Kad je bila mala moja majka je imala lutku koja se zvala Mara
Ne znam da li je James Wan trebalo da kovanje svoje nove franšize, započete sa The Conjuring (kojoj Annabelle figurira kao prikvel), poveri Johnu R. Leonettiju, snimatelju pomenutog filma i filmova drugog Wanovog serijala Insidious (1 i 2). Od svih pomenutih deluje da je baš Annabelle (scenaristički debi za Gary-ja Daubermana) imala najviše dramaturških problema i da bi joj bolje pasao reditelj koji te probleme ume da zaobiđe, umesto da ih lepo snimi.
Da budem iskren, ja se lutke Annabelle jedva i sećam iz The Conjuring, koji je, iz meni i dalje nerazumljivih razloga, pokupio salve hvale i od kritike i od publike, iako se radi o (još jednom) loše skarabudženom filmu o ukletoj kući, bez ijedne inovativne ideje. U Annabelle, nešto od takve ideje postoji. Smešten u sedamdesete (negde piše sam početak istih) film genezu svoje uklete lutke gradi na motivima čuvenog ubistva Sharon Tate koju su počinili Charles Manson i njegova okultna braća & sestre. Da budem preciziniji- ovde trudnica preživi, Manson je žensko i ne preživi, ali seting satanističkog kulta i podizanja ruke na trudnicu zlokobno priziva najpoznatiji takav slučaj. Elem, kada kap krvi kapne sa "mensonke" u oko lutke, mi znamo da će zlo od sada da počiva u njoj. U nemiru.
Nakon ove odlično postavljene premise, film ignoriše ozbiljna zdravorazumska pitanja. Prvo, koji bi se normalan par vratio u kuću u kojoj je skoro brutalno stradao da privede trudnoću kraju?! A da ne govorim da bi i "neobjašnjive okolnosti" koje u kući počinju da se dešavaju morale da ih poteraju malo brže iz nje, pre nego što to uradi poprilično "racionalni" požar. Drugo, i način na koji lutka Annabelle ostaje "u porodici" je traljav- muž baca u kantu lutku za koju je prethodno rekao da se ozbiljno zadužio da bi je upriličio kao poklon ženi (a baš to bi bilo dovoljno kao razlog da je sačuva, a ne baci). Kada se Annabelle ponovo pojavi u porodici ("izgleda da je nismo bacili"), porodilja će je pomirljivo prihvatiti, iako ju je lutka pre toga plašila i iako je lutka ružna i jeziva kao sam đavo.
Preseljenjem u novu zgradu, film, rekao bih poprilično namerno, bataljuje činjenicu da je sebe postavio kao "horor sa ukletom lutkom" i kombinuje kondžuringastu priču o ukletkom stanu sa nekim elementima Rosemary's Baby. Tu smo već prepušteni na milost i nemilost gomili već prepadnutih prepadanja koja sama sebe neutrališu onog trenutka kada Leonetti u priču pusti i samog đavola, a potom sve nadalje nastavi da tretira kao da to nije uradio. Tako do kraja filma mi treba da poverujemo da su nevidljivi duhovi, devojčice i lutke u belim spavaćicama i dečiji crteži strašniji od rogatog, nosatog stvorenja koje ne seče nokte.
Negde pred kraj, Leonetti će pokušati da dramski zaorkuži priču i udahne joj nešto od gorke poezije koju je imala Muschiettijeva Mama, ali to ovde služi samo da polutupavo opravda potpuno tupav postupak (samoubistva komšinice).
Iako je Wan ozbiljno vratio hororu slavu (Saw serijalom, a potom i sa Insidious i The Conjuring) bojim se da mu re-štancovanje ideja isključivo i samo radi štancovanja para ne služi na čast. Uostalom, zar nije izabrao da radi novi nastavak Fast and Furious upravo zbog toga?
SELEKTAH: 2/ 10
Ne znam da li je James Wan trebalo da kovanje svoje nove franšize, započete sa The Conjuring (kojoj Annabelle figurira kao prikvel), poveri Johnu R. Leonettiju, snimatelju pomenutog filma i filmova drugog Wanovog serijala Insidious (1 i 2). Od svih pomenutih deluje da je baš Annabelle (scenaristički debi za Gary-ja Daubermana) imala najviše dramaturških problema i da bi joj bolje pasao reditelj koji te probleme ume da zaobiđe, umesto da ih lepo snimi.
Da budem iskren, ja se lutke Annabelle jedva i sećam iz The Conjuring, koji je, iz meni i dalje nerazumljivih razloga, pokupio salve hvale i od kritike i od publike, iako se radi o (još jednom) loše skarabudženom filmu o ukletoj kući, bez ijedne inovativne ideje. U Annabelle, nešto od takve ideje postoji. Smešten u sedamdesete (negde piše sam početak istih) film genezu svoje uklete lutke gradi na motivima čuvenog ubistva Sharon Tate koju su počinili Charles Manson i njegova okultna braća & sestre. Da budem preciziniji- ovde trudnica preživi, Manson je žensko i ne preživi, ali seting satanističkog kulta i podizanja ruke na trudnicu zlokobno priziva najpoznatiji takav slučaj. Elem, kada kap krvi kapne sa "mensonke" u oko lutke, mi znamo da će zlo od sada da počiva u njoj. U nemiru.
Nakon ove odlično postavljene premise, film ignoriše ozbiljna zdravorazumska pitanja. Prvo, koji bi se normalan par vratio u kuću u kojoj je skoro brutalno stradao da privede trudnoću kraju?! A da ne govorim da bi i "neobjašnjive okolnosti" koje u kući počinju da se dešavaju morale da ih poteraju malo brže iz nje, pre nego što to uradi poprilično "racionalni" požar. Drugo, i način na koji lutka Annabelle ostaje "u porodici" je traljav- muž baca u kantu lutku za koju je prethodno rekao da se ozbiljno zadužio da bi je upriličio kao poklon ženi (a baš to bi bilo dovoljno kao razlog da je sačuva, a ne baci). Kada se Annabelle ponovo pojavi u porodici ("izgleda da je nismo bacili"), porodilja će je pomirljivo prihvatiti, iako ju je lutka pre toga plašila i iako je lutka ružna i jeziva kao sam đavo.
Preseljenjem u novu zgradu, film, rekao bih poprilično namerno, bataljuje činjenicu da je sebe postavio kao "horor sa ukletom lutkom" i kombinuje kondžuringastu priču o ukletkom stanu sa nekim elementima Rosemary's Baby. Tu smo već prepušteni na milost i nemilost gomili već prepadnutih prepadanja koja sama sebe neutrališu onog trenutka kada Leonetti u priču pusti i samog đavola, a potom sve nadalje nastavi da tretira kao da to nije uradio. Tako do kraja filma mi treba da poverujemo da su nevidljivi duhovi, devojčice i lutke u belim spavaćicama i dečiji crteži strašniji od rogatog, nosatog stvorenja koje ne seče nokte.
Negde pred kraj, Leonetti će pokušati da dramski zaorkuži priču i udahne joj nešto od gorke poezije koju je imala Muschiettijeva Mama, ali to ovde služi samo da polutupavo opravda potpuno tupav postupak (samoubistva komšinice).
Iako je Wan ozbiljno vratio hororu slavu (Saw serijalom, a potom i sa Insidious i The Conjuring) bojim se da mu re-štancovanje ideja isključivo i samo radi štancovanja para ne služi na čast. Uostalom, zar nije izabrao da radi novi nastavak Fast and Furious upravo zbog toga?
SELEKTAH: 2/ 10
No comments:
Post a Comment