Građa za ozbiljan tragični ep
Jean-Pierre Melville je 1969. godine snimio L'armee des ombres o svakodnevnom životu francuskog pokreta otpora tokom okupacije. Iako i dalje, nakon tri gledanja, pokušavam da razumem veličinu ovog filma, čini mi se da je u njegovom filmu falila neka priča poput ove koju je Hany Abu-Assad sabio u svojoj film- jedna obična pričica o ljudskim slabostima koja se odvija kad joj vreme nikako nije.
Abu-Assad koji mi je (a vama?) najpoznatiji kao reditelj prilično dobrog Paradise Now, (i) ovaj put sagledava borbu svog naroda za nezavisnost iz ljudskog ugla njegovih boraca. U centru naše pažnje je Omar, borac, zaljubljen u Nadiu, sestru lidera Tareka, koji je, pored Amjada, Omarov najbolji drug iz detinjstva. Omar traži priliku da od Tareka zatraži ruku njegove sestre, a stvar se neprekidno odlaže Omarovim hapšenjima od strane Izraelaca i sve glasnijim pričama da je on, zapravo "izdajnik". Film paralelno prati, i neprekidno ukršta, dve linije priče- jednu koja se tiče Omara borca, koji naivno veruje da može da prevesla Izraelce i iskusnog izraelskog psihologa, i drugu koja se tiče Omara ljubavnika koji naivno veruje u idiličnost odnosa sa Nadiom.
Abu-Assadov film, koji je, inače, pobedio prošle godine u Kanskoj kategoriji "Un Certain Regard" (pretpostavljam najviše zahvaljujući francuskoj bolećivosti na sve palestinske teme), dok prikazuje stvari ne pretenduje da ikome drži stranu- Palestinci su borci za slobodu, a Izraelci daju sve od sebe da tu slobodu drže pod kontrolom. Česta slikanja "zida" koji opasuje Zapadnu obalu, kao i jedna scena u kojoj izraelski policajci šikaniraju Omara ne ruže tu objektivnost, rekao bih. Ono gde Abu-Assadov film postaje opasan, naročito po zagovornike nestvaranja palestinske zemlje, jeste jasna poruka da koliko god se trudili, Palestinci vazda ostaju vešto izmanipulisani i nadigrani od strane Izraelaca, i jedini način da se tome suprostave jeste... da nema Izraelaca koji bi ih izmanipulisali.
Drugim rečima, Abu-Assad u formi jedne p(r)o-ratne varijacije na žilenddžimovski materijal oštro kudi svoje zbog naivnosti (sve dočarano likom Omara), ali poentira šta treba sa stvarnim krivcem. Činjenica da je Omarova poslednja odluka u najvećoj meri motivisana bolom zbog onoga što mu je učinjeno na ličnom planu tj samopreziru zbog pokazane naivnosti trebalo bi da kamuflira da se Omar, u suštini, bavi aktuelnom situacijom dva naroda, tj dve (para-)države.
Ako ste došli "samo zbog filma" verujem da ćete se ostati uskraćenim što materijal koji tabači prijateljstvo iz detinjstva, Žila i Džima, pokret otpora, ljubav i rat i to na način "antičke tragedije" nije dobio bolju opremu, već nekako deluje skučeno, požureno, sa glumcima koji odlično dočaravaju likove koje igraju, sve dok ne progorovre i ne moraju nešto da "odglume". Omar je trebalo da traje 196 minuta (sto minuta duže) da bi nas zaista onesvestio udarcem koji je izveo. Jer snaga je, očigledno, bila tu.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Jean-Pierre Melville je 1969. godine snimio L'armee des ombres o svakodnevnom životu francuskog pokreta otpora tokom okupacije. Iako i dalje, nakon tri gledanja, pokušavam da razumem veličinu ovog filma, čini mi se da je u njegovom filmu falila neka priča poput ove koju je Hany Abu-Assad sabio u svojoj film- jedna obična pričica o ljudskim slabostima koja se odvija kad joj vreme nikako nije.
Abu-Assad koji mi je (a vama?) najpoznatiji kao reditelj prilično dobrog Paradise Now, (i) ovaj put sagledava borbu svog naroda za nezavisnost iz ljudskog ugla njegovih boraca. U centru naše pažnje je Omar, borac, zaljubljen u Nadiu, sestru lidera Tareka, koji je, pored Amjada, Omarov najbolji drug iz detinjstva. Omar traži priliku da od Tareka zatraži ruku njegove sestre, a stvar se neprekidno odlaže Omarovim hapšenjima od strane Izraelaca i sve glasnijim pričama da je on, zapravo "izdajnik". Film paralelno prati, i neprekidno ukršta, dve linije priče- jednu koja se tiče Omara borca, koji naivno veruje da može da prevesla Izraelce i iskusnog izraelskog psihologa, i drugu koja se tiče Omara ljubavnika koji naivno veruje u idiličnost odnosa sa Nadiom.
Abu-Assadov film, koji je, inače, pobedio prošle godine u Kanskoj kategoriji "Un Certain Regard" (pretpostavljam najviše zahvaljujući francuskoj bolećivosti na sve palestinske teme), dok prikazuje stvari ne pretenduje da ikome drži stranu- Palestinci su borci za slobodu, a Izraelci daju sve od sebe da tu slobodu drže pod kontrolom. Česta slikanja "zida" koji opasuje Zapadnu obalu, kao i jedna scena u kojoj izraelski policajci šikaniraju Omara ne ruže tu objektivnost, rekao bih. Ono gde Abu-Assadov film postaje opasan, naročito po zagovornike nestvaranja palestinske zemlje, jeste jasna poruka da koliko god se trudili, Palestinci vazda ostaju vešto izmanipulisani i nadigrani od strane Izraelaca, i jedini način da se tome suprostave jeste... da nema Izraelaca koji bi ih izmanipulisali.
Drugim rečima, Abu-Assad u formi jedne p(r)o-ratne varijacije na žilenddžimovski materijal oštro kudi svoje zbog naivnosti (sve dočarano likom Omara), ali poentira šta treba sa stvarnim krivcem. Činjenica da je Omarova poslednja odluka u najvećoj meri motivisana bolom zbog onoga što mu je učinjeno na ličnom planu tj samopreziru zbog pokazane naivnosti trebalo bi da kamuflira da se Omar, u suštini, bavi aktuelnom situacijom dva naroda, tj dve (para-)države.
Ako ste došli "samo zbog filma" verujem da ćete se ostati uskraćenim što materijal koji tabači prijateljstvo iz detinjstva, Žila i Džima, pokret otpora, ljubav i rat i to na način "antičke tragedije" nije dobio bolju opremu, već nekako deluje skučeno, požureno, sa glumcima koji odlično dočaravaju likove koje igraju, sve dok ne progorovre i ne moraju nešto da "odglume". Omar je trebalo da traje 196 minuta (sto minuta duže) da bi nas zaista onesvestio udarcem koji je izveo. Jer snaga je, očigledno, bila tu.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment