03 April 2014

SODERBERGH MON AMOUR: BUBBLE

Tema za razmišljanje. A posle Mek!...



Film Bubble Steven Soderbergh je snimio između filmova Ocean's Twelve i Good German. Unutar meni do sada poznatog opusa ovog autora on samo potvrđuje da Soderbergh svoj rediteljski poziv vidi isključivo i samo kao priliku da se pozabavi nekim sadržajem i/ili formatom, bez neke (meni?) jasne autorske vizije ili filozofije koja bi se mogla izdvojiti kao zajednička svim njegovim ostvarenjima. Jedino što meni pada na pamet, uzeto u najširem mogućem smislu- jeste tema pojedinca čije delovanje deluje subverzivno po društveno okruženje kome pripada. Ali, kako je tu temu praktikovao još Homer ne možemo govoriti o nečemu što je autentično "soderbergovsko", ni u odabiru iste, niti u činu njenog "poličnjavanja".

Bubble je hiper-realistična drama, po nekim osobinama (ljudska margina nenaročito artikulisana) veoma sličan mumblecoreu, koja iako ima psihološki fino iznijansirane likove možda bolje funkcioniše kao "pozorište simbola".

Priča je kao pola priče iz crne hronike. Četrdesetineštogodišnja Martha živi sa ocem o kome vrlo pedantno brine. Ona radi u lokalnoj fabrici za proizvodnju lutaka, na odeljenju za bojenje. Njen najbolji prijatelj je njen kolega Kyle, mladić od dvadesetak godina, koji živi sa majkom. Uočavate simetriju? Njihov odnos je harmoničan i zasnovan na skoro nepromenljivoj dnevnoj rutini (ona njega vozi na posao). Stvari počinju da se kvare kada dođe Rose, nova radnica, koja živi samo sa svojom ćerkom. Uočavate asimetriju? Rose poklanja više pažnje Kyleu, a prema Marthi se ponaša vrlo sebično, bez empatije i čak pomalo arogantno. Martha to ne želi da trpi i zadavi je. Dođe policija i odvede je u zatvor. Martha ima problem da zločin prizna čak i Kyleu. Već do neke vrste priznanja dolazi kroz "polureligiozni" flešbek.
Ne brinite, to što sam vam ispričao ceo film neće vam pokvariti uživanje. Ovde sva radnja, rekao bih, služi kao Mekgafin za virenje u psihologije i psihoze ovih ljudi.

Kroz dva "religiozna" krupna plana kroz koja narušava realistički hod filma, Soderbergh zumira Marthino lice na isti način kako nam je nešto ranije prikazivao glave lutaka, pre nego što im se ubace oči ili dok im farbaju usne. Martha je lutka u sopstvenom životu. Služi oca, tu je za Kylea, njen posao je ponavljanje istih manuelnih radnji prekinutih istim setom džankfuda. Do buđenja njene humanosti dolazi tek kada oseti neljubaznu nepravdu prema već preuzetoj ulozi "žrtve nepravde". Tada Martha uradi nešto van rutine, tad Martha uradi nešto kao dete sa lutkom- zadavi Rose.

Možda zvuči kao prebanalno tumačenje, ali ono je tu- sedeći u crkvi, obasjana snopom svetla, sa licem kao lutka, Soderbergh kao da nam poručuje da smo svi mi "lutke u nečijim" rukama. Znam da zvuči tupavo to sve tako tumačiti, ali metafora je čista kao suza.

A možda je trebalo pažljivije da gledam. Ovi filmovi obično imaju te detalje zavučene kao "Easter eggs" i morate sami da ih tražite.
Učinilo mi se nevrednim truda.

SELEKTAH: 5minus/ 10

1 comment: