Film sa polomljenom kičmom
Interesantno je koliko se scenaristički radovi Srđana Koljevića (scenariste i reditelja ovog filma) razlikuju od njegovih rediteljskih. Dok s jedne strane Kolja štancuje predloške za filmove sa vrlo jasnim žanrovskim strukturama (Nebeska udica, Nataša, Klopka, Krugovi), njegova dva filma, Sivi kamion crvene boje i Žena sa slomljenim nosem sa daleko "umetničkijim" zanosom pokušavaju da redefinišu žanr- prvi roud muvi, drugi melodramu.
Ženu sa slomljenim nosem inicira žena sa slomljenim nosem, koja izađe iz taksija, ostavi u njemu malu bebu i potom skoči sa mosta. Taj skok promeniće život taksisti koji ju je vozio (Nebojša Glogovac) i dvama ženama koje su događaj videle iz svojih automobila (Anica Dobra i Branka Katić).
Glogovac će početi sa serijom somnabulnih poteza, pre svega u hendlovanju bebe, kojima će jedino ponuđeno opravdanje za potpuno odsustvo zdravog razuma biti- "uzeće mi dozvolu". Za nekoga ko sam više puta izjavljuje da ne mari mnogo ni za svoj život (taksista je poreklom iz ratom razorene Bosne), on je pokazao zaista neverovatnu želju da zadrži posao.
Anica Dobra će kroz slučajno druženje sa Brankom Katić otvoriti put da se konačno izbori sa tragičnim gubitkom sina pre četiri godine, u događajima koji traže film za sebe i koji će povezati sina ubice njenog sina i nju samu, u skoro MILF vezu.
Branka Katić će nakon saznanja šta se desilo Anici Dobroj da se vrati svojoj tragediji, od koje je mislila da je pobegla pre mnogo godina. Njen dečko je, naime, da bi izbegao rat na Kosovu došao na ideju da sebi priredi neku rutinsku operaciju, a onda je ona krenula krivim tokom i on je umro. U nastavku priče koji traži melodramu za sebe, Branka će nastaviti da sreće i Glogovca i Anicu, ali će nas Kolja odvesti dublje u vilajet nerazjašnjenih odnosa iz prošlosti koji uključuju brata pokojnog dečka, koji je zaljubljen u nju, a u međuvremenu je postao pop i ima trudnu ženu...
Pretpostavljam da je inicijalna ideja bila da se poigra sa prepoznatljivom strukturom unutar koje jedan posve nebitan događaj za naše junake (sem za taksistu) promeni tok njihovih života. Jedino što, kao što rekoh, on u slučaju taksiste nimalo nije nebitan, u slučaju Anice Dobre jedna druga osoba figurira kao taj bitni/nebitni elemenat, dok u slučaju Branke Katić tek druga pločica (Anica) u tom domino efektu aktivira neprevaziđen tok. Te deluje da to možda i nije bila ideja.
Možda je ideja bila da se kroz lik "žene sa slomljenim nosem", koja je zapravo jedna konfuzna cura u potencijalno fatalnom mazohističkom odnosu sa nekim nesrećnim bajkerom, pokaže da su radikalni rezovi (kao što je bio njen samoubistveni skok sa mosta) potrebni da bi se život "počeo iz početka", da bi se cenilo ono što imamo sada, ili nešto novo, da bi se životu pružila nova šansa. Nos zaraste.
Šta god da je bila ideja, Koljevićeva struktura ima puno praznog hoda, nebitnih epizoda (svi junaci iz taksistinog života sem kurve dobrog srca), sa povremeno previše poklonjenog vremena junacima koji nas ni na koji način ne zanimaju (sveštenik u još jednoj presmešnoj interpretaciji Vuka Kostića). Na sve to, Koljević je film nepotrebno opteretio ozbiljnim tragedijama i kao da je zaboravio da bi svim njegovim junacima za "menjanje života" bila sasvim dovoljna samo kriza srednjih godina, kojima neminovno pripadaju. Stilski film šara od omiljenog žanra srpskog filma, crne komedije, preko ružičaste melodrame i prigradske drame (iako se sve kanda dešava s obe strane Brankovog mosta). A neki od kadrova, kad sam već spomenuo Brankov most, pokušaće da nas ubede i da je čitav film "razglednica iz Beograda", isečak iz "života grada", i da su ljudima, baš kao i gradovima, potrebni mostovi da ih spajaju i povezuju, da bi normalan život mogao da se odvija...
Nažalost, sem Glogovčeve tirade o tome zašto treba reći "ne" roditeljstvu sve ostalo mahom me ostavilo ravnodušnim i nezainteresovanim, i to toliko da u ovom trenutku ne umem da se setim šta se sa Brankom Katić na kraju filma i desilo.
SELEKTAH: 2/ 10
Interesantno je koliko se scenaristički radovi Srđana Koljevića (scenariste i reditelja ovog filma) razlikuju od njegovih rediteljskih. Dok s jedne strane Kolja štancuje predloške za filmove sa vrlo jasnim žanrovskim strukturama (Nebeska udica, Nataša, Klopka, Krugovi), njegova dva filma, Sivi kamion crvene boje i Žena sa slomljenim nosem sa daleko "umetničkijim" zanosom pokušavaju da redefinišu žanr- prvi roud muvi, drugi melodramu.
Ženu sa slomljenim nosem inicira žena sa slomljenim nosem, koja izađe iz taksija, ostavi u njemu malu bebu i potom skoči sa mosta. Taj skok promeniće život taksisti koji ju je vozio (Nebojša Glogovac) i dvama ženama koje su događaj videle iz svojih automobila (Anica Dobra i Branka Katić).
Glogovac će početi sa serijom somnabulnih poteza, pre svega u hendlovanju bebe, kojima će jedino ponuđeno opravdanje za potpuno odsustvo zdravog razuma biti- "uzeće mi dozvolu". Za nekoga ko sam više puta izjavljuje da ne mari mnogo ni za svoj život (taksista je poreklom iz ratom razorene Bosne), on je pokazao zaista neverovatnu želju da zadrži posao.
Anica Dobra će kroz slučajno druženje sa Brankom Katić otvoriti put da se konačno izbori sa tragičnim gubitkom sina pre četiri godine, u događajima koji traže film za sebe i koji će povezati sina ubice njenog sina i nju samu, u skoro MILF vezu.
Branka Katić će nakon saznanja šta se desilo Anici Dobroj da se vrati svojoj tragediji, od koje je mislila da je pobegla pre mnogo godina. Njen dečko je, naime, da bi izbegao rat na Kosovu došao na ideju da sebi priredi neku rutinsku operaciju, a onda je ona krenula krivim tokom i on je umro. U nastavku priče koji traži melodramu za sebe, Branka će nastaviti da sreće i Glogovca i Anicu, ali će nas Kolja odvesti dublje u vilajet nerazjašnjenih odnosa iz prošlosti koji uključuju brata pokojnog dečka, koji je zaljubljen u nju, a u međuvremenu je postao pop i ima trudnu ženu...
Pretpostavljam da je inicijalna ideja bila da se poigra sa prepoznatljivom strukturom unutar koje jedan posve nebitan događaj za naše junake (sem za taksistu) promeni tok njihovih života. Jedino što, kao što rekoh, on u slučaju taksiste nimalo nije nebitan, u slučaju Anice Dobre jedna druga osoba figurira kao taj bitni/nebitni elemenat, dok u slučaju Branke Katić tek druga pločica (Anica) u tom domino efektu aktivira neprevaziđen tok. Te deluje da to možda i nije bila ideja.
Možda je ideja bila da se kroz lik "žene sa slomljenim nosem", koja je zapravo jedna konfuzna cura u potencijalno fatalnom mazohističkom odnosu sa nekim nesrećnim bajkerom, pokaže da su radikalni rezovi (kao što je bio njen samoubistveni skok sa mosta) potrebni da bi se život "počeo iz početka", da bi se cenilo ono što imamo sada, ili nešto novo, da bi se životu pružila nova šansa. Nos zaraste.
Šta god da je bila ideja, Koljevićeva struktura ima puno praznog hoda, nebitnih epizoda (svi junaci iz taksistinog života sem kurve dobrog srca), sa povremeno previše poklonjenog vremena junacima koji nas ni na koji način ne zanimaju (sveštenik u još jednoj presmešnoj interpretaciji Vuka Kostića). Na sve to, Koljević je film nepotrebno opteretio ozbiljnim tragedijama i kao da je zaboravio da bi svim njegovim junacima za "menjanje života" bila sasvim dovoljna samo kriza srednjih godina, kojima neminovno pripadaju. Stilski film šara od omiljenog žanra srpskog filma, crne komedije, preko ružičaste melodrame i prigradske drame (iako se sve kanda dešava s obe strane Brankovog mosta). A neki od kadrova, kad sam već spomenuo Brankov most, pokušaće da nas ubede i da je čitav film "razglednica iz Beograda", isečak iz "života grada", i da su ljudima, baš kao i gradovima, potrebni mostovi da ih spajaju i povezuju, da bi normalan život mogao da se odvija...
Nažalost, sem Glogovčeve tirade o tome zašto treba reći "ne" roditeljstvu sve ostalo mahom me ostavilo ravnodušnim i nezainteresovanim, i to toliko da u ovom trenutku ne umem da se setim šta se sa Brankom Katić na kraju filma i desilo.
SELEKTAH: 2/ 10
No comments:
Post a Comment