09 December 2014

PROMISED LAND

Možda bog ima razloga da sačuva Ameriku


Evo kako izgleda lista najboljih Gus Van Santovih filmova:

1. Promised Land
2. To Die For
3. Gerry
4. Paranoid Park
5. Drugstore Cowboy
6. Even Cowgirls Get The Blues
7. Elephant
8. Psycho
9. Milk
10. My Own Private Idaho
11. Last Days
12. Finding Forester
13. Good Will Hunting

Mala Noche i Restless i dalje nisam gledao. Ovaj prvi ne znam zašto, ovaj drugi jer "politika kuće".

Promised Land je film kakav nisam očekivao od Gusa. Previše je "američki", ali na način koji je on tokom cele svoje karijere prezirao. Navija za ruralno, a ne urbano. Ne zagovara nove, već večne vrednosti. Ne bavi se novim, već traga za starim. Tradicija tj re:tradicija, a ne inovacija. A posmatran samo kroz vizuelnu izradu ovo je klasičnije režirano od Van Santove replike/imitiacie/kopije Psycho. Promised Land je toliko oldskul film po svakom kriterijumu da ga to izdvaja i čini posebnim u moru modernih filmova.
I Matt Damon je fenomenalan. Ono, "za Oskara" (koga nije dobio niti je bio nominovan- nap.aut).

Priča je vrlo aktuelna, čak i bukvalno goruća. Sve više velikih energetskih kompanija u Americi poseže za prirodnim gasom kao čistim i ekološki podbnim energentom. Međutim, metod kojim se stvar realizuje, tzv "fraking" (šejkovali i The Knife o tome) predmet je velikog spora, pre svega kao zagađivač koji potpuno neutrališe eko-efekat samog gasa i ostavlja katastrofalne posledice po prirodu. Ovim metodom u tlo se, po horizontali, pod velikom pritiskom ubrizgavaju voda i razne hemikalije koje bukvalno isteruju prirodni gas. Posledice su kontaminirana voda i zemlja, obolela i umiruća stoka, zagađene i otrovne biljke, a u nekim slučajevima ako prinesete upaljač vodi iz česme može vam se desiti da ona bukne.

Jasno vam je na kojoj poziciji Gus Van Sant stoji u odnosu na sve ovo. A možda i vi. Ali ne treba da strepite od jednopolarnog pogleda na svet, sve sa PC-prezirom prema krivcu. Ovo je film o ljudima.

Matt Damon igra jednog od ključnih pregovarača jedne takve kompanije. On odlazi u mala mesta i od stanovnika kupuje zemlju i odobrenje za fraking koji će uslediti. Zemlja se prodaje za relativno sitne pare, a prodavcu se obećava procenat od nalazišta na njegovoj zemlji. Posao se odrađuje timski, sa jasno postavljenim ulogama i scenarijom (pregovarači se snabdevaju garderobom u lokalnim prodavnicama kako bi se što više utopili u stanovištvo). Ideja je da se kupo-prodaja obavi što diskretnije i da se po svaku cenu izbegnu javne debate koje bi privukle ekološke organizacije, jer to komplikuje stvari. Matt Damon tj Steve Butler je vrlo dobar u tome i film počinje njegovim unapređenjem. Frances McDormand igra njegovu saradnicu, Sue.

Po dolasku u jedno od takvih mesta (zaboravih gde), lokalni učitelj, a bivši MTI-ovac, komplikuje stvar svojim prozivkama. Inicira se javna debata, a potom stiže i ekolog-buntovnik. Steve se muva sa nekom lokalkom, njegov odnos prema ljudima tj njihov prema njemu neprekidno se menja u zavisnosti od "novih vesti". Sue hendluje stvari na stari način, "kovertirano"... Film pažljivo igra na tankoj liniji između angažovane drame i političkog trilera. I sve vreme je o ljudima.

Steve sa sobom donosi samoprezir prema takvim mestima, jer su nesposobna da prežive kad ostanu bez "državne sise" i kada se "lokalna fabrika" zatvori. Mrzi njihovu inertnost i lenjost. Ali nosi u srcu sećanja na dane kada je sve bilo drugačije. Gus Van Sant nijednom argumentu ne prilazi "neargumentovano". Svako lice ima svoje naličje. I ono je obično ljudsko. Problem se adresira u "caps-lock" formatu, ali on je samo povod za jednu dublju priču o propadanju "male Amerike". Ljudske Amerike. One koja nosi epitete čijim gubljenjem ljudi zapadaju u apatiju, depresiju, samoprezir, a neretko i samopovređivanje. Samo pogledajte Srbiju. Ista priča.

I koliko god Van Sant insistirao na jednostavnosti svoje priče, na njenoj još jednostavnijoj utopljenosti u karaktere, toliko je i njegova režija pitka, monumentalna, jasna, kao da gledate film koji je mogao da se snimi u bilo kojoj dekadi američke filmske istorije. A možda ponajviše u sedamdesetim kada se potreba za ovom vrstom angažovanja izdigla u autorski rukopis.

I Matt Damon je do najsitnijih detalja Steve Butler. Dobar čovek, ranjenog i neranjivog morala. Damon briljira u svojoj samouverenosti, koliko i u svom sitnom preziru i diskretnim otvaranjima duše. On je čovek koji nas neprekidno uverava i da može da laže i da mora da govori istinu. On je taj u kome je prelomljena odluka Amerike da mora da se krene nekim drugim putem, jer sem jednog svi vode u ponor, a i prilično je gledati ljude kako se vuku dok tim putevima nevoljno idu.

Gus Van Sant napravio je ultimativni američki film o Americi. Film koji drži ogledalo pred njenim licem i pokazuje joj njene lepe i ružne strane, insistirajući na tome da je upravo držanje tog ogledala ono ultimativno američko, kao i da se u tom ogledalo jedino na taj način može videti lepota koja je skrivena unutra.

RTS bi morao da nam prikaže ovaj film i da to učini sa posebnom napomenom pre emitovanja. Napomenom, naravno, koju ne bi potpisao Aleksandar Vučić. Već svako od nas.

SELEKTAH: 10/ 10

4 comments:

  1. +1

    ovo za gud vila hantinga provokacija, a? :)

    poslednja saznanja u vezi frakinga su da nije tol'ko (tj, uopšte) isplativ kada je cena nafte niska, a razliku će namiriti južnoevropske parije koje su ga izduvale za južni tok. to se negde savršeno uklapa u predstavu o finansijskoj nezavisnosti bez vojne. da baš i nije nezavisnost, jer stalno naletiš na neki monopol.

    "Steve sa sobom donosi samoprezir prema takvim mestima, jer su nesposobna da prežive kad ostanu bez "državne sise" i kada se "lokalna fabrika" zatvori"

    "državna sisa" u sad ne postoji jer se država stara da je ne bude. (prilično plemenita zamisao. a onde ulete brokeri i multinacionalni lešinari. em ne plaćaju porez na berzi em "šteluju knjige" da bi ono što moraju da plate plaćali po poreskim rajevima tipa irske... al' kad krenu da propadaju, za njih se iznebuha pojavi nevidljiva "državna sisa". kraj digresije). postojala je u sfrj. zahvaljujući američkoj lovi. zato je sad i razbucala sfrj. "svi savezi sa komunistima su privremeni" & "nema besplatnog ručka". dva izvoda iz bukvara američke spoljne politike.

    ReplyDelete
  2. dežurni kritičar10 December, 2014 17:03

    kad pročitam da svako lice ima svoje naličje obično se ne mašim za novčanik, jer znam da više nije tu. to je pičkasto-bezmuda perspektiva. i pre svega seratorska. i prečesto se izjednačava sa objektivnošću. posebno mi ide na diferencijal kada se to neutralno stanovište zauzima po pitanju ekonomsko-privrednih modela.

    to prvo. drugo je da su jedan od najstamenijih stubova oslonaca ovakve (ili onakve) amerike angažovani umjetnici i kritičari ovakve (ili onakve) amerike.

    'znaš, jebiga, gledaoče, sve je to sranje, pogledaj, ogledalo sam ti postavio, sve ima svoju lošu stranu, pa je najbolje da ostane ovako kako jeste. imaćemo i mi o čemu da seremo. a i ti opravdanje da ne uradiš ništa.'

    gasu van santu dati deset diploma.

    ReplyDelete
  3. Filmcina. Bravo!

    ReplyDelete