Reći da je trip-hop pop današnjice znači ignorisati prethodnih 20 godina u pop muzici, ali kako onda proglašavati činjenicu da je to i ostao za ikakav progres ili futurizam?
LP1 je album u kome prostor, tišina i ne-zvuk okupiraju isto prostora koliko i zvuk, i zato je lako odlutati mislima tokom slušanja i izgubiti nit (ili konekciju) sa njim. Paradoksalno, ili barem u mom slučaju, slušanje preko slušalica koje bi trebalo da moj audio fokus suzi nije bilo blagonaklono prema njemu koliko zvučnici (koje mi je Kepa prodao, ali to je već duga priča). Slušan preko zvučnika LP1 ispuni prostor, tišinu i ne-zvuk moje spavaće sobe i napravi čudo. A FKA twigs je prisutnija nego kad mi čuči pored uva.
Philip Sherburne je pedantno izložio twigsinu biografiju u svojoj recenziji na Pitchforku i otkrio šta i zbog čega ono "FKA", pa prošetajte klikove malo da sve to saznate.
LP1 zvuči kao da je veliki i bitan album, ali nije. LP1 jeste pametan i dobar album. Sa distance od više od 20 godina još je impresivnije kad se pogleda koliko su dva albuma, Debut (1993), Bjork i Dummy (1994), Portishead (pre-)definisala pop muziku koja je došla nakon toga. Nemam ništa protiv da se aplaudira Kanyeu, Blakeu, Weekndu i svim znanim i neznanim producentima koji se sa njima mogu dovesti u vezu, ali ova dva albuma izmislila su "novi zvuk" konfrontacijom (pop) melodija sa snažnom anti-pop podlogom. Ako se twigs može priznati nekakav uspešić onda on mora isključivo i samo biti vezan za teren ženskog r'n'b-ija gde nije da nije bilo sličnih pokušaja "pomeranja granica" (Erykah Badu, Beyonce, Kelela, Nicki Minaj, M.I.A., Azealia Banks, pa i Grimes). Pre sam utiska da u toj donjoj ligi ili "petlićkoj" (pa feministička varijanta toga) ni pomenuta Kelela, a ni nepomenuta Ciara i druge "fičuring" umetnice do sada nisu iznedrile kvalitetan album i FKA twigs je zapravo prva.
Otuda (opet) paradoksalno LP1 stiže kao, od progresivnih publikacija, hvaljeno izdanje, iako se radi o izdanju koje je zapravo "suvi mejnstrim" ili ono što bi mejnstrim u ovom trenutku trebalo da bude. Ne kažem da je iko insistirao na tome da FKA twigs menja lice muzike, i neke recenzije LP1 i predstavljaju kao "vrlo moderan pop" album, ali kao da s druge strane zanemaruju da bi od umetnice kakvom se twigs predstavlja nama trebalo da stigne "vrlo futuristički pop" album, što LP1 nikako nije. Sem u slučaju da su vam do juče Kings Of Leon izmislili muziku.
LP1 zvuči zahtevno, sve njegove vrline su u detaljima. U sitno iseckanim ritmovima, izvuijanim semplovima, u treperenju zvukova, nasilnim i bučnjikavim montažama. Ali, pustite sebi Dummy sada i pogledajte gde je jedan soulom nabijeni pop stigao 20 godina kasnije. Pre će to biti mejnstrim luka, nego neka zavučena koja će tek za 20 godina predstavljati kamen temeljac novog zvuka ili zvučanja. Ne bih insistirao na svemu ovome da LP1 i svi oni koji su na njemu radili ne zvuče kao da su baš upinjali da nešto tako ostvare. "Brejktru", "... veliki korak za pop muziku", "značajno izdanje" (koje se već sada spominje kao najveći favorit za prestižnu Mercury nagradu, i nikoga ne bi trebalo da iznenadi ako je i dobije- jer ovaj album baš tako zvuči, kao prava mera pomeranja granica i ponovnog osvajanja starih teritorija).
Ali, ostavimo ciljeve sada po strani.
Dva albuma Jamesa Blake i eventualno onaj mikstejp Kelele su vam najbolji reperi za tip twigsine muzike. Vokal pokušava da melodiju zadrži u nečemu što bi mogli da nazovemo "moderno tradicionalno", dok muzika ispod pokušava sve suprotno. "Moderni soul", "radikalniji r'n'b" su odrednice koje se same nameću, ali bojim se da će ovde tradicionalna raspoloženja za konzumaciju soula (bedak?!) izostati. FKA twigs koliko god čežnjivo i vapajno zvučala, ipak slušaoca drži na distanci, nevoljna da ga primi u zagrljaj. S druge strane, valja pretpostaviti da ni "FKA twigs slušalac" nije naročito raspoložen za dodir koji nije posredovan touch screenom.
Originalna verzija ima samo 10 pesama i ovaj "tradicionalniji" pristup formatu i "volumenu" albuma treba ceniti i kao strateško bekstvo od ponekad prenatrpanih elektronskih izdanja tj težnju ka "klasičnom albumu". To je, nažalost, dovelo do toga da je najbolja pesma ovde, Hide (koja zatvora oficijelni "japanski" bonus paket), "izostala" sa albuma. Radi se o senzualnoj trominutnoj minijaturi koja naslućuje kako bi možda mogla da izgleda saradnja Kate Bush i Massive Attack. S druge strane, ovakva pesma bi instantno povampirila karijeru Janet Jackson.
Uvodna Preface u vrlo uznemirujućem kolažu otkriva twigsin "klasični" pevački potencijal, i pominjanje Lise Gerrard pre je kao kompliment, nego primedba. Two Weeks je dobarlošzao primer toga da twigs bez problema može i gde je Beyonce (još mogla) sa 4-orkom. Fina, evrovizijska balada devedesetih retuširana za novomilenijce. I za Pendulum, važi isto, jedino što ovde pesmica zrači iskrenošću i naivnošću ne baš karakterističnom za ovaj zvuk/stil. Skoro kao blesavljenje.
Ne znam da li ima smisla posebno izdvajati neke druge pesmice. Manje-više sve je to sličan lenji mid-tempo koji bi zadisao Beth Gibbons i u kome FKA pliva kao sirenica. Ili kao ona bucka iz The xx.
SELEKTAH: od 5 do 9/ 10 (zavisi od vremena, raspoloženja i toga koliko često slušate poslednji album Beyonce)
LP1 je album u kome prostor, tišina i ne-zvuk okupiraju isto prostora koliko i zvuk, i zato je lako odlutati mislima tokom slušanja i izgubiti nit (ili konekciju) sa njim. Paradoksalno, ili barem u mom slučaju, slušanje preko slušalica koje bi trebalo da moj audio fokus suzi nije bilo blagonaklono prema njemu koliko zvučnici (koje mi je Kepa prodao, ali to je već duga priča). Slušan preko zvučnika LP1 ispuni prostor, tišinu i ne-zvuk moje spavaće sobe i napravi čudo. A FKA twigs je prisutnija nego kad mi čuči pored uva.
Philip Sherburne je pedantno izložio twigsinu biografiju u svojoj recenziji na Pitchforku i otkrio šta i zbog čega ono "FKA", pa prošetajte klikove malo da sve to saznate.
LP1 zvuči kao da je veliki i bitan album, ali nije. LP1 jeste pametan i dobar album. Sa distance od više od 20 godina još je impresivnije kad se pogleda koliko su dva albuma, Debut (1993), Bjork i Dummy (1994), Portishead (pre-)definisala pop muziku koja je došla nakon toga. Nemam ništa protiv da se aplaudira Kanyeu, Blakeu, Weekndu i svim znanim i neznanim producentima koji se sa njima mogu dovesti u vezu, ali ova dva albuma izmislila su "novi zvuk" konfrontacijom (pop) melodija sa snažnom anti-pop podlogom. Ako se twigs može priznati nekakav uspešić onda on mora isključivo i samo biti vezan za teren ženskog r'n'b-ija gde nije da nije bilo sličnih pokušaja "pomeranja granica" (Erykah Badu, Beyonce, Kelela, Nicki Minaj, M.I.A., Azealia Banks, pa i Grimes). Pre sam utiska da u toj donjoj ligi ili "petlićkoj" (pa feministička varijanta toga) ni pomenuta Kelela, a ni nepomenuta Ciara i druge "fičuring" umetnice do sada nisu iznedrile kvalitetan album i FKA twigs je zapravo prva.
Otuda (opet) paradoksalno LP1 stiže kao, od progresivnih publikacija, hvaljeno izdanje, iako se radi o izdanju koje je zapravo "suvi mejnstrim" ili ono što bi mejnstrim u ovom trenutku trebalo da bude. Ne kažem da je iko insistirao na tome da FKA twigs menja lice muzike, i neke recenzije LP1 i predstavljaju kao "vrlo moderan pop" album, ali kao da s druge strane zanemaruju da bi od umetnice kakvom se twigs predstavlja nama trebalo da stigne "vrlo futuristički pop" album, što LP1 nikako nije. Sem u slučaju da su vam do juče Kings Of Leon izmislili muziku.
LP1 zvuči zahtevno, sve njegove vrline su u detaljima. U sitno iseckanim ritmovima, izvuijanim semplovima, u treperenju zvukova, nasilnim i bučnjikavim montažama. Ali, pustite sebi Dummy sada i pogledajte gde je jedan soulom nabijeni pop stigao 20 godina kasnije. Pre će to biti mejnstrim luka, nego neka zavučena koja će tek za 20 godina predstavljati kamen temeljac novog zvuka ili zvučanja. Ne bih insistirao na svemu ovome da LP1 i svi oni koji su na njemu radili ne zvuče kao da su baš upinjali da nešto tako ostvare. "Brejktru", "... veliki korak za pop muziku", "značajno izdanje" (koje se već sada spominje kao najveći favorit za prestižnu Mercury nagradu, i nikoga ne bi trebalo da iznenadi ako je i dobije- jer ovaj album baš tako zvuči, kao prava mera pomeranja granica i ponovnog osvajanja starih teritorija).
Ali, ostavimo ciljeve sada po strani.
Dva albuma Jamesa Blake i eventualno onaj mikstejp Kelele su vam najbolji reperi za tip twigsine muzike. Vokal pokušava da melodiju zadrži u nečemu što bi mogli da nazovemo "moderno tradicionalno", dok muzika ispod pokušava sve suprotno. "Moderni soul", "radikalniji r'n'b" su odrednice koje se same nameću, ali bojim se da će ovde tradicionalna raspoloženja za konzumaciju soula (bedak?!) izostati. FKA twigs koliko god čežnjivo i vapajno zvučala, ipak slušaoca drži na distanci, nevoljna da ga primi u zagrljaj. S druge strane, valja pretpostaviti da ni "FKA twigs slušalac" nije naročito raspoložen za dodir koji nije posredovan touch screenom.
Originalna verzija ima samo 10 pesama i ovaj "tradicionalniji" pristup formatu i "volumenu" albuma treba ceniti i kao strateško bekstvo od ponekad prenatrpanih elektronskih izdanja tj težnju ka "klasičnom albumu". To je, nažalost, dovelo do toga da je najbolja pesma ovde, Hide (koja zatvora oficijelni "japanski" bonus paket), "izostala" sa albuma. Radi se o senzualnoj trominutnoj minijaturi koja naslućuje kako bi možda mogla da izgleda saradnja Kate Bush i Massive Attack. S druge strane, ovakva pesma bi instantno povampirila karijeru Janet Jackson.
Uvodna Preface u vrlo uznemirujućem kolažu otkriva twigsin "klasični" pevački potencijal, i pominjanje Lise Gerrard pre je kao kompliment, nego primedba. Two Weeks je dobarlošzao primer toga da twigs bez problema može i gde je Beyonce (još mogla) sa 4-orkom. Fina, evrovizijska balada devedesetih retuširana za novomilenijce. I za Pendulum, važi isto, jedino što ovde pesmica zrači iskrenošću i naivnošću ne baš karakterističnom za ovaj zvuk/stil. Skoro kao blesavljenje.
Ne znam da li ima smisla posebno izdvajati neke druge pesmice. Manje-više sve je to sličan lenji mid-tempo koji bi zadisao Beth Gibbons i u kome FKA pliva kao sirenica. Ili kao ona bucka iz The xx.
SELEKTAH: od 5 do 9/ 10 (zavisi od vremena, raspoloženja i toga koliko često slušate poslednji album Beyonce)
Svaka čast na trudu i energiji.
ReplyDelete"Banks" debi nije loš.
Originalna verzija ima samo 10 PESAMA ;-) Izdvojio bih Video Girl i ipak dao peticu /sori, Bijons/..
ReplyDeletekorigovano. fala suboto, sokole!
Deleteu sijarinom prošlogodišnjem albumu sam uživao kao u onom the-dreamovom iz 2009. đe je jedina pesma s kojom kanye ima izvođačke veze a da je zapravo rado slušam. pomenuo bih tu i miguela kao prijatnog i ovog jednog što ne mogu da se setim kako se zove ali hoću.
ReplyDeleteuzimajući u obzir da od bjork volim samo nekoliko pesama, fka mi je između xx i grimes a da pada pri poređenju s obe reference (posebno s grimesinim ranim albumima), čak je manje interesantna i od bat for lashes, koja dobija sličan prostor u pomenutim publikacijama koje su progresivne taman onoliko koliko je vučić napredan. to je pomalo šteta jer joj je arca radio matrice, a njemu je onaj mixtape iz prošle godine bio relativno interesantan i više portishead nego ovo. (ne registrujem ovde pamtljive i željene pesme, osim lights on)
kad smo već kod njih mislim da je za vrednost nekog ko se oslanja na njihovo delo najvažnije (tj. u vezi sa) inkorporiranje(m) uticaja drugog albuma na zvuk. jeste debi uspešniji ali zvuči outdated kao albumi public enemy do 2000, a drugi i danas da objave bio bi revolucionarniji od svega što je u ponudi. problem je što taj album, kao i mezzanine ne može da se kopira i presađuje. kao potencijalna karika su ćorsokaci, ali slušalački hepiendovi, nevertheless.
našao, bilal - airtight's revenge (2010) je zanimljiva ploča
Deleteodlična recenzija...
ReplyDeleteslušajući ova govna ukapirao sam kakav je the weeknd recimo car.
ReplyDeleterazmišljam šta si tek ukapirao čitajući ova govna
Delete