Lezi u vreli asfalt, prepusti muzici da te pregazi kao bager
Zamislite da Chinawoman još više priča (skandira), a još manje peva. Da su joj idoli Klaus Nomi, Grace Jones i Tiger Lillies, a ne Leonard Cohen i sve što na njega liči. Sad zamislite da takva jedna Chinawoman udruži snage sa Trent Reznorom (omiljeni album: bilo šta od Kool Keitha), Genesis P Orridgeom (omiljeni album: Endtroducing) i Kode 9-om (omiljeni album: oba soloa Davida Lyncha). Sad zamislite da je taj bend bager.
I lezite.
Sećam se da sam u Moć veštica vrteo Another White Album, Metalycee, ali ne znam zašto me mozak i dalje uporno vara da se radilo o obradama Metallicae. A nije. Proverio sam.
Ali to prevarantsko sećanje bilo je povod zašto sam se usmerio na ovaj album, interesovalo me da li i šta sada obrađuju.
O, kako mi je drago što sam bio u krivu!
Metalycee dolaze iz Austrije. Verovatno iz Beča. Nekada su bili kvintet, a sada su trio. Imaju tri albuma. Za deset godina.
Postoji taj osećaj da muzika koja dolazi iz Beča ("iz Beča") previše insistira na intelektualnom, a premalo na emotivnom. Kao i sama nacija (znak pitanja). Pada mi na pamet jedino Falco kao izuzetak. Na terenu "elektronske muzike" niko. Šuštanje i pucketanje, tišina i atmosfera. Niko da mlatne po bubnju. Pasivna agresija. Profesorka klavira.
U Ballad of the Half Orphan Metalycee zvuče kao Young Gods. To je ta ista tenzija, semplovani rifovi, tehno-triler. I kad se Melita Jurišić (australijska glumica na viznom boravku u Austriji) pojavi na vokalima i, izmeđ ostalog, prozbori "Hail Mary full of cancer" vama se već digao (ženski: ovlažila se) na potencijal ove futurističke slike nebudućnosti. I dve pesme nakon toga i četiri pre bilo je isto. Kabare opijen kugom.
Expat Blues, baš kao i sve krckajuće i šušteće ploče (iz) Austrije, ispod post-Weillovskog bombastičnog tona (u Lest We Forget čujemo kako bi Jagger zvučao da ga je đavo zaista simpatisao) desetine zvuka strpljivo čeka da bude aktivirano. Navodno se svira i neki instrument zvani "Trautonium" (godina proizvodnje: početak XX veka, nepouzdan izvor kaže da je korišćen za zvučnu kulisu u Hitchcockovom Birds). Saundskejp je ovde jaka i ispravna reč. Projektovan i sa talentovanim radnicima podignut.
Padaju mi na pamet i Gudrun Gut. A onda treba spomenuti i Malariu! Kraut-feminizam. (iju ju ju...) Naročito pre nego što Torturer sa refrenom "before you were my torturer" (koji se ponavlja u nedogled) krene da mrvi sve pred sobom. Iskoristio bih priliku da zamolim P.J. Harvey da što pre obradi ovu pesmu.
Možda će ovako Birthday Party da zvuče jednog dana.
Osećam se razvaljeno i volim da se osećam razvaljeno.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Zamislite da Chinawoman još više priča (skandira), a još manje peva. Da su joj idoli Klaus Nomi, Grace Jones i Tiger Lillies, a ne Leonard Cohen i sve što na njega liči. Sad zamislite da takva jedna Chinawoman udruži snage sa Trent Reznorom (omiljeni album: bilo šta od Kool Keitha), Genesis P Orridgeom (omiljeni album: Endtroducing) i Kode 9-om (omiljeni album: oba soloa Davida Lyncha). Sad zamislite da je taj bend bager.
I lezite.
Sećam se da sam u Moć veštica vrteo Another White Album, Metalycee, ali ne znam zašto me mozak i dalje uporno vara da se radilo o obradama Metallicae. A nije. Proverio sam.
Ali to prevarantsko sećanje bilo je povod zašto sam se usmerio na ovaj album, interesovalo me da li i šta sada obrađuju.
O, kako mi je drago što sam bio u krivu!
Metalycee dolaze iz Austrije. Verovatno iz Beča. Nekada su bili kvintet, a sada su trio. Imaju tri albuma. Za deset godina.
Postoji taj osećaj da muzika koja dolazi iz Beča ("iz Beča") previše insistira na intelektualnom, a premalo na emotivnom. Kao i sama nacija (znak pitanja). Pada mi na pamet jedino Falco kao izuzetak. Na terenu "elektronske muzike" niko. Šuštanje i pucketanje, tišina i atmosfera. Niko da mlatne po bubnju. Pasivna agresija. Profesorka klavira.
U Ballad of the Half Orphan Metalycee zvuče kao Young Gods. To je ta ista tenzija, semplovani rifovi, tehno-triler. I kad se Melita Jurišić (australijska glumica na viznom boravku u Austriji) pojavi na vokalima i, izmeđ ostalog, prozbori "Hail Mary full of cancer" vama se već digao (ženski: ovlažila se) na potencijal ove futurističke slike nebudućnosti. I dve pesme nakon toga i četiri pre bilo je isto. Kabare opijen kugom.
Expat Blues, baš kao i sve krckajuće i šušteće ploče (iz) Austrije, ispod post-Weillovskog bombastičnog tona (u Lest We Forget čujemo kako bi Jagger zvučao da ga je đavo zaista simpatisao) desetine zvuka strpljivo čeka da bude aktivirano. Navodno se svira i neki instrument zvani "Trautonium" (godina proizvodnje: početak XX veka, nepouzdan izvor kaže da je korišćen za zvučnu kulisu u Hitchcockovom Birds). Saundskejp je ovde jaka i ispravna reč. Projektovan i sa talentovanim radnicima podignut.
Padaju mi na pamet i Gudrun Gut. A onda treba spomenuti i Malariu! Kraut-feminizam. (iju ju ju...) Naročito pre nego što Torturer sa refrenom "before you were my torturer" (koji se ponavlja u nedogled) krene da mrvi sve pred sobom. Iskoristio bih priliku da zamolim P.J. Harvey da što pre obradi ovu pesmu.
Možda će ovako Birthday Party da zvuče jednog dana.
Osećam se razvaljeno i volim da se osećam razvaljeno.
SELEKTAH: 8plus/ 10
fridome, ako ovo zvuci upola dobro kao ova recenzija, onda velika hvala na preporuci!
ReplyDeletevrati se da mi kažeš!
Delete