MMG, početak samoljublja
250 minuta. Manje-više u cugu (Eli, fala na saradnji).
Ali to nije Diazov najduži film, čak ni blizu. Death in the Land of Encantos i Evolution of a Filipino Family traju po devet sati.
Na početku ovog filma troje intelektualaca (to vrlo brzo shvatamo) sedi u kafiću i bavi se jednom od onih "kafićkih" tema kakve su pravda i nepravda, dobro i zlo, socijalizam i kapitalizam, mogućnostima da jedno pobedi drugo.
To nikada nije dobar znak da nam predstoji nešto zanimljivo.
Među njima se izdvaja Ading, za koga, čini mi se, već tada čujemo, a posle još mnogo puta, da je perspektivni student prava, kojim se svi ponose, a koji je prava napustio. On zagovara radikalne opcije- dejstvovanje, a ne priču. Eliminisanje zla kao dugačkog nokta.
U jednoj vrlo, vrlo pozitivnoj recenziji pročitao sam da je ovaj region Filipina, Norte, kraj iz koga je potekao njihov "sloba", Ferdinand Marcos. Pa da i vi znate. Koliko i ja.
Nakon te uvodne scene upoznajemo Elizinu porodicu. Ona je sirota prodavačica povrća, sa dvoje dece, čiji muž je ozbiljno povredio nogu i sada ne može da radi. U toj situaciji našla joj se komšinica Magda, lokalna "zalagaoničarka", koja joj je pozajmila pare da prehrani porodicu dok je muž bolovao. Eliza sada ima problem i da otplati dug i da plaća nove troškove. Magda isprva izlazi u susret molbama da kupuje Elizine sirotinjske stvari, ali potom to odbija. Moram da kažem da ja Magdu, iako njena izrazito ružna spoljašnjost treba da odslikava istu takvu unutrašnju lepotu, nisam video kao lošu osobu. I za mene ona to neće postati ni kada Elizin muž pokuša da joj otme venčani prsten svoje žene, koji je ova takođe založila, a koji Magda nije htela da vrati, dok joj se ne vrate pare. Tom prilikom on je pokušao i da je zadavi.
Jednom ranijem susretu između Elize i Magde, kada Magda odbije otkup nekih buvljačkih stvari, prisustvuje student Ading. On se sažali na Elizu, da joj "neki dinar". Ali se kasnije vrati i ubije babu Magdu, a i njenu ćerku, koja je zločin slučajno videla.
Ovde su svi dreknuli "Raskoljnikov!", pa i ja.
Sada i loši dramaturzi mogu da pretpostave da za zločin najebava Elizin muž, koji bez mnogo suđenja završava na doživotnoj.
Film se potom manje-više razlistava u tri paralelna toka, od kojih jedan prati muke nevinog muža u ne baš prijateljskom filipinskom zatvoru. Zatim gledamo svakodnevnu Elizinu borbu sa preživljavanjem, koja će je u jednom trenutku dovesti, "sa ono dvoje dece", do neke litice, sa koje, sva sreća, neće imati hrabrosti da skoči.
I, najživopisniji razvoj situacije ima Ading. On prvo igrom slučaja pokušava da se kroz neku "born again Christian" grupnu terapiju izbori sa grižom savesti, potom nestaje, i vraća se da Elizi da pare od dragulja koje je ukrao Magdi (do tada su prošle već četiri godine). Potom odlazi kod sestre. Tu saznajemo da je on potomak bogate farmerske porodice, i bivamo svedoci njegovog psihopatskog divljanja, koje bi još jedino u poznom ekspresionizmu moglo da se simbolički čita kao nekakav obračun njegove duše sa licemerjem u kome je odrastao.
Sa beskonačno sporim ritmom, scenama koje i nisu toliko lepe da bi trajale toliko dugo, dramskim postavkama koje su na ivici "kafićkog" dramatizovanja ekspresionističke uznemirenosti svetom, Lav Diaz mi deluje kao da je on sam ovaj nesrećni Ading, a njih dvojica zajedno kao neki latino Leone Glembaj koji ne zna kako da pomiri nepravde sveta sa sopstvenim moralnim deformacijama.
Norte, The End Of History, je više od stopedeset minuta duže nego što je trebalo duvani balon, čija veličina treba da odgovori na pompezno najavljenu temu "kraja istorije". A to je tek "kafićki" naslonjeno na priču o tome kako Filipini neprekidno tavore u nerazmršenoj istoriji, u nekažnjenim zločinima, u nedosuđenim suđenjima.
A baš je Ading, koji na kraju filma otplovaljava u ribarskom čamcu, i početak i kraj te rasprave. Njen rasplet i ponovni splet.
Ali čitava rasprava, barem za moje nivoe interesovanja, deluje kao da uprizoruje moralnu polemiku na način bajat barem sto godina i očekuje da će njenim geografskim izmeštanjem i prilagođavanjem postići novi efekat. Norte, the End of History je solidno parčence post-ekspresionističke moralne drame nepotrebno razvučeno prizorima koji vrlo često ne ispunjavaju ni elementarne razloge za svoju prisutnost (ako zažmurimo da li ćemo išta propustiti?), a takvih je najviše. Verovatno najgluplje od svega deluje finale u kome Diaz pravi nekoliko vratolomnih dramskih poteza koji bi prethodnim satima trebalo da daju na težini, a zapravo pokazuje sve mane razmaženog derišta, koje kad shvati da ništa ne ume da napravi sa kockama odluči da ih polomi, i to predstavi kao "nešto".
Sad mi ostaje da sam sa sobom raspravim šta još, sem dužine, treba da me motiviše da se pozabavim još nekim Diazovim filmom.
SELEKTAH: 3minus/ 10
250 minuta. Manje-više u cugu (Eli, fala na saradnji).
Ali to nije Diazov najduži film, čak ni blizu. Death in the Land of Encantos i Evolution of a Filipino Family traju po devet sati.
Na početku ovog filma troje intelektualaca (to vrlo brzo shvatamo) sedi u kafiću i bavi se jednom od onih "kafićkih" tema kakve su pravda i nepravda, dobro i zlo, socijalizam i kapitalizam, mogućnostima da jedno pobedi drugo.
To nikada nije dobar znak da nam predstoji nešto zanimljivo.
Među njima se izdvaja Ading, za koga, čini mi se, već tada čujemo, a posle još mnogo puta, da je perspektivni student prava, kojim se svi ponose, a koji je prava napustio. On zagovara radikalne opcije- dejstvovanje, a ne priču. Eliminisanje zla kao dugačkog nokta.
U jednoj vrlo, vrlo pozitivnoj recenziji pročitao sam da je ovaj region Filipina, Norte, kraj iz koga je potekao njihov "sloba", Ferdinand Marcos. Pa da i vi znate. Koliko i ja.
Nakon te uvodne scene upoznajemo Elizinu porodicu. Ona je sirota prodavačica povrća, sa dvoje dece, čiji muž je ozbiljno povredio nogu i sada ne može da radi. U toj situaciji našla joj se komšinica Magda, lokalna "zalagaoničarka", koja joj je pozajmila pare da prehrani porodicu dok je muž bolovao. Eliza sada ima problem i da otplati dug i da plaća nove troškove. Magda isprva izlazi u susret molbama da kupuje Elizine sirotinjske stvari, ali potom to odbija. Moram da kažem da ja Magdu, iako njena izrazito ružna spoljašnjost treba da odslikava istu takvu unutrašnju lepotu, nisam video kao lošu osobu. I za mene ona to neće postati ni kada Elizin muž pokuša da joj otme venčani prsten svoje žene, koji je ova takođe založila, a koji Magda nije htela da vrati, dok joj se ne vrate pare. Tom prilikom on je pokušao i da je zadavi.
Jednom ranijem susretu između Elize i Magde, kada Magda odbije otkup nekih buvljačkih stvari, prisustvuje student Ading. On se sažali na Elizu, da joj "neki dinar". Ali se kasnije vrati i ubije babu Magdu, a i njenu ćerku, koja je zločin slučajno videla.
Ovde su svi dreknuli "Raskoljnikov!", pa i ja.
Sada i loši dramaturzi mogu da pretpostave da za zločin najebava Elizin muž, koji bez mnogo suđenja završava na doživotnoj.
Film se potom manje-više razlistava u tri paralelna toka, od kojih jedan prati muke nevinog muža u ne baš prijateljskom filipinskom zatvoru. Zatim gledamo svakodnevnu Elizinu borbu sa preživljavanjem, koja će je u jednom trenutku dovesti, "sa ono dvoje dece", do neke litice, sa koje, sva sreća, neće imati hrabrosti da skoči.
I, najživopisniji razvoj situacije ima Ading. On prvo igrom slučaja pokušava da se kroz neku "born again Christian" grupnu terapiju izbori sa grižom savesti, potom nestaje, i vraća se da Elizi da pare od dragulja koje je ukrao Magdi (do tada su prošle već četiri godine). Potom odlazi kod sestre. Tu saznajemo da je on potomak bogate farmerske porodice, i bivamo svedoci njegovog psihopatskog divljanja, koje bi još jedino u poznom ekspresionizmu moglo da se simbolički čita kao nekakav obračun njegove duše sa licemerjem u kome je odrastao.
Sa beskonačno sporim ritmom, scenama koje i nisu toliko lepe da bi trajale toliko dugo, dramskim postavkama koje su na ivici "kafićkog" dramatizovanja ekspresionističke uznemirenosti svetom, Lav Diaz mi deluje kao da je on sam ovaj nesrećni Ading, a njih dvojica zajedno kao neki latino Leone Glembaj koji ne zna kako da pomiri nepravde sveta sa sopstvenim moralnim deformacijama.
Norte, The End Of History, je više od stopedeset minuta duže nego što je trebalo duvani balon, čija veličina treba da odgovori na pompezno najavljenu temu "kraja istorije". A to je tek "kafićki" naslonjeno na priču o tome kako Filipini neprekidno tavore u nerazmršenoj istoriji, u nekažnjenim zločinima, u nedosuđenim suđenjima.
A baš je Ading, koji na kraju filma otplovaljava u ribarskom čamcu, i početak i kraj te rasprave. Njen rasplet i ponovni splet.
Ali čitava rasprava, barem za moje nivoe interesovanja, deluje kao da uprizoruje moralnu polemiku na način bajat barem sto godina i očekuje da će njenim geografskim izmeštanjem i prilagođavanjem postići novi efekat. Norte, the End of History je solidno parčence post-ekspresionističke moralne drame nepotrebno razvučeno prizorima koji vrlo često ne ispunjavaju ni elementarne razloge za svoju prisutnost (ako zažmurimo da li ćemo išta propustiti?), a takvih je najviše. Verovatno najgluplje od svega deluje finale u kome Diaz pravi nekoliko vratolomnih dramskih poteza koji bi prethodnim satima trebalo da daju na težini, a zapravo pokazuje sve mane razmaženog derišta, koje kad shvati da ništa ne ume da napravi sa kockama odluči da ih polomi, i to predstavi kao "nešto".
Sad mi ostaje da sam sa sobom raspravim šta još, sem dužine, treba da me motiviše da se pozabavim još nekim Diazovim filmom.
SELEKTAH: 3minus/ 10
No comments:
Post a Comment