ACTRESS – Ghettoville (Werk/Ninja Tune)

Mrak, mrak, mrak, mrak, pao mi na oči

Načuljenih ušiju: powerty

U sada već ustaljenom dvogodišnjem ritmu evropskih prvenstava u svim kolektivnim sportovima sem fudbala, Darren J. Cunningham aka Actress se početkom srećne nove oglasio novim, četvrtim LP radom. S obzirom da se (vrlo dobri) prošli zvao R.I.P, Ghettoville momentalno može da se tumači kao muzička razglednica s onog sveta.

Uvodna Forgiven toj pomisli daje na težini, pošto je reč o ustajaloj, opskurnoj i učmaloj temi po kojoj se trome bas linije vuku kao g(l)adne zmijurine u nekom periferijskom javnom klozetu. Mračnim prizorom svakodnevne đavolštine caruje duh elementarne nehigijene, u kome Beth Gibbons za crvenu gleda u dlan, odvaljeni Massive Attack valjaju opaki skank ispred parkiranog, nekim gadnim uljem zamazanog bicikla, dok unutra reanimirani Tricky na šolji sprema pribor koji je koliko juče skratio za život Philipa Seymoura Hoffmana (ko bi rek'o?!?).

(Da je objavljena 2004. u Americi/Britaniji, ili devedesetih u Srbiji – svi bi Forgiven slavili kao veran prikaz mračnjaštva “vremena u kome živimo” ili “onih najboljih godina života koje su nam Buš/Milošević oduzeli” i tome sličnih legitimacijskih floskulica večitog mraka plakatskog uma u pojam ubijene generacije. U 2014, ipak, dani neustrašivosti i angažmana su daleko u prošlim životima, dobio se pos'o, rodila se deca. Sazrelo se. Odraslo se. Plaćaju se računi. Više nije kul biti u bedaku, šta li već. Stigla kablovska i brzi net, otvorio se Delta City, a i Ušće. Kupuje se. Troši se. Love se privilegijice. Moć. Dok ne padne zavesa. Tamo neke ozbiljne misli, a kamoli akcije su suvišne. Najbolje bi bilo da se sve podrazumeva. ...Not!)

Iduća Street Corp je šatro potraga za frekvencijama delića rasute duše koje zapravo za Cunninghama nema nakon informatičkog overdouza i poput Time krasi je vehementna statičnost i prevlast stihije nad svim što (bi da) se miče. Da bi život opstao, potreban je vazduh, koji Actress upumpava u Corneru, polušaljivom lovu na leptirove a la Aphex Twin, gde brzo biva jasno da su kratkovečne životinjice samo izgovor da se protegnu noge koje gube tlo pod sobom u halucinacijama zagađenoj Rims.

Disciplinovan da svoje sporo gorenje istera do kraja u mašinizovanom ritmu srca, nepokoleban u čvrstoj spoznaji da s njegove tačke gledišta nema svetlog horizonta, Actress pruža dašak emocije u lahorastoj Our, eteričnom lamentu svih u sebe zaključanih, onih koji nemaju ni sadašnjost ni budućnost, zauvek zaglavljenih u prošlosti kao večitom sada, da bi potom nastavio da lunja uzduž i popreko terre incognite koju je neki dokoni papak, automatski zreo za dvonedeljnu rekreativnu nastavu u Kolašinu, davno prozvao IDM (jasna implikacija da postoji i stupid dance music, Bogu hvala). Fragmentiran i isprekidan, kao daroviti predstavnik  posthladnoratovske generacije, Actress half ass izobličavanjem uzurpira trenutak poništavajući ga na prvu loptu u gegovima bez pouke, eksperimentima radi eksperimenta koji zvuče kao Prefuse 73 restlovi (Rap, Don't, Rule), neminovno pritom upadajući u zamku poze (otud Actress, right?). Bez duše nema ni katarze, a ova je, uz milijarde ostalih, istrenirana na jeftine senzacije, čvrsto prilepljena za površinu i bez namera u pravcu uzaludnog pružanja otpora.

Ipak, to i nije mana, pošto je reč o krajnje minimalističkom albumu koji ne pretenduje na komunikaciju, niti ima izražena energetska svojstva, već se najpre bavi stanjem komfornog očaja koje nije toliko pitanje grabeži, uzimanja i davanja, već same početne nemogućnosti da se nešto zajedničko podeli i iz toga stvori novi kvalitet, usled neprestanog trajanja spartanske igre u kojoj je ulog puki opstanak a svaka istinska emocija vodi korak bliže porazu, te je sve što makar i teorijski otupljuje dragoceno i dobrodošlo.  I u tome i jeste nepretenciozni kvalitet raštrkane otupele atmosferičnosti Ghettovillea, organskije sročenog od klasičnog glitchy zvuka gubljenja živaca (jer se ne podrazumeva baš sve) i veoma daleke od, recimo, industrijalizovanih umetničkih stremljenja Holdena na prošlogodišnjem The Inheritors, praktično sve neslušljivijeg kako se duže odmotava. S druge strane, iako srasla sa betonom valjatorskih engleskih predgrađa, ova nenaporna i bez napora izvajana zvučna kulisa nema pop senzibilitet Jamesa Blakea, nije avanturistički nastrojena u poteri za drugačijom zabavom kao Mount Kimbie, niti izražava želju da održi rodbinske veze sa majkom Afrikom kao LV.

Pop na papiru, ali ne i pop od papira, otprilike kao Burial za Buriala, Ghettoville je potencijalno interesantan kao template za neki budući mainstream baš zato što mu ne namiguje, a i dalje je instant proizvod, bez prokletstva i bremena reputacije ili utemeljenosti u prošlosti, još pre fetusa odrođen u svojoj crnoj rupi ništavila. Esencijalno nepotreban u doba suvišnosti same suštine, Ghettoville može da se tumači i kao nikad tiši egzistencijalni krik, i nemilosrdan i dostojanstven na ravne časti. Dakako, i prilično proračunat kao veran artefakt ere u kojoj je licemerje našlo svoj kutak u svakoj pori sve dok mehanizam šljaka, a spirale obezvređivanja i obezbeđivanja se smenjuju i dopunjuju, stapajući se u jedan, naoko živi DNK. Zato: Don't shoot the messenger!

Sve ove kontekstualizacije/intelektualizacije ne idu Actressu u prilog, ali ta zamerka se može uputiti i na adresu čitavog, da ga tako nazovemo, žanra čija striktno nepoetična ubojitost u brojnim pojavnim oblicima i zavisi od prilagođenosti slušaoca na brojne “if if if” pretpostavke (setite se samo žonglera besmislom Flying Lotusa). Ako niste taj, ovo nije ploča za vas. Po pitanju slušalačkih preferencija, u ovom slučaju najpre važi ona stara: “Nikom ništa”.

Zavejana letargija (ta ključna brežnjevljevska kategorija iz mokrih mesijanskih snova Ace Vučića) ponovo preuzima primat u Frontline, dok zaključna Grey Over Blue je još jedna truckava, pahuljama pokrivena elegija o gasnim komorama na svakom koraku, i elegantno “zbogom” Actressa koji je rešio da mu, pod ovim imenom, ova pesma bude ujedno i labudova.

SLKTH: 7.01/10