Čisto zlo
Ja sam gledao ovaj film umesto vas.
Ne morate da mi budete zahvalni zbog toga, samo nemojte da ga gledate.
Nemojte čak ni da čitate ovu recenziju. Neka ostane kao lična beleška meni samom.
Vidite, kada roditeljima umre dete u filmu, to je kraj filma. Ko to ne razume osuđen je da se pravi pametan i služi satani.
Osnovna priča ovog belgijskog kandidata za Oskara (svetijebem, Akademijo!!!) toliko je banalna da je nesrećni reditelj, Felix Von Groeningen, čiji je san, nesumnjivo, da jednog dana poraste u Larsa Von Triera, morao da pribegne kolažnom postupku trčanja kroz vreme, sa fleš-bekovima i fleš-forvardima ne bi li joj makar malo, frankenštajnovski, udahnuo života. Žozefina, koja sve češće bolje razume filmove od mene (kad ne zaspi gledajući ih), kaže da je taj postupak zapravo personifikacija listanja porodičnog albuma i listanja njegovih stranica vođenih nekim unutrašnjim impulsom, a ne hronologijom. No, kako ja iz dna duše mrzim ovog gada, ostaću pri tome da je moron na kraju morao nekako da spase svoju intelektualni izdrkotinu, pa mu je ovo bilo najlakše i sasvim u skladu sa njegovim kapacitetima.
U toj osnovnoj priči, upoznali su se i zavoleli Didier i Elise. On je zaljubljenik u Ameriku, do te mere da za život zarađuje nastupajući sa svojim blugras orkestrom i izvodeći pesme ruralne Amerike kao da je cela Belgija Severna Karolina. Ona je tatu majstor. Njih dvoje ubrzo počinju da žive na njegovoj farmi, a Elise počinje da nastupa sa Didierovim bendom, kao June njegovom Johnny-ju. A onda dobiju dete. I dete u drugoj ili trećoj godini života dobije leukemiju. I Felix misli da je ok da gledamo kako neko tamo, siroto, rentirano dete povraća u tanjir, hoda polućelavo i nema obrve. I nakon što prva terapija ne uspe, druga, sa presađivanjem koštane srži uspe, i dete je zdravo i raduje se. I onda napuni šest godina i opet se razboli i umre. KO TO RADI, SVETIJEBEM?! KOJI MALOUMNI INTELEKTUALNI RETARD NALAZI DA JE TA VRSTA ODUZIMANJA I DAVANJA I ODUZIMANJA NADE FILMSKA, DRAMSKA I LJUDSKA?!!
Ja sam pisao komad u kojima roditelji hoće da ubiju svoju decu, zatim komad u kome ne znaju kako da prevaziđu smrt deteta. Intrigiralo me to u jednom trenutku, jer nisam mogao da zamislim ništa strašnije.
Ali nisam tu tragediju miksovao sa smuvavanjem roditelja. Nisam pokvareno i pakleno kovao plan da se oni toliko zavole, toliko pronađu, toliko menjaju jedno zbog drugog (na bolje), samo da bih im zavukao tako strašno. Didier i Elise su OK, baš OK.
I kada to siroto dete umre, jasno je da će bol postati nepodnošljiva, i da će početi uzajamno da se optužuju, i da jedno od njih neće izdržati.
I ne izdrži.
I scena njenog odlaska je genijalna, zaista. Skidam kapu. Ali toooliko surova. I okrutna. I zla. I neljudska.
Ne može poenta da bude- sve što je lepo ima kraj. Pa koji si ti kralj, KRALJU?!! Sva umetnost ovog sveta upire se da ti kaže da možda baš i nije tako, čak i ako jeste, i sad si ti došao, siti intelektualcu, da zakucaš najpametnije. Malo nas Felix pusti da gledamo kako se upoznaju, vole, druže, a onda rez na dete u bolnici, muke, pa opet malo nazad u glupe nesporazume. Pa onda ubaci detalj kako Didier zapravo i nije hteo bebu, pa to naravno kasnije postaje i omen i razlog da ga Elise mrzi.
No, ovaj film ima i drugu stranu. Ona se tiče Amerike, Georgea Busha mlađeg, koji je zaustavio istraživanje matičnih ćelija (u Americi), što u nekom trenutku Didieru postaje izgovor da se super-ateistički obruši i na Ameriku i na boga koji je redovno blagosilja i da se zapita koji to moroni mogu da tek tako sprečavaju da se traži i pronađe lek koji bi spasao mnoge. I ako imate srca, vi ćete imati i razumevanja za njegovu tiradu, ma koliko ona bila samo Felixovo anti-religijsko klepetanje, koje se čini još monstruoznijim kada shvatite da ni bog ni nauka ne mogu da spasu jedno dete. Niti one koji (bi da) veruju u njega.
Pretpostavljam da će liberali unutar Akademije proturati ovaj film kao podobno anti-američki i pro-sekularan, ali to neće promeniti činjenicu da bi Oskara potencijalno mogao da dobije film koji bez imalo stida zatvara vrata svakoj nadi i arogantno likuje nad tim činom. FUJ!
Stvarno nisam mogao ne-emotivno.
SELEKTHA: 666/ 10
Ja sam gledao ovaj film umesto vas.
Ne morate da mi budete zahvalni zbog toga, samo nemojte da ga gledate.
Nemojte čak ni da čitate ovu recenziju. Neka ostane kao lična beleška meni samom.
Vidite, kada roditeljima umre dete u filmu, to je kraj filma. Ko to ne razume osuđen je da se pravi pametan i služi satani.
Osnovna priča ovog belgijskog kandidata za Oskara (svetijebem, Akademijo!!!) toliko je banalna da je nesrećni reditelj, Felix Von Groeningen, čiji je san, nesumnjivo, da jednog dana poraste u Larsa Von Triera, morao da pribegne kolažnom postupku trčanja kroz vreme, sa fleš-bekovima i fleš-forvardima ne bi li joj makar malo, frankenštajnovski, udahnuo života. Žozefina, koja sve češće bolje razume filmove od mene (kad ne zaspi gledajući ih), kaže da je taj postupak zapravo personifikacija listanja porodičnog albuma i listanja njegovih stranica vođenih nekim unutrašnjim impulsom, a ne hronologijom. No, kako ja iz dna duše mrzim ovog gada, ostaću pri tome da je moron na kraju morao nekako da spase svoju intelektualni izdrkotinu, pa mu je ovo bilo najlakše i sasvim u skladu sa njegovim kapacitetima.
U toj osnovnoj priči, upoznali su se i zavoleli Didier i Elise. On je zaljubljenik u Ameriku, do te mere da za život zarađuje nastupajući sa svojim blugras orkestrom i izvodeći pesme ruralne Amerike kao da je cela Belgija Severna Karolina. Ona je tatu majstor. Njih dvoje ubrzo počinju da žive na njegovoj farmi, a Elise počinje da nastupa sa Didierovim bendom, kao June njegovom Johnny-ju. A onda dobiju dete. I dete u drugoj ili trećoj godini života dobije leukemiju. I Felix misli da je ok da gledamo kako neko tamo, siroto, rentirano dete povraća u tanjir, hoda polućelavo i nema obrve. I nakon što prva terapija ne uspe, druga, sa presađivanjem koštane srži uspe, i dete je zdravo i raduje se. I onda napuni šest godina i opet se razboli i umre. KO TO RADI, SVETIJEBEM?! KOJI MALOUMNI INTELEKTUALNI RETARD NALAZI DA JE TA VRSTA ODUZIMANJA I DAVANJA I ODUZIMANJA NADE FILMSKA, DRAMSKA I LJUDSKA?!!
Ja sam pisao komad u kojima roditelji hoće da ubiju svoju decu, zatim komad u kome ne znaju kako da prevaziđu smrt deteta. Intrigiralo me to u jednom trenutku, jer nisam mogao da zamislim ništa strašnije.
Ali nisam tu tragediju miksovao sa smuvavanjem roditelja. Nisam pokvareno i pakleno kovao plan da se oni toliko zavole, toliko pronađu, toliko menjaju jedno zbog drugog (na bolje), samo da bih im zavukao tako strašno. Didier i Elise su OK, baš OK.
I kada to siroto dete umre, jasno je da će bol postati nepodnošljiva, i da će početi uzajamno da se optužuju, i da jedno od njih neće izdržati.
I ne izdrži.
I scena njenog odlaska je genijalna, zaista. Skidam kapu. Ali toooliko surova. I okrutna. I zla. I neljudska.
Ne može poenta da bude- sve što je lepo ima kraj. Pa koji si ti kralj, KRALJU?!! Sva umetnost ovog sveta upire se da ti kaže da možda baš i nije tako, čak i ako jeste, i sad si ti došao, siti intelektualcu, da zakucaš najpametnije. Malo nas Felix pusti da gledamo kako se upoznaju, vole, druže, a onda rez na dete u bolnici, muke, pa opet malo nazad u glupe nesporazume. Pa onda ubaci detalj kako Didier zapravo i nije hteo bebu, pa to naravno kasnije postaje i omen i razlog da ga Elise mrzi.
No, ovaj film ima i drugu stranu. Ona se tiče Amerike, Georgea Busha mlađeg, koji je zaustavio istraživanje matičnih ćelija (u Americi), što u nekom trenutku Didieru postaje izgovor da se super-ateistički obruši i na Ameriku i na boga koji je redovno blagosilja i da se zapita koji to moroni mogu da tek tako sprečavaju da se traži i pronađe lek koji bi spasao mnoge. I ako imate srca, vi ćete imati i razumevanja za njegovu tiradu, ma koliko ona bila samo Felixovo anti-religijsko klepetanje, koje se čini još monstruoznijim kada shvatite da ni bog ni nauka ne mogu da spasu jedno dete. Niti one koji (bi da) veruju u njega.
Pretpostavljam da će liberali unutar Akademije proturati ovaj film kao podobno anti-američki i pro-sekularan, ali to neće promeniti činjenicu da bi Oskara potencijalno mogao da dobije film koji bez imalo stida zatvara vrata svakoj nadi i arogantno likuje nad tim činom. FUJ!
Stvarno nisam mogao ne-emotivno.
SELEKTHA: 666/ 10
bravo za ovu recenziju! pratim godinama tvoje pisanije i ne pamtim da ti se neki film ovoliko dopao a da to, u stvari, nisi (ovoliko) zeleo.
ReplyDeletene odbijam mogućnost da me ti poznaješ bolje od mene samog
DeleteKO TO RADI, SVETIJEBEM?! KOJI MALOUMNI INTELEKTUALNI RETARD NALAZI DA JE TA VRSTA ODUZIMANJA I DAVANJA I ODUZIMANJA NADE FILMSKA, DRAMSKA I LJUDSKA?!! A zasto te je ovo uzbudilo ovoliko, A zasto nesto nije filmski, ko kaze da mora da bude ljudski, pa fim i volimo jer smemo da se zaigramo u bilo kom (pa i bolesnom) pravcu dok se igramo prilikom snimanja. Posle ove recenzije mora ga gledam :D
ReplyDeletekakav bedak. raspisao sam celu recenziju i nisam (ti) objasnio!... I guess it's deeply personal.
Deleteali, gledaj, pa svrati i kaži mi kako se tebi čini.
otprilike kao kad na blic(krig) sajtu, jedna pored druge stoje vest o devetogodisnjoj devojcici koja umire od tumora i fotografija zadnjice pevaljke u donjem vesu koja je posle porodjaja za dve nedelje izgubila 20kg.
ReplyDelete