Najbolji novi bend. Iako nije 1991.
Ovo je najbolji album za indi tinejdžerke koji se pojavio u poslednjih 5 godina.
I namenjen je svim onim koji vole indi tinejdžerke. Estetski, ne pedofilski.
Tu finu aroganciju, naoko bez mnogo truda sklopljeni autfit koji služi i kao oklop i kao indentifikacija, iza koga kuca lepo vaspitano i naivno srce.
Idealizujem. Zato što (ih) razumem.
Alvvays (2 v, a ne jedno w) su poreklom iz Kanade. Ovo izdanje je producirao Chad VanGaalen (ako to nekome nešto znači, ja ga ionako mešam sa John Vandersliceom) i na njemu se nalazi tek 9 pesama.
Ovaj (na originalnom izdanju iz prošle godine) kasetni rip šušti između pesama i to mu samo daje na indi šmeku "početka devedesetih".
Primetio sam da stalno spominjem te indi bendove "devedesetih", a ovog puta mislim na bendove sa ženskim vokalima, koji su svoje prvo seksualno iskustvo tek ostavili za sobom i sad ne znaju da li je iskrenost ili cinizam pravi put za nastavak života. Vreme je da ih pobrojim.
Svi oni su imali karamelizovani gitarski zvuk. I, OK, možda nisu baš sve vreme na vokalima bile žene. I mahom su "engleski", or so I thought...
Throwing Muses
The Heart Throbs
See See Rider
Frente!
Talulah Gosh
Popinjays
Heavenly
The Parachute Men
The Nightblooms
Zu Zu's Petals
The Primitives
Cardiacs
The Hummingbirds
Bang Bang Machine
The Would Be's
Madder Rose
Velocity Girl
Magnapop
Sidi Bou Said
Tsunami
Thrum
Izbegao sam da vas zaspem kompletnim katalozima Sarah Records i Slumberland Records, jer bi to bilo previše ofrlj s moje strane, i namerno nisam spomenuo ogavne Shonen Knife.
Alvvays nisu ni bolji ni gori od većine pobrojanih bendova. Njihove stvari su možda ujednačenije. Uvek pojačanog tempa, prigušeno optimistične i otpevane sa žarom. Alvvays ne znaju da je postojalo barem jedan, dva, tri... 21 bend koji su cupkali u sopstvenom srcu pre njih. Oni su iz puberteta ušli u sve ovo, grlom u jagode.
Volim svih 9 pesama podjednako, ali najviše volim aktuelni singl Archie, Marry Me, jer je Arčiju upućeni poziv toliko setan da bih žrtvovao neke od najsvetijih principa i stao na ludi kamen bilo zbog mukice Molly ili mukice Kerri (cure na vokalima).
Nema ovakvih bendova, iako deluje da ih ima (ne TPOBPAH nisu ti i takvi, baš kao ni Dum Dum Girl, La Sera (odličan novi album!) ili Veronica Falls, ili Vivian Girls ili Eternal Summers ili Best Coast ili Cults). Svi ti bendovi, prvo, zvuče "američki", drugo, videli su sunca, treće (da li i najbitnije?), čini mi se, većina njih dobacuje dublje u prošlost, u šezdesete, pa i pedesete, ili jednostavno jako vole Jesus and Mary Chain. Sa Alvvays nema potrebe da se kopa dublje od devedesetih (ok, od 1987.).
Fear Of Men, možda jedini mogu s njima pod ruku.
I Chastity Belt, oh, Chastity Belt, oh oh oh...
Mlad, poletan, nežan bend. Pardon, album. Podseća me na sve što je bilo i moglo da bude. Kada smo i mi sami računali na nas (posle ne). Čudno mi je da ga nisam čuo još pre dvadeset i više godina. Ali sam siguran da ga ne bih niti ovoliko voleo, niti ovoliko razumeo tada.
SELEKTAH: 9minus/ 10 (isto kao što je trebalo i za Chastity Belt)
Ovo je najbolji album za indi tinejdžerke koji se pojavio u poslednjih 5 godina.
I namenjen je svim onim koji vole indi tinejdžerke. Estetski, ne pedofilski.
Tu finu aroganciju, naoko bez mnogo truda sklopljeni autfit koji služi i kao oklop i kao indentifikacija, iza koga kuca lepo vaspitano i naivno srce.
Idealizujem. Zato što (ih) razumem.
Alvvays (2 v, a ne jedno w) su poreklom iz Kanade. Ovo izdanje je producirao Chad VanGaalen (ako to nekome nešto znači, ja ga ionako mešam sa John Vandersliceom) i na njemu se nalazi tek 9 pesama.
Ovaj (na originalnom izdanju iz prošle godine) kasetni rip šušti između pesama i to mu samo daje na indi šmeku "početka devedesetih".
Primetio sam da stalno spominjem te indi bendove "devedesetih", a ovog puta mislim na bendove sa ženskim vokalima, koji su svoje prvo seksualno iskustvo tek ostavili za sobom i sad ne znaju da li je iskrenost ili cinizam pravi put za nastavak života. Vreme je da ih pobrojim.
Svi oni su imali karamelizovani gitarski zvuk. I, OK, možda nisu baš sve vreme na vokalima bile žene. I mahom su "engleski", or so I thought...
Throwing Muses
The Heart Throbs
See See Rider
Frente!
Talulah Gosh
Popinjays
Heavenly
The Parachute Men
The Nightblooms
Zu Zu's Petals
The Primitives
Cardiacs
The Hummingbirds
Bang Bang Machine
The Would Be's
Madder Rose
Velocity Girl
Magnapop
Sidi Bou Said
Tsunami
Thrum
Izbegao sam da vas zaspem kompletnim katalozima Sarah Records i Slumberland Records, jer bi to bilo previše ofrlj s moje strane, i namerno nisam spomenuo ogavne Shonen Knife.
Alvvays nisu ni bolji ni gori od većine pobrojanih bendova. Njihove stvari su možda ujednačenije. Uvek pojačanog tempa, prigušeno optimistične i otpevane sa žarom. Alvvays ne znaju da je postojalo barem jedan, dva, tri... 21 bend koji su cupkali u sopstvenom srcu pre njih. Oni su iz puberteta ušli u sve ovo, grlom u jagode.
Volim svih 9 pesama podjednako, ali najviše volim aktuelni singl Archie, Marry Me, jer je Arčiju upućeni poziv toliko setan da bih žrtvovao neke od najsvetijih principa i stao na ludi kamen bilo zbog mukice Molly ili mukice Kerri (cure na vokalima).
Nema ovakvih bendova, iako deluje da ih ima (ne TPOBPAH nisu ti i takvi, baš kao ni Dum Dum Girl, La Sera (odličan novi album!) ili Veronica Falls, ili Vivian Girls ili Eternal Summers ili Best Coast ili Cults). Svi ti bendovi, prvo, zvuče "američki", drugo, videli su sunca, treće (da li i najbitnije?), čini mi se, većina njih dobacuje dublje u prošlost, u šezdesete, pa i pedesete, ili jednostavno jako vole Jesus and Mary Chain. Sa Alvvays nema potrebe da se kopa dublje od devedesetih (ok, od 1987.).
Fear Of Men, možda jedini mogu s njima pod ruku.
I Chastity Belt, oh, Chastity Belt, oh oh oh...
Mlad, poletan, nežan bend. Pardon, album. Podseća me na sve što je bilo i moglo da bude. Kada smo i mi sami računali na nas (posle ne). Čudno mi je da ga nisam čuo još pre dvadeset i više godina. Ali sam siguran da ga ne bih niti ovoliko voleo, niti ovoliko razumeo tada.
SELEKTAH: 9minus/ 10 (isto kao što je trebalo i za Chastity Belt)
Malo iritira ovaj Dolores O'Rijordan vokal. Ali OK. Gđice iz Dubstar ili St.Et. bi mi se glasovno nekako bolje uklopile u sonični zid, ma.. Kontrast i to. Bilo bi dobro kad bi emo klinci i ovo slušali, više za matore klince. Uf.
ReplyDeletecisto ravnoteze radi, mislim da vokal savrseno pristaje. a marry me... je lagano jedan od singlova godine, i mogao je da bude to bilo koje godine da se pojavio. i da, chad van gaalen je sjajan
ReplyDeletehvala za ovaj album.
ReplyDeleteatop a cake ne mogu da prestanem da slušam.