This is masterpiece
U opusu koji broji samo četiri rediteljska ostvarenja, Judd Apatow ima već dva od mojih najomiljenijih filmova svih vremena (naročito ovih modernih)- Funny People i ovaj. Ako se u prethodnom na efektan, dirljiv i duhovit način bavio činjenicom da jednog dana neće biti živ (nešto što počne da vas napada, prvo kao misao, u drugoj polovini tridesetih), u This Is 40 Apatow pokušava da racionalizuje smisao i mogućnost ljubavi u braku (=dugoj vezi) i da svim "zatočenicima" istih ponudi duboko razumevanje i više optimističan, nego realističan optimizam.
This Is 40 je, baš kao i (najbolji film svih vremena?) As Good As It Gets film kakav a) najviše volim na svetu, b) kakav film treba da bude i c) film kakve više ne prave još od kada je Katharine Hepburn napunila 50 godina. To je film koji voli svoje junake, duboko saoseća sa njima, ne potcenjuje gledaoce (jer računa da i oni gledaju sami sebe), uživa u manama, ne preteruje sa vrlinama, ne stidi se bizarnog i lako ga pretvara u vrlo-verovatno, prikazuje i polemiše, ima hepiend, ali ne i kez na usnama. Ne zaboravlja da prikaže i neke nebitne, usputne trenutke naših života, dramaturški nerelevantne za bilo koga sem nas same, i naše duboke ponore nad kojima virimo dok oni vire u nas.
U isto vreme Judd Apatow demonstrirao je i da tron Woody Allena, uprkos činjenici da se za njega otima nekoliko autora (Wes Anderson, Noah Baumbach, Jason Reitman) pripada samo njemu. On poznaje svoju ciljnu grupu, ne ulepšava je (nešto što bi se ovoj trojici moglo prebaciti) i možda ne pretenduje na persiflažne Allen(ovsk)e metafizičke diskusije, ali sa njim svakako deli radost i entuzijazam bavljenja "nemogućnošću običnog života" u "običnim životima". U tretmanu ironije uveo bih u priču još jednog (mog omiljenog) autora, Roberta Altmana, s tim što je Apatowljev narativ daleko dramskijeg fokusa (čak i kada to ne izgleda tako, kao u This Is 40, koji je praktično priča o tome šta se desilo između rođendana dvoje supružnika).
Debbie (Leslie Mann, žena Apatowa) i Petea (Paul Rudd) možda se sećate iz filma Knocked Up čiji je This Is 40 spin-of pre nego nastavak. Ona je bila sestra glavne junakinje, a on njen muž. This Is 40 bavi se događajima par godina kasnije kada Debbie puni 40 godina, što rado ne priznaje ni na jednom od formulara koje popunjava. Baš u tom trenutku, kako to filmski biva baš kao i u životu, počinju da se roje problemi: starija ćerka ulazi u pubertet, neko krade pare u prodavnici koju drži, Peteu počinju da se ruše ostvareni mladalački ideali imanja sopstvene diskografske kuće potpisivanjem ugovora sa prodajno mrtvim Grahamom Parkerom, a tu negde su i Peteov otac koga ovaj izdržava, a tu negde je i Debbien biološki otac koji se pravo niotkuda pojavljuje. I ne rešava stvar.
Uprkos brojnim i zanimljivim stranputicama (presvlačenje Megan Fox?) Apatow nikada ne gubi iz vida o kojih dvoje ljudi je ovaj film, kao i to da sve njihove mane i vrline, baš kao i njihovu ljubav, treba sagledati iz što više uglova. Vidimo ih kao roditelje, ljubavnike, sinove, ćerke, supružnike, biznismene i biznisvumene, prijatelje i prolaznike. Vidimo ih ujutru i u veceu. I najlepše od svega je što Apatow većinu stvari postiže da prikaže sa istom lakoćom, bez mnogo usiljenosti i uvek sa ekstra trudom da scena bude koliko je moguće više komična. I smejao sam se. I jedva čekam da gledam ponovo.
Ovo su ljudi koje poznajem i koje volim. Kao sebe.
A to nije lako.
SELEKTAH: 10/ 10
U opusu koji broji samo četiri rediteljska ostvarenja, Judd Apatow ima već dva od mojih najomiljenijih filmova svih vremena (naročito ovih modernih)- Funny People i ovaj. Ako se u prethodnom na efektan, dirljiv i duhovit način bavio činjenicom da jednog dana neće biti živ (nešto što počne da vas napada, prvo kao misao, u drugoj polovini tridesetih), u This Is 40 Apatow pokušava da racionalizuje smisao i mogućnost ljubavi u braku (=dugoj vezi) i da svim "zatočenicima" istih ponudi duboko razumevanje i više optimističan, nego realističan optimizam.
This Is 40 je, baš kao i (najbolji film svih vremena?) As Good As It Gets film kakav a) najviše volim na svetu, b) kakav film treba da bude i c) film kakve više ne prave još od kada je Katharine Hepburn napunila 50 godina. To je film koji voli svoje junake, duboko saoseća sa njima, ne potcenjuje gledaoce (jer računa da i oni gledaju sami sebe), uživa u manama, ne preteruje sa vrlinama, ne stidi se bizarnog i lako ga pretvara u vrlo-verovatno, prikazuje i polemiše, ima hepiend, ali ne i kez na usnama. Ne zaboravlja da prikaže i neke nebitne, usputne trenutke naših života, dramaturški nerelevantne za bilo koga sem nas same, i naše duboke ponore nad kojima virimo dok oni vire u nas.
U isto vreme Judd Apatow demonstrirao je i da tron Woody Allena, uprkos činjenici da se za njega otima nekoliko autora (Wes Anderson, Noah Baumbach, Jason Reitman) pripada samo njemu. On poznaje svoju ciljnu grupu, ne ulepšava je (nešto što bi se ovoj trojici moglo prebaciti) i možda ne pretenduje na persiflažne Allen(ovsk)e metafizičke diskusije, ali sa njim svakako deli radost i entuzijazam bavljenja "nemogućnošću običnog života" u "običnim životima". U tretmanu ironije uveo bih u priču još jednog (mog omiljenog) autora, Roberta Altmana, s tim što je Apatowljev narativ daleko dramskijeg fokusa (čak i kada to ne izgleda tako, kao u This Is 40, koji je praktično priča o tome šta se desilo između rođendana dvoje supružnika).
Debbie (Leslie Mann, žena Apatowa) i Petea (Paul Rudd) možda se sećate iz filma Knocked Up čiji je This Is 40 spin-of pre nego nastavak. Ona je bila sestra glavne junakinje, a on njen muž. This Is 40 bavi se događajima par godina kasnije kada Debbie puni 40 godina, što rado ne priznaje ni na jednom od formulara koje popunjava. Baš u tom trenutku, kako to filmski biva baš kao i u životu, počinju da se roje problemi: starija ćerka ulazi u pubertet, neko krade pare u prodavnici koju drži, Peteu počinju da se ruše ostvareni mladalački ideali imanja sopstvene diskografske kuće potpisivanjem ugovora sa prodajno mrtvim Grahamom Parkerom, a tu negde su i Peteov otac koga ovaj izdržava, a tu negde je i Debbien biološki otac koji se pravo niotkuda pojavljuje. I ne rešava stvar.
Uprkos brojnim i zanimljivim stranputicama (presvlačenje Megan Fox?) Apatow nikada ne gubi iz vida o kojih dvoje ljudi je ovaj film, kao i to da sve njihove mane i vrline, baš kao i njihovu ljubav, treba sagledati iz što više uglova. Vidimo ih kao roditelje, ljubavnike, sinove, ćerke, supružnike, biznismene i biznisvumene, prijatelje i prolaznike. Vidimo ih ujutru i u veceu. I najlepše od svega je što Apatow većinu stvari postiže da prikaže sa istom lakoćom, bez mnogo usiljenosti i uvek sa ekstra trudom da scena bude koliko je moguće više komična. I smejao sam se. I jedva čekam da gledam ponovo.
Ovo su ljudi koje poznajem i koje volim. Kao sebe.
A to nije lako.
SELEKTAH: 10/ 10
entuzijazam bavljenja "nemogućnošću običnog života" u "običnim životima"... prelijepo...
ReplyDeletemeni je ovaj film kul, ali previse predugacak, mislim da je komotno mogao da bude 45 minuta kraci i da mnogo bolje drzi paznju. zabavne su im sale i pokusaj opisivanje realne veze, ali ga je malo tesko ispratiti...
ReplyDeleteprvi put da sam pozelo barem duplo duzu recenziju od ove. Bravo Slobo
ReplyDelete