One night in Belfast
'71 je filmski debi Yanna Demangea koji je do sada uglavnom radio na televiziji (između ostalog i na fenomenalnoj mini-seriji Dead Set). Film se bavi dolaskom Engleza u Belfast u narečenoj godini i početkom sukoba koji... zapravo nikada nije ni prestao.
Jack O' Connell igra vojnika Gary-ja, koji nakon traljavo izvedene akcije pretresanja katoličkog dela Belfasta koje je na liniji razgraničenja zaraćenih strana, ostaje "zarobljen" u neprijateljskom delu i praktično provodi noć u pokušaju da se odatle vrati u svoju četu. Demangeu nije bilo dovoljno da ovaj proces uzdigne na nivo metafore o "engleskoj zarobljenosti" u sukob rojalista i republikanaca, već priču dodatno dopinguje detaljima o infiltriranosti britanskih tajnih službi u obe strane odnosno ubacuje nemili događaj koji će Gary-ja slučajno učiniti još nemilijim svedokom.
U filmovima koji pretenduju da ikome drže stranu, zapravo je najteže postići uverljivost i živopisnost argumenata koji idu u prilog obema stranama, a u isto vreme reći nešto zanimljivo. Demangeova odluka da svoje viđenje situacije "sprovede" kroz vizuru napuštenog britanskog vojnika, koji se bori za svoj život, a kome sve upletene strane rade o glavi, predstavlja lukavo odabranu poziciju sa koje se, čini mi se, stvari najjasnije vide.
Sukob između rojalista i republikanaca lako je zapaljiv kao i bilo koji drugi na planeti Zemlji gde dve ili više religija pretenduju na isti teren, a Britanci su beskrupolozno, asistirajući obema stranama, dali sve od sebe da ga drže pod svojom supervizijom, kad već ne mogu u svoju korist. Iako su svi upleteni u priču moralno flekavi, Demange ne zaboravlja da je tom crnilu potrebno i malo belog da bi i jedno i drugo bilo verovatno, lepo i filmično. Otuda je Gary, iako Britanac, zapravo žrtva, a nevini Irci kontinuirano stradaju od početka filma.
Iako smo najviše vremena proveli sa Gary-jem, Demange nas nije dovoljno upoznao sa njim i učinio da tokom filma strahujemo za njega, i to je najveća mana '71. Jedna noć možda je bila dovoljna da se realizuje metafora o sukobu, ali ne i da junak dobije na gabaritu, kao i da sve ono što se desi u toku jedne noći ima epskiju i emocionalniju potkovanost. Gary, iako pozicioniran kao pion, tu poziciju više ostvaruje nepažnjom koja mu je ukazana, nego specifičnim detaljima koja bi tu minornu poziciju pretvorila u najvažniju figuru u igri.
Na kraju filma (spojler!) Gary pokupi svog brata iz doma i njih dvojica autobusom odlaze (beže) u nepoznato. Gary zna da mu je život ugrožen zbog onoga što zna i što je prećutao, ali u isto vreme njegov gest stoji kao drugarska sugestija svim onima koji bi gurali prste u irski lonac. Kako nisam naročito upućen u trenutno stanje stvari na irsko-irsko-engleskom terenu ne mogu da prozborim mnogo na temu aktuelnosti ovog "samoposipajućeg" pristupa.
Odličan osećaj za saspens, hladno i sirovo rukovanje scenama nasilja i stradanja i miris dobrog kostimiranog trilera ostaju najjači aduti Demangeove režije i ovog filma. Ako su vam se dopadali Carlos, Mesrine, Baader Meinhoff Complex i slični, mislim da će vam i '71. biti intrigantno bavljenje svežom evropskom istorijom.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment