Život čine male stvari
Nancy je bivša cimerka Paula i Jen. Njih dvoje su se uzeli i odselili od nje u svoj stan. Jedna Paulova priča o Nancy kaže da je ona bila toliko tvrdoglava i bezobrazna da kada joj je zapretio da će sledeći put kada na nju bude bio red da opere sudove i ona to ne uradi iste izneti na sred ulice i tamo ih razbiti. Na to je Nancy ustala uzela gomilu sudova iz sudopere, iznela ih iz kuće i porazbijala jedan po jedan na sred ulice. I nikada više nije pričala o tome.
U kući u kojoj je Nancy ostala da živi sama Paul je zaboravio jednu knjigu. Koja mu treba da nastavi rad na doktorskoj tezi. Ili tako nečemu.
U pitanju je "Little Dorrit", Charlesa Dickensa. (PS nisam čitao i ne znam kakvu simboliku delo ima u kontekstu filma)
Da, ovo je jedan od onih filmova gde se od sitnice, naoko nebitne, ispletu mnogo krupnije i fatalnije stvari. Kao u War Of Roses, ili onom tajvanskom/ tajlandskom Rupa, ili u Duplexu, sa Ben Stillerom i Drew Barrymore. Samo ovo i nije toliko komedija koliko studija karaktera, sličica o apsurdima modernog doba i duhovit pokušaj kreiranja moderne tragedije. U kojoj je jedino tragično koliko je glavni junak spreman da strada. Tj tragično glup.
Andrew Semans, kome je ovo prvi film, znalački i (što ne umanjuje kvalitet filma) verovatno na vrlo ličnim iskustvima razvija Paulovu opsesiju vraćanjem knjige u svoj posed. Ta opsesija sve mahnitije usporava i na kraju koči njegov život, dovodeći ga maltene u stanje mini-ludila. Paralelno sa tim mi gledaoci shvatamo i saosećamo u kojoj meri neke najobičnije stvari tj najobičnije neravnine u životnom funkcionisanju zapravo ne mogu tako lako da se saniraju i sve ono što Paula sprečava da nastavi dalje, do jednog trenutka, zaista deluje kao objektivno nerešiva situacija.
Semans, rekao bih pre iz potrebe da poveća minutažu fiilma, nego što mu je to potrebno, Paulovo ludilo dodatno dopinguje pojavom veverica u zidu (tavanskom zidu) nove kuće (!), problema koji ne može biti bizarniji, a Paul relativno lako izlazi sa njim na kraj. U isto vreme te veverice mogu da predstavljaju i oličenje problema sa kojim se Paul bori odnosno nebuloznosti istog.
Iako je mnogo manje vremena na ekranu od Paula, Nancy u interpretaciji Eleonore Hendricks deluje vrlo upečatljivo, dok ono malo informacija o njenom liku biva izneseno sa efektnom ubedljivošću.
Da li je Paulu borba za knjigu bila izgovor za nezadovoljstvo trenutnim stanjem (Semans ostavlja prostora da se Paul, zapravo, loži na Nancy), bilo privatnim ili profesionalnim, ili nas, koliko god pametni bili, debilni postupci mogu zaustaviti u bilo kom trenutku, Nancy, Please je farhadovski pametna studija o ljudskim interakcijama.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Nancy je bivša cimerka Paula i Jen. Njih dvoje su se uzeli i odselili od nje u svoj stan. Jedna Paulova priča o Nancy kaže da je ona bila toliko tvrdoglava i bezobrazna da kada joj je zapretio da će sledeći put kada na nju bude bio red da opere sudove i ona to ne uradi iste izneti na sred ulice i tamo ih razbiti. Na to je Nancy ustala uzela gomilu sudova iz sudopere, iznela ih iz kuće i porazbijala jedan po jedan na sred ulice. I nikada više nije pričala o tome.
U kući u kojoj je Nancy ostala da živi sama Paul je zaboravio jednu knjigu. Koja mu treba da nastavi rad na doktorskoj tezi. Ili tako nečemu.
U pitanju je "Little Dorrit", Charlesa Dickensa. (PS nisam čitao i ne znam kakvu simboliku delo ima u kontekstu filma)
Da, ovo je jedan od onih filmova gde se od sitnice, naoko nebitne, ispletu mnogo krupnije i fatalnije stvari. Kao u War Of Roses, ili onom tajvanskom/ tajlandskom Rupa, ili u Duplexu, sa Ben Stillerom i Drew Barrymore. Samo ovo i nije toliko komedija koliko studija karaktera, sličica o apsurdima modernog doba i duhovit pokušaj kreiranja moderne tragedije. U kojoj je jedino tragično koliko je glavni junak spreman da strada. Tj tragično glup.
Andrew Semans, kome je ovo prvi film, znalački i (što ne umanjuje kvalitet filma) verovatno na vrlo ličnim iskustvima razvija Paulovu opsesiju vraćanjem knjige u svoj posed. Ta opsesija sve mahnitije usporava i na kraju koči njegov život, dovodeći ga maltene u stanje mini-ludila. Paralelno sa tim mi gledaoci shvatamo i saosećamo u kojoj meri neke najobičnije stvari tj najobičnije neravnine u životnom funkcionisanju zapravo ne mogu tako lako da se saniraju i sve ono što Paula sprečava da nastavi dalje, do jednog trenutka, zaista deluje kao objektivno nerešiva situacija.
Semans, rekao bih pre iz potrebe da poveća minutažu fiilma, nego što mu je to potrebno, Paulovo ludilo dodatno dopinguje pojavom veverica u zidu (tavanskom zidu) nove kuće (!), problema koji ne može biti bizarniji, a Paul relativno lako izlazi sa njim na kraj. U isto vreme te veverice mogu da predstavljaju i oličenje problema sa kojim se Paul bori odnosno nebuloznosti istog.
Iako je mnogo manje vremena na ekranu od Paula, Nancy u interpretaciji Eleonore Hendricks deluje vrlo upečatljivo, dok ono malo informacija o njenom liku biva izneseno sa efektnom ubedljivošću.
Da li je Paulu borba za knjigu bila izgovor za nezadovoljstvo trenutnim stanjem (Semans ostavlja prostora da se Paul, zapravo, loži na Nancy), bilo privatnim ili profesionalnim, ili nas, koliko god pametni bili, debilni postupci mogu zaustaviti u bilo kom trenutku, Nancy, Please je farhadovski pametna studija o ljudskim interakcijama.
SELEKTAH: 9minus/ 10
No comments:
Post a Comment