Sve što fali The Leftovers
Ne znam da li gledate HBO-ovu novu seriju, The Leftovers, u kojoj jedan od tvoraca Lost, Damon Lindelof, evo već četvrtu epizodu pokušava da svoju seriju iz stanja pomeri u zbivanje. Gledajući Dawn Of the Planet of the Apes to deluje kao nešto neverovatno lako za učiniti.
Slede spojleri.
Nakon prethodnog dela (inače drugi ribut franšize sve lepe srpske reči znam), špica novog filma služi kao neka vrsta introa za deset godina koje su protekle između dva nastavka*. "Majmunski grip" koji se pojavio na kraju tog filma u međuvremenu je pobio (direktno i kolateralno) skoro sve ljude na planeti. Dakle, prilično logično su stvoreni uslovi da zarudi zora "majmunske planete".
Matt Reeves (reditelj Cloverfield) radnju situira u San Francisko i šumski okoliš iznad njega. U šumi žive majmuni (svi tipovi), predvođeni legendarnim Caesarom, a u gradu ljudi predvođeni legendarnim Gary Oldmanom. Reeves ne objašnjava baš najuspešnije kako je moguće da majmuni nisu videli ljude "jaaako dugo", iako im ovi praktično žive ispod drveta, a ne deluje baš da su ljudi "juče" došli u Frisko. Ali, kako god, ljudska ekspedicija namerena da sanira lokalnu hidrocentralu kako bi gradu omogućila preko potrebnu struju naleće na "majmunsku patrolu" i od tog trenutka počinje fino aranžirana serija naizmeničnih, prvo slučajnih, pa sve namernijih napada koji će rezultirati krvavim finalom. U toj borbi majmun Caesar i čovek Malcolm (Jason Clarke) postaće prijatelji i pokazati šta treba da čini pravog čoveka, odnosno pravog majmuna. Tj da je mir moguć jedino ako postoji uzajamno poštovanje i poverenje. Nešto čega, ispostaviće se, ni ljudi ni majmuni nemaju previše.
Mislim da je najveći domet Reevesovog filma jednostavnost sa kojom je postigao "verovatnost" svega što se dešava. Iako su majmuni akteri, događaji su skrojeni kao da se na obe strane nalaze ljudi, ili kauboji & indijanci, ili junaci Renoirovog La Grande illusion. Hrabrost, čojstvo i junaštvo u dosta arhaičnim demonstracijama, potkopani su "majmunskim ponašanjima" i "malim ljudima" i to potencijalno neodrživu situaciju čini sve verovatnije fatalnom. U jednostavnosti te priče, Reeves je bez mnogo nabijanja na nos pustio da sami shvatimo koliko je komplikovano postati čovek, biti čovek i ostati čovek. I kad si čovek. Pored toga, ovoj saj-faj fantaziji poseban ton daje i izvitoperenost Darvinove teorije da "najjači" opstaju otvarajući put razmišljanju koliko smo mi, ljudi, zapravo slabi. Jer "najjači" (više) nismo.
Posebno interesantno, a to mislim da je ključni momenat ove, treće, revizije priče "o planeti majumuna" jeste što njeni autori ne drže stranu čoveku, ne navijaju za njega i ni na koji način se ne trude da mu omoguće pobedu. Ambivalentnost stavova i prema ljudima i prema majmunima čini ovaj treći serijal fer borbom, što joj nijedan prethodni nije ponudio (pa čak ni kad su se ljudi i majmuni udruživali).
Moje zamerke idu na uštrb animacije koja je mogla da majmune pre svega učini još realističkijim, ali daleko više na Reevesovu scenografiju. Nije objašnjeno zašto majmuni (koji sve više pričaju, školuju se, komuniciraju) i dalje žele da žive "kao majmuni" tj zašto je njihova zajednica posle 10 godina i dalje ima izgled "ciganske čerge". Čovek bi očekivao da su iz obližnjeg grada pokrali i dovukli stvari koje će im život činiti lakšim (kao što je to čovek činio), kad već nisu sišli u napušteni grad koji bi im ponudio bolje uslove (što, paradoksalno čine tek nakon bitke sa ljudima). S druge strane, Reeves nije ni pokušao da definiše ko su ljudi koji su preživeli, otkuda zajedno, koliko su tu gde su, kakvo im je ustrojstvo, od kuda Gary Oldman kao njihov lider, i zbog svega toga oni malčice više deluju kao statisti u ovom filmu nego što bi trebalo (van one ekipe oko Malcolma od 4-5 ljudi, ali čak i oni!).
Sa izuzetkom Žozefine, biće mi teško da zamislim da će neko sa ovog filma izaći skroz nezadovoljan ili sasvim ravnodušan. Jer ovako nešto nas već sutra čeka. Kao i Walking Dead.
SELEKTAH: 8/ 10
*still no pussy, son
Ne znam da li gledate HBO-ovu novu seriju, The Leftovers, u kojoj jedan od tvoraca Lost, Damon Lindelof, evo već četvrtu epizodu pokušava da svoju seriju iz stanja pomeri u zbivanje. Gledajući Dawn Of the Planet of the Apes to deluje kao nešto neverovatno lako za učiniti.
Slede spojleri.
Nakon prethodnog dela (inače drugi ribut franšize sve lepe srpske reči znam), špica novog filma služi kao neka vrsta introa za deset godina koje su protekle između dva nastavka*. "Majmunski grip" koji se pojavio na kraju tog filma u međuvremenu je pobio (direktno i kolateralno) skoro sve ljude na planeti. Dakle, prilično logično su stvoreni uslovi da zarudi zora "majmunske planete".
Matt Reeves (reditelj Cloverfield) radnju situira u San Francisko i šumski okoliš iznad njega. U šumi žive majmuni (svi tipovi), predvođeni legendarnim Caesarom, a u gradu ljudi predvođeni legendarnim Gary Oldmanom. Reeves ne objašnjava baš najuspešnije kako je moguće da majmuni nisu videli ljude "jaaako dugo", iako im ovi praktično žive ispod drveta, a ne deluje baš da su ljudi "juče" došli u Frisko. Ali, kako god, ljudska ekspedicija namerena da sanira lokalnu hidrocentralu kako bi gradu omogućila preko potrebnu struju naleće na "majmunsku patrolu" i od tog trenutka počinje fino aranžirana serija naizmeničnih, prvo slučajnih, pa sve namernijih napada koji će rezultirati krvavim finalom. U toj borbi majmun Caesar i čovek Malcolm (Jason Clarke) postaće prijatelji i pokazati šta treba da čini pravog čoveka, odnosno pravog majmuna. Tj da je mir moguć jedino ako postoji uzajamno poštovanje i poverenje. Nešto čega, ispostaviće se, ni ljudi ni majmuni nemaju previše.
Mislim da je najveći domet Reevesovog filma jednostavnost sa kojom je postigao "verovatnost" svega što se dešava. Iako su majmuni akteri, događaji su skrojeni kao da se na obe strane nalaze ljudi, ili kauboji & indijanci, ili junaci Renoirovog La Grande illusion. Hrabrost, čojstvo i junaštvo u dosta arhaičnim demonstracijama, potkopani su "majmunskim ponašanjima" i "malim ljudima" i to potencijalno neodrživu situaciju čini sve verovatnije fatalnom. U jednostavnosti te priče, Reeves je bez mnogo nabijanja na nos pustio da sami shvatimo koliko je komplikovano postati čovek, biti čovek i ostati čovek. I kad si čovek. Pored toga, ovoj saj-faj fantaziji poseban ton daje i izvitoperenost Darvinove teorije da "najjači" opstaju otvarajući put razmišljanju koliko smo mi, ljudi, zapravo slabi. Jer "najjači" (više) nismo.
Posebno interesantno, a to mislim da je ključni momenat ove, treće, revizije priče "o planeti majumuna" jeste što njeni autori ne drže stranu čoveku, ne navijaju za njega i ni na koji način se ne trude da mu omoguće pobedu. Ambivalentnost stavova i prema ljudima i prema majmunima čini ovaj treći serijal fer borbom, što joj nijedan prethodni nije ponudio (pa čak ni kad su se ljudi i majmuni udruživali).
Moje zamerke idu na uštrb animacije koja je mogla da majmune pre svega učini još realističkijim, ali daleko više na Reevesovu scenografiju. Nije objašnjeno zašto majmuni (koji sve više pričaju, školuju se, komuniciraju) i dalje žele da žive "kao majmuni" tj zašto je njihova zajednica posle 10 godina i dalje ima izgled "ciganske čerge". Čovek bi očekivao da su iz obližnjeg grada pokrali i dovukli stvari koje će im život činiti lakšim (kao što je to čovek činio), kad već nisu sišli u napušteni grad koji bi im ponudio bolje uslove (što, paradoksalno čine tek nakon bitke sa ljudima). S druge strane, Reeves nije ni pokušao da definiše ko su ljudi koji su preživeli, otkuda zajedno, koliko su tu gde su, kakvo im je ustrojstvo, od kuda Gary Oldman kao njihov lider, i zbog svega toga oni malčice više deluju kao statisti u ovom filmu nego što bi trebalo (van one ekipe oko Malcolma od 4-5 ljudi, ali čak i oni!).
Sa izuzetkom Žozefine, biće mi teško da zamislim da će neko sa ovog filma izaći skroz nezadovoljan ili sasvim ravnodušan. Jer ovako nešto nas već sutra čeka. Kao i Walking Dead.
SELEKTAH: 8/ 10
*still no pussy, son
Pogledao sam DAWN OF THE PLANET OF THE APES Matta Reevesa. Mislim da je teško iz jednog gledanja, doduše iz vizure filmskog radnika, spoznati grandioznost ovog filma. Zašto? Pa pre svega zato što je ovo film u kome u kome je tehnika dostigla tačku razvoja u kojoj uz poravilnu upotrebu uspeva da u potpunosti plasira priču i karaktere u prvi plan. Reeves je uspeo u nečemu potpuno nesvakidašnjem - majmuni su prikazani sa životinjskim fizionomijama i kretnjama, ali njihova interakcija ima sve aspekte dobro glumljene melodrame sa "običnim glumcima". Ne samo da se u jednom trenutku poveruje u majmune kao likove a ne kao spektakularan specijalan efekat ili barem bizarni SF "novum", već film ima tendenciju da povremeno deluje "obično", kao da svaki dan gledamo filmove o mutiranim majmnunima koji imaju sposobnost komunikacije.
ReplyDeleteTo naravno nije samo stvar napretka tehnike već Reevesovog rediteljskog postupka koji je nesvakidašnji. Naime, u ovom vrlo skupom i složenom filmu, on snima nešto skupo, složeno i nesvakidašnje, kao neku najobičniju, maltene "filler" scenu, čime razbija kliše da su tehnički kompleksne scene obično rediteljski akcentovane kako bi publici bilo jasno da su se filmadžije namučile. Time postiže naročit efekat jer DAWN OF THE PLANET OF THE APES zaista deluje kao film o likovima i odnosima.
To naravno ne znači da nema spektakularne akcije, između ostalog i parafraze Kustine scene "majmun je ušao u tenak" iz PODZEMLJA, i to sa jasnom posvetom poznatom izraelskom filmu. Naravno, moguće je da učitavam zbog aktuelnih tenzija u pojasu Gaze, ali scena u kojoj se tenk tretira iz subjektivca majmuna, jako podseća na LEBANON.
"Humana" podela je takođe odlična i to opet sa akcentom na karaker i priču. Jason Clarke praktično po prvi put dobija top-billing ulogu, ali teško je reći da on u ovom filmu uspeva da se nametne i kao glavni glumac. Tu su još i Keri Russell, čija je karijera praktivčno reinventovana sa THE AMERICANS ali zapravo je ovo njen FELICITY reuninion sa Reevesom a Gary Oldman je jedini koji igra u maniru zvezde, premda znamo da on pruža i više od toga. Ono što je osnovni kvalitet ove glumačke podele jeste da je reč o harizmatičnim glumcima, koji umeju da igraju karakter, i samim tim personality acting prepuštaju majmunima. To je vrlo zanimljivo i sofisticirano rediteljsko rešenje, naročito ako imamo u vidu tradiciju ovog serijala koji je krenuo kao star-driven sa Charltonom Hestonom da bi kasnije prerastao u loopy SF u kome majmuni vode glavnu reč.
Međutim, ovde je to zbilja duboko ukorenjeno u priči. Naime, majmuni imaju filmičniju psihologiju od ljudi. Ljudi su slabi, njihova psihologija je više vezana za stanje nego za radnju, dočim su majmuni spremni za akciju jer stvari uprkos evoluciji vide mnogo jednostavnije.
Zanimljiva je promena ideološkog predznaka i za DAWN OF THE PLANET OF THE APES se može reći da je mnogo dešnji od svih dosadašnjih APES filmova. Naime, ovde dolazi do rata pre svega zbog "jastrebova" u redovima majmuna, što donosi određenu dramaturšku svežinu. Naime, iako ima ljudi koji su majmunofobi u priči, svi ljudi se ponašaju prilično razumno, odnosno kao da su naučili sve lekcije iz prethodnih SF filmova. Majmuni se ne ponašaju tako.
Film tretira rat kao proizvod serije događaja koji se na kraju pretvara u neminovnost iako su na čelu obe strane zapravo miroljubivi junaci. U tom pogledu DAWN OF THE PLANET OF THE APES deluje prilično šmitovski po svom opredeljenju da konflikt prikaže kao neizbežan. U svakom slučaju, ideologija ovog filma, slagali se sa njom ili ne, nimalo nije gnjecava.
Planeta Majmuna je kao ideja morala da sačeka adekvatan napredak filmske tehnike kako bi se mogla prikazati na istinski ubedljiv način, i zato je kao property vapila za rebootom. Jaffa & Silver kao pisci i Rupert Wyatt kao reditelj su to odlično uradili u prvom filmu. Reeves međutim u nastavku sve to dovodi na jedan mnogo viši nivo.