novim godinama- jednom kada se čekala 2008. i koju je Oscar proveo u zatvoru zbog dilovanja droge i drugom, 2009., kada je ubijen. Između toga Coogler nam pokazuje na najnepodnošljivije moguće načine kako je Grant započeo (novi) put poštenog i vrednog Amerikanca, kako se odrekao droge, kako je odlučio da ne vara svoju nevenčanu suprugu i brine o svojoj šestogodišnjoj ćerci. Stižemo da vidimo i kako je Oscar divan čovek i, u suštini, odličan biznismen, voljan da pomogne mušteriji koja ima problem. Oscar voli i životinje i spreman je da urla "somebody help!" kada bezobrazni auto udari dobru pitbulušu na ulici. Oscar voli i sluša svoju mamu čiji je rođendan baš 31. januar i pomaže novčano svoju sestru iako je sam nezaposlen. Oscar je dobar i voljen drug. Oscar, iako je bio u zatvoru, ima dobar odnos sa svojom ćerkom i daje joj krišom čokoladicu, iako je mama rekla da ne sme.
KUNEM VAM SE, manje-više tim redosledom, to su jedine scene koje se nižu sve do fatalne vožnje metrom u L.A. (bio sam šokiran činjenicom da metro u LA postoji i da ga neko koristi).
Treba li da napominjem "anđeoski trenutak" u kome Oscar prisećajući se dana zatvora u okean prosipa travu koju je trebalo da diluje, dok ga zraci sunca obavijaju skoro kao da ga bog tapše po ramenu zadovoljno?! DŽIZUS FAK!!!
Iako sam generalno zagovornik one da "o pokojniku treba govoriti sve najbolje" Coogler je od Granta napravio momka toliko neuverljivog da bi čak i producenti Hallmarka tražili drugi draft u kome će on izgledati malo više stvarno. No, ako ste i poverovali i zavoleli ovog dobrog momka, verovatno nećete imati problema da poverujete i prihvatite nemuštu "akcionu" sekvencu Oscarovog stradanja.
U sledu koji Coogler prikazuje kao neminovan i sudbinski, sa skoro gorko-ironičnom dozom fraze "no good deed left unpunished" (jer Oscara će u nevolju slučajno dovesti mušterija kojoj je nesebično pomogao u samoposluzi!) Oscar nije imao šanse. Pa, ipak, ovo treba da bude film na liniji svih onih koji figure poput "Rodney-a Kinga" koriste za ukazivanje na nepravde i rasizam na koje je crna zajednica osuđena u L.A.-u i Americi. Hoću da kažem- ne može i jedno i drugo.
I sad imamo tu neku tuču, i onda se pravo niotkuda pojavi neka stanična milicija koja (KUNEM VAM SE!) dejstvuje agresivnije od SS vojnika koji su namirisali Jevreje i brutalno, na očigled punih vagona ljudi, kreće da šikanira Oscara i njegovu ekipu (koji su se samo branili od napada neke, deluje, pro-naci ekipe). Doprinos građana Eleja uglavnom se svodi na uperavanje mobilnog telefona u pravcu dešavanja. I to traje, ovi viču na jedne, ovi se kurče, pa im vraćaju, nije jasno ni da li policajci znaju šta se desilo (jer svima deluje da se nije desilo ništa u odnosu na ono što se u L.A.-u dešava), kao ni čemu takva reakcija. I onda pištolj "slučajno" opali...
No, mukama gledaoca tu nije kraj. Coogler je najgore sačuvao za kraj. Grant stiže u bolnicu, sledi lažna E.R. dramatika, jer i oni koji nemaju pojma ni o čemu znaju da za Oscara više nema nade. Međutim, kroz dominatni lažno-dokumentarni stil mlaćenja kamerom (koji je na daaaaaleko bolji način patentirao Peter Berg za "ovakvu" vrstu priča) imamo scene u kojima se čitava ekipa rodbine i prijatelja, na insistiranje Oscarove majke, moli bogu za njegov spas. I onda dođe doktor i kaže... I onda majka ide da vidi mrtvog sina i ne sme da ga zagrli, jer je njegova smrt proglašena ubistvom i leš ne sme da se dira. I čak iako ste najgori uzdržavalac od ovakve vrste učestvovanja u filmu, kao ja, ne možete da ostanete imuni. Ali, ja bar znam šta mi se dešava i odvratno mi je. Ovo je najgori od svih oblika manipulacije gledaocem. Ogavno.
Ali, Coogler je netalentovani gad najgore vrste, i on zna da za život njegovog filmskog inbreda mora još suza da kane da bi se zatresao Sundance i zaljuljao Oskar, i na sam kraj film kači onirične scene igre Oscara sa njegovom ćerkom. E, tu, sam već svom novom televizoru (ni krivom ni dužnom) poručio: NAPUŠIŠ MI SE KURČINE MATER TI JEBEM!
I napustio sam projekciju.
Iz druge sobe sam video da je rediteljska gnusoba nakon informacija o potonjem sledu događaja (ko je i kako (ne)kažnjeno prošao), uz sliku pravog Oscara sa ćerkom, pustio i dokumentarni snimak sa poslednje (ovogodišnje) komemoracije Oscaru na Fruitvale Station-u. Tek da zapuši usta i poslednjem koji bi se pobunio protiv ovako manipulativnog i podlog filma koji do te mere jednostrano gleda na stvari i svog junaka da mu ovaj nije ni potreban, jer tako nestvarno biće u toliko nepravednom spletu događaja sa toooolikom količninom patetike ne postoji ni u bajkama.
SELEKTAH: 0/ 10
Pajseru, mogao si barem da se potrudis i saznas gde se film desava, umesto sto si trista puta pomenuo L.A.
ReplyDeletepajser sam priznajem.
Deletenegde sam ukačio da je u pitanju LA i više se nisam bavo time. a ne mogu da se setim da li se negde u filmu eksplicitno kaže gde se sve dešava.
wikipedija kaže da je oakland, california.
ali film je i u oaklandu šitina nad šitinama.