22 October 2014

KATE BUSH Before the Dawn - Live at the London's Eventim Apollo 5. septembar 2014.

I dalje ne znam šta je dobro za mene...



Kate Bush.
W O W!

Tek sada sam spreman da progovorim i propišem o tome. Skoro dva meseca kasnije. I tridesetpet godina pre toga.

Kao tetka sa pijace. Jedna od onih što donosi sijenički kajmak. Samo lepša. I čita "Majstora i margaritu" dok oko nje smrdi sir. Tako izgleda Kate. Kao dama sa sela. U kaputu svog muža. Vojnom, olinjalom, pokojnom. I dalje dostojanstvenom.

Čim je izašla na scenu bilo mi je jasno da je za ovih 35 godina od kada je to poslednji put učinila njen jedini problem bio da li će izgledati dostojanstveno. Da li će njena melodrama i dalje vrelo teći našim venama. Ceo program je zato osmišljen vrlo vrlo oprezno: prvi deo je naš, drugi deo je njen.

U prvom delu je fokus na par hitova i malo magije, u drugom na njenom astralnom projektovanju. Za bis, očekivano, Cloudbusting, jer i ko nikada nije sanjao Orgonon, sada će početi. Poslednja prilika.

Spreman sam za predstavu. Ljudi oko mene su fini. I ne baš toliko mladi. Ima sinova, ćerki i unuka, ali ne baš mnogo. Tek sam skoro shvatio da je muzika Kate Bush u najboljem smislu reči prog-pop i da je ona odrasla na komplikovanoj ideji da pop muzika poput mladosti može i treba da donosi vrlo kompleksne impulse, odluke, emocije, snove... I, naravno, da mašta. Zato kada su se pojavile prilike sa ribljim (kosturolikim) glavama nisam imao ništa protiv- hej, gde ste vi bili čitavog mog života?! - pomislio sam. Pre toga sam ostao bez daha, ali dobro...

Ne, nećemo ništa fotografisati, ni snimati, ni instagramovati. Obećavamo na početku.

Iz mraka se šunja Lily, ali svi čekamo Kate. Tek su mi skoro skrenuli pažnju na njenu opsesiju sofisticiranim vračarenjem. Urlam. Tamno skoro kao Massive Attack, ovi što muziciraju. Kate peva visoko, ali kad stigne do dela "child, you must protect yourself..." njenih 56 godina izgubi jednu deceniju, pa drugu, i još pola treće. Osećam nervozu što je tu tako blizu, a ne deli nas ni tanka opna sna.

"Mojo" je nedavno izabrao Hounds of Love za najbolju pesmu Kate Bush. Bode mi uši koliko oni zvuci tu-tu-tu-tu koji prate strofe zvuče kao nizovi kućećih lajanja. Smejem se. Kate Bush mi namiguje, drago joj je da sam ukačio foru (konačno!). O, bože, Kate Bush mi namiguje!... Tu je već uveliko krenula Top Of the City, sa Red Shoes, koja mi je uvek delovala kao druga pesma koju je uradila sa Princeom (pored Why Should I Love You), jer gitare samo tako zvuče kao da su sa Purple Rain, baš kao i zategnuti fank cele pesme. Naročito večeras. U sebi sam pomislio, zamisli da sad on izađe! Ali ovo nije takav koncert.

Running Up That Hill je najbolja pesma svih vremena. Ali ne večeras. Jer ne zvuči kao tutnjajuća voda koja će nas sve poplaviti. Više kao marš. Kao da ritam kasni za Kateinom žestinom. Naravno da se ne mrštim. Ko sam ja da kvarim zabavu i ritual i ekstazu?

Sa King Of the Mountain primećujem na back vokalima i mlađanog Bertieja Busha, o kome sam čitao da debituje na ovoj turneji. Ali sve o čemu mislim je- zamisli da ti je Kate Bush keva!?! (što ne znači da moja Mira ne valja, ali ako bih mogao da biram još jednu mamu...). King of the Mountain nikada nije bila naročito draga. A večeras traje kao prelazak preko nje.
Pred kraj počinje oluja, na ogromnom bimu u pozadini.
Prestaje sve što je ličilo na koncert.
Tutnjava. Zavijanje trajpoda. Ispaljivanje konfeta.
Počinje Ninth Wave ili ti b-strana Hounds Of Love. U celini. Pardon, u svoj svojoj lepoti.

A onda je Molesley iz Downton Abbey (u svom non-butlerskom izdanju) pokušao da javi da brod, neki u daljini, izgubljeni, izmoreni, tone, ali nije imao koordinate, niti je obalska služba pokazala naročit entuzijazam da ga spase. Nakon što je sve izgubljeno, Kate je započela And Dream of Sheep. Negde u sali Antony (iz Johnsons) osetio je kako guta sopstvenu jabučicu, ili sve što je od nje preostalo.

Kate izvodi And Dream of Sheep na platnu, dok joj talasi brišu suze. Ispod nje scena se menja. Izlaze ljudi sa ribljim glavama, bend se povlači u krletku od ribljih kostiju. Ispod smo mora, sa jedinom viđenom sirenom ikada. Talasi od plave svile počinju da se lede i na površinu izbija Under The Ice. Taj Ninth Wave meni je i dalje nepoznat, kad god ga čujem kao da slušam po prvi put (A-stranu sam izlizao). Na sceni se postavlja kutija sa TV kutijom, nešto kao dnevna soba iz radničke Engleske.

Prizori pokazuju Kate koja se davi ispod leda, ribo-ljude koji je vuku na dno, porodicu koja je spasava i pokušava da je razbudi. Kada počne Waking The Witch na sceni je i ptica sa crnim krilima i helikopter, ritual ulazi u svoj klimaks. Ako zbog ovoga niste čekali 35 godina ili došli večeras... ostali ste ispod leda.

Kroz čitav ovaj deo proteže se tema Kateinog pokušaja da preživi. Sva inscenacija usmerena je na dočaravanje borbe mora i želje za životom. Poslednjeg pozdrava i oproštaja. I kada na kraju ribo-ljudi ponesu Kate ka izlazu, kroz publiku, pored nas, pored mene!, svi osećamo miris smrti i taj miris smrdi. Hello Earth u mamutskoj verziji zvuči kao himna svih Zemljana, sa horom koji aranžmanski možda deluje kao kliše, ali ovo je finale (prvog dela). Pluća su nam pred pucanjem. Tu pred nama je sva raskoš Kateine vizije, "stara Engleska", Poeovo doba, blic istorije, blic fantazije.

The Morning Fog. Kate prilazi Bertieju i kaže mu da ga voli. A oči joj plamte ponosom.
Mama...


Dvadesetak minuta kasnije počinje drugi deo. Glas sa razglasa upozorava nas da ne kasnimo. I to je deo predstave, želim da verujem.

Iz vode Kate izlazi na kopno, iz života u njegovu projekciju, iz jave u noćnu moru, pa sad u Darwinovsku fantaziju. A Sky Of Honey, drugi disk Aerial albuma, još veći tamni vilajet za mene. Da li ću preživeti ovaj njuejdž pitam se. Na sceni raste drveće, lutka sa nekim čudnim šeširom ulazi na scenu i više ne može da izađe sa nje. Kate se pojavljuje u haljini u kojoj bi da bude šumska sveštenica, vila dodolka (znam da to ne postoji). Glas malog Bertieja ide sa trake, ptice lete po LED ekranima u različitim sloumoušnima. Na delu je priroda koja slika, pokušaj stoprocentnog uranjanja u njeno remek-delo (prirodino, ne Kateino).

Da sam u ležaljci, pa čak i na Lost ostrvu, da sve ovo svira sa nekog starog gramofona... prolazi mi kroz glavu dok promiču prve pesme i prilike u maskama sa nekog venecijanskog karnevala iz doba renesanse. Ali ove pesme nisu samo "audio imidži", ovu su pesme, baladne, ali zavodljive, punije, kao Kate. Sunset je čudesna. Osećate kako vas sunce napušta. Somehwere In Between skoro kao Moments Of Pleasure. Čim se vratim kući pustiću drugi disk Aerial i zaljubiću se u njega, kupiću kuću na selu, imaću svoju livadu, gledaću u oblake, ustajaću rano ujutru...

A onda Bertie peva sam novu pesmu Tawny Moon. Nije što mi je (kao) brat, ali stvarno, stvarno je dobro. Peva kroz nos. Kao da imitira mamu i zafrkava se. Pravi prog rok. Fali samo Peter Gabriel (btw, gde je on?).

Slušajući (i) Nocturn shvatam da su pesme sa A Sky of Honey zapravo prilično konvencionalne, samo zamaskirane raznoraznim interludovima i prolozima izgledaju pre kao impresije, nego kao ekspresije. I Kate zvuči vrlo relaksirano.
Ipak, bilo bi lepše da svi možemo da legnemo na pesak pored mora.

A onda Kate odleće, mašući velikim crnim krilima.
Kraj.
Odleće.
Mrak.
Odleće.
Bis.
Kate solo na klaviru u Among The Angels sa 50 Words For Snow.

Cloudbusting za finale. Kate se zahvaljuje po sto puta. Ljudi pevaju kako ko ume, najgori među njima tapšu u ritmu (sve Francuzi, kladim se!).

Ne mogu da ustanem iako me svetla teraju. Napolju London i planeta polusvesna šta joj se malopre dogodilo.

Delovalo je da bih sve dao da gledam Kate Bush uživo.
Ali nisam.
Now hounds of love are hunting me...


1 comment:

  1. нешто као слађана милошевић, дакле?

    ReplyDelete