Sumnjam da je iko ovde odgledao film koji je očekivao. Čak i ako je tako nešto bilo Ferrarin cilj
Kontroverzni italijanski reditelj (treba li ovo ikome da sričem?) Pier Paolo Pasolini ubijen je 1975. godine tako što je prvo brutalno prebijen, potom je preko njegovog tela više puta pređeno automobilom, a leš je na kraju i delimično spaljen. Neko ga očigledno BAŠ nije voleo. Spominje se napuljska mafija snažnog anti-komunističkog senzibiliteta, zatim lopovi koji su ukrali snimljeni materijal za Salo: 120 Days Of Sodom, a sa kojima se Pasolini navodno nalazio da povrati ukradeno... Ferrara, pak, Pasolinijevu smrt predstavlja kao "hate crime" od strane par nadrkanih đilkoša (kakve nemački turisti mogu sresti na Adi) kojima se nije svidelo ono što je Pier radio sa rentiranim momkom. A gaženje automobilom prikazano je kao (ne)namerna posledica ishitrenog bekstva žigola sa mesta zločina. Drugim rečima, Pasolini jednostavno nije imao sreće.
Nažalost, Ferrarino smekšavanje ili uobličavanje "poslednjih dana Pasolinija" ni pre tragičnog kraja nije ispunjeno nekim posebno atraktivnim momentima u kojima bi učen ili priučen gledalac mogao da nađe nešto posebno. Ili Pasolinija. Ostavljam mogućnost da onaj jedan procenat odličnih poznavalaca likova i dela Abela Ferrare i Pasolinija u filmu može da dekodira detalje koje ovaj film čine unikatnijim i boljim nego što jeste. Ali, sumnjam da ste to vi, dragi čitaoče.
Ferrarin film vrvi snobovštinom, ali ne na način koji bi to ekstremizovao u nešto filmski zabavno. Pasolini je davao intervjue. Nosio je naočare. Izgledao je kao "san svakog šezdesetosmaškog intelektualca". Znao je da provocira. Ali gledalac, naročito neupućen, ostaje uskraćen za kontekst unutar koga bi shvatio razmere Pasolinijeve kontroverznosti i untar koga bi njegovi nepromišljeno bezbrižno vođeni dani govorili nešto više, sem da se radilo o snobu. Koji je voleo svoju mamu. Kao Ćirilov. Skorrro isto.
Willem Dafoe nije glumac koji se plaši izazova, ali Ferrara je sve škakljive scene poverio Carlu, odnosnu glumcu Robertu Zibettiju, koji igra Pasolinijev alter-ego u romanu/ scenariju koji pred smrt piše. On je taj koji pred našim očima guta kurčeve kao na pokretnoj traci. Što je ujedno i jedna od retkih upečatljivih scena ovog filma.
Ferrarin portret Pasolinija nije žestoko akademski, nerazumljiv, sav u antifilmskim manifestima i stavovima, sukobljenim mišljenjima, a nije naročito posvećen ni njegovom ljubavnom/ seksualnom životu, iako sa tom linijom poentira, naročito emotivno. Ferrarin Pasolini je u najvećoj meri prikazan kao "jedan od nas", u svom najobičnijem izdanju, kroz set redovnih (skoro protokolarnih) susreta sa medijima i prijateljima, čak i prostitutkama. Njegovi posledni dani mogli su da budu poslednji dani bilo kog pedesetogodišnjaka. Iako se ovakav pristup, u kontekstu, može prihvatiti kao "neočekivan" ili "drugačiji", bojim se da je on ovde ispao potpuno nepraktičan za sve ono što je Pasolini bio. Čak i tih poslednjih dana.
Ferrara možda jeste pokušao da ga učini pre svega "čovekom", da sa njega skine sve što je ovaj sam sebi prikačio i što mu je nakačeno, otuda valjda i "grand finale" u kome smo ostavljeni sa bolom majke koja saznaje da joj je (i ovaj) sin ubijen. Ali taj "čovek" u Ferrarinom filmu nije uspeo da zaživi unutar klišea koji su mu ponuđeni kao "njegov život".
SELEKTAH: 3/ 10
Kontroverzni italijanski reditelj (treba li ovo ikome da sričem?) Pier Paolo Pasolini ubijen je 1975. godine tako što je prvo brutalno prebijen, potom je preko njegovog tela više puta pređeno automobilom, a leš je na kraju i delimično spaljen. Neko ga očigledno BAŠ nije voleo. Spominje se napuljska mafija snažnog anti-komunističkog senzibiliteta, zatim lopovi koji su ukrali snimljeni materijal za Salo: 120 Days Of Sodom, a sa kojima se Pasolini navodno nalazio da povrati ukradeno... Ferrara, pak, Pasolinijevu smrt predstavlja kao "hate crime" od strane par nadrkanih đilkoša (kakve nemački turisti mogu sresti na Adi) kojima se nije svidelo ono što je Pier radio sa rentiranim momkom. A gaženje automobilom prikazano je kao (ne)namerna posledica ishitrenog bekstva žigola sa mesta zločina. Drugim rečima, Pasolini jednostavno nije imao sreće.
Nažalost, Ferrarino smekšavanje ili uobličavanje "poslednjih dana Pasolinija" ni pre tragičnog kraja nije ispunjeno nekim posebno atraktivnim momentima u kojima bi učen ili priučen gledalac mogao da nađe nešto posebno. Ili Pasolinija. Ostavljam mogućnost da onaj jedan procenat odličnih poznavalaca likova i dela Abela Ferrare i Pasolinija u filmu može da dekodira detalje koje ovaj film čine unikatnijim i boljim nego što jeste. Ali, sumnjam da ste to vi, dragi čitaoče.
Ferrarin film vrvi snobovštinom, ali ne na način koji bi to ekstremizovao u nešto filmski zabavno. Pasolini je davao intervjue. Nosio je naočare. Izgledao je kao "san svakog šezdesetosmaškog intelektualca". Znao je da provocira. Ali gledalac, naročito neupućen, ostaje uskraćen za kontekst unutar koga bi shvatio razmere Pasolinijeve kontroverznosti i untar koga bi njegovi nepromišljeno bezbrižno vođeni dani govorili nešto više, sem da se radilo o snobu. Koji je voleo svoju mamu. Kao Ćirilov. Skorrro isto.
Willem Dafoe nije glumac koji se plaši izazova, ali Ferrara je sve škakljive scene poverio Carlu, odnosnu glumcu Robertu Zibettiju, koji igra Pasolinijev alter-ego u romanu/ scenariju koji pred smrt piše. On je taj koji pred našim očima guta kurčeve kao na pokretnoj traci. Što je ujedno i jedna od retkih upečatljivih scena ovog filma.
Ferrarin portret Pasolinija nije žestoko akademski, nerazumljiv, sav u antifilmskim manifestima i stavovima, sukobljenim mišljenjima, a nije naročito posvećen ni njegovom ljubavnom/ seksualnom životu, iako sa tom linijom poentira, naročito emotivno. Ferrarin Pasolini je u najvećoj meri prikazan kao "jedan od nas", u svom najobičnijem izdanju, kroz set redovnih (skoro protokolarnih) susreta sa medijima i prijateljima, čak i prostitutkama. Njegovi posledni dani mogli su da budu poslednji dani bilo kog pedesetogodišnjaka. Iako se ovakav pristup, u kontekstu, može prihvatiti kao "neočekivan" ili "drugačiji", bojim se da je on ovde ispao potpuno nepraktičan za sve ono što je Pasolini bio. Čak i tih poslednjih dana.
Ferrara možda jeste pokušao da ga učini pre svega "čovekom", da sa njega skine sve što je ovaj sam sebi prikačio i što mu je nakačeno, otuda valjda i "grand finale" u kome smo ostavljeni sa bolom majke koja saznaje da joj je (i ovaj) sin ubijen. Ali taj "čovek" u Ferrarinom filmu nije uspeo da zaživi unutar klišea koji su mu ponuđeni kao "njegov život".
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment