RADIO GAYBA VOL. 5

Praznovalo se, a pre toga su se sklapale godišnje liste... Doš'o dan da se usput preslušano otrgne od zaborava

briše prašinu: powerty

VOKE – Doggovor (Samizdat, 2013)

Već samim strofiranim učešćem i refrenom u jedinom zabeleženom susretu dve najtvrđe/najluđe beogradske hip hop ekipe nultih, Vojin Vujović Voke je našao svoje mesto u lokalnoj muzičkoj antologiji van uobičajenih tokova dezinformisanja. NaraFski, radi se o feel good/get stupid/ruff himni Gde god da krenem koju su zajedničkim snagama junački izneli Prti Bee Gee i 93FU Crew. I za sve ove godine koje su u međuvremenu prohujale (i lete sve brže), gde god da odem, taj glas u glavi mi i dalje kaže da nekog izbodem. Kandidata bar ima kol'ko voliš.

Uprkos respektabilnim startnim pozicijama, Voke kao da se u narednom periodu zadovoljio time da iz prikrajka ostane član svog crewa, ne uspevši da u dovoljnoj meri izgradi solo reputaciju, iako se (najčešće se Juiceom) redovno oglašavao što na kompilacijama što na nedovoljno ispraćenim/primećenim albumima. Na najnovijem Doggovoru, objavljenom pred kraj prošle godine, Voke je okupio ekipu domaćih i repera iz okoline za svako poštovanje.

Doggovor nema epohalnih trenutaka na sebi, ali sasvim korektno funkcioniše unutar žanrovskih okvira, a u boljim trenucima nosi veću težinu od kreacija brojnih izvikanijih hip hop imena. Ističu se poetski blizanci To nije moj poso i To uopšte nije gengsta, oba idejno intrigantni ali bez final toucha, nedovoljno majstorski finiširani da bi našli put do šire publike, na kojima Voke deli minutažu sa Suidom odnosno Timbetom. Od brojnih gostiju, Frenkie je najprevejanije izlomio strofu u prvom (video) singlu Poslednji pozdrav. Pod ugovorom sam, rađena sa Juiceom i Voxom je klasično 93FU trening razmetanje, a socio-političke opservacije ozbiljnije intonacije čekaju na Kao da je bilo juče u kojoj učestvuje i Ill G. Album zatvara ponajbolja Jednom nogom sam u grobu koja svoju uličarsku svežinu duguje i Tishu (aka Tatishi) koji između ostalog minstrelovski stiže i da preiskusno zaključi: “...Poroci samo troše, nikada ne stvaraju, i dok ti prave lovu, neku mržnju rađaju”. Taj rad totalno.

SLKTH: 6.5/10

POGAVRANJEN – Raspored užasa (Samizdat, 2013)

Nekad se brate znalo šta se sve dobija a šta gubi time što si metalac. Ako jesi, tebi je do jaja, drugima je bedak zbog tebe. Sada više nije tako. I to jeste bedak. U tom limbu se negde nalaze i Zagrepčani Pogavranjen čiji poetski naslov LP prvenca može da se tumači i bukvalno. Jebiga.

Na Rasporedu užasa prisutna je ambicija da se krene stazom i bogazom Deathspell Omege i njenih brojnih imitatora (Krallice, son? Go fuck yourself son, try Orthrelm instead, bitch!), ali želje su jedno, a mogućnosti drugo. Kristalno čisto, Pogavranjen nisu legendarni Francuzi sa finskim pevačem te je njihova vizija avangardisanja black metala bolno jednodimenzionalna. Pesme se s mukom razvijaju, ne idu nikuda i kao da nemaju smisao, i ne pomaže im čak ni ako je cilj bio da se on zaobiđe jer to uopšte nije besmisleno kako se u prvi mah čini, a ovde baš te lenjosti duha/odsustva veštine ima za izvoz. E a toga u doba metalske getoizacije nije bilo baš u ovolikoj meri, jer nije svaka šuša u frustu mogla da bude metalac!

Da ne mora sve da bude tako jadno neautentično svedoči poslednja u nizu, mamutska Pulsiranje 39 koja tokom gotovo celih 15 mindži trajanja uspeva da napipa transcendenciju kojoj ovaj muzički format u svojim boljim izdanjima teži, ali ne uspeva i da je zgrabi s obe ručerde i u vragolastom mindfucku poništi vreme i prostor, otvarajući novu kapiju poimanja stvarnosnog (što se uvek dešava kad se slušaju npr. kultni Ukrajinci Vetche (Vsegda – Giorgio-meets-Immortal; disco black!) ili mađarski ćesar (= cezar = car) iz Edinburga Thy Catafalque (uf, kad čujem kako melje Csillagkohó, milina!!!). Zanimljivije od užasne muzike su reči, u kojima pretežno buja bauk srednjoškolske mizantropije, “ispevane” na maternjem. Pošto je ovo black metal, njihovo sadejstvo sa zvučnom pratnjom je strogo limitirano, pa se bacamo na čitanje. Apsurdni vrhunci nadahnuća (check this out: ...Krhotine smrvljene psihe/U ugnojenom gnijezdu/Uškopljen majmun/Bilo bi mu bolje pod njemačkom čizmom/Na odru od smeća/Kruna od govana... (startna Stvor))  mogu poslužiti za zabavljanje ekscentričnih prijatelja čiji smisao za humor odbacuje njuzovane standarde nespontanog kancelarijskog šaljenja kao neuspele pokušaje (proračunate) duhovitosti.

SLKTH: 2/10

TROBECOVE KRUŠNE PEĆI – 85 (Kekere Aquarium, 1992)

Kao odgovor na tranzicioni otrov trenutka, medijsko trovanje “rajskim osamdesetim” je u punom jeku, u čemu posebnu ulogu ima “jugoslovenski rokenrol” tj. sve ono što i dalje ne može da se pomiri sa raspadanjem pa insistira na svom zombiranom bivstvovanju, proizvodeći pavlovljevske uzdahe od Vardara do Triglava. Svojom avangardnom brđansko-novotalasnom anksioznošću, barbarogenijalni Zagrepčani Trobecove krušne peći (TKK) će s lakoćom biti izostavljeni iz svih tih neokonzervativnih ćeretanja o boljem/bezbrižnijem juče (tj. zlatnom dobu kao mustu svake ideološke reakcije). Na svom prvom studijskom albumu (nimalo slučajno objavljenom u tiražu od simboličnih sto kaseta tek početkom devedesetih, nimalo slučajno na omotu velikim slovima piše“Ne zahvaljujemo se nikome”), TKK zatičemo u stvaralačkoj groznici koja je i idejno i u sviračkoj egzekuciji za Šarla Akrobatu ono što je Šarlo bio za Idole. Druga priča. Drugi padež. I mnogo bliže poimanju svetlijih strana new wave priče (Pere Ubu, Minutemen, itd) na anglosaksonskom izvoru (tu naravno ne mislim na tačerovske podvale tipa Duran Duran), baš zato što je autentično, tek sišlo s planine. Teško. Svarljivo. Ostavlja gorak ukus u ustima, poput Ljermontovljeve preporuke u predgovoru za Junaka našeg doba.

Kao i na gotovo svakom underground izdanju iz osamdesetih (u čemu su Slovenija i Hrvatska pred nadir SFRJ prednjačile, mada ne sumnjam da episkop lipljanski ima potpunije informacije od mene) i na 85 (godina snimanja) se očituje jasna slutnja nastupajuće katastrofe, egzistencijalna nelagoda življenja u sistemu koji se pred svoju imploziju nalazi u totalnoj koliziji sa realnošću, te navodi kreativnu zver da se putem umetničkog izražavanja bar simbolički oslobodi okova koji čekaju na svakom drugom koraku, čak i kad se ide unazad (u krvavu prošlost). U pozadini Brena peva Hajde da se volimo, a Valentino hipnotiše žensku čeljad sa Samo sklopi okice... znojavo i pijano postavljanje kulisa za krvavi fajront su u punom jeku - Biće rata kažu svi, izveštava upućeni Boris Novković. Baš to nepristajanje na stihiju i taj bunt, kroz nadrealno batrganje navodi na zaključak da je TKK (Metod Trobec je inače najpoznatiji serijski ubica u SFRJ) medicina, lek sa neograničenim rokom trajanja, i sad, kad je šatro bolje u ovom privremenom dremežu, trenutnom predahu pred nove zamahe sekirama koje će, čim ih naoštre, iznova prskati tlo bagatelnom krvlju. Meso i čelik, sjekire u akciji...

Stoga nije posebno iznenađenje da se prošlogodišnja vinil kolekcija S mukom žvaču trubadurov vrat (sa 85 kao integralnim delom) čije je objavljivanje udružilo ginisovskih 16 etiketa ekspresna rasprodala. Tako to biva u životu, ispostavlja se da se pretty much može utvrditi da je ono što se u svoje kurčevo vreme smatralo za iščašeno i izobličeno ogledalo u stvari sve vreme pružalo neviđeno veran, mada posve nelagodan odraz.

SLKTH: 8.5/10