Za moju kuću nije
Pozvaću se na argument koji sam izrekao u slučaju The Babadook- visoka ocena kod horora uvek privlači moju pažnju. Ovde je ona bila nešto niža, samo 74/100, ali i dalje značajna. Drugi, daleko bitniji momenat bilo je to što je film režirao Adam Wingard, koji me je pred prošlu Novu godinu prilično uveselio svojim post-Scream hororom You're Next.
Wingard opet kreće od "obične" situacije. Tamo je to bila godišnjica roditelja koja okuplja porodicu, ovde je to nešto uobičajenija situacija za američke porodice- nakon što im je sin "poginuo u Iraku", porodicu posećuje njegov bliski drugar iz ratnih dana, David. Majka koja je i dalje skrhana tugom za prvim detetom, oberučke ga prihvata i nudi mu da ostane par dana. Ostatak porodice, mlađi brat i sestra i tata, nešto su uzdržaniji, ali će David uspeti da nađe put i do njihovih srca. A onda će Davidovo "savršenstvo" postati sumnjivo i to će otvoriti vrata burnim promenama situacije.
Prva stvar koja me je iznenadila, a uprkos Wingardovom bogatom opusu od skoro jednog filma godišnje, kao i prisustvu Dana Stevensa (Davida) koji je, ipak, igrao u Downton Abbey, jeste koliko amaterski i "B" ovaj film izgleda. Od uvodnog trapavog kadriranja po kući tokom koga se vidi da svi jedni drugima lepo smetaju u kadru do neujednačene glume (mama i tata vs deca vs David) koja ne samo da lomi film po scenama, nego i kadrove u zavisnosti od kombinacije glumaca u njima.
Nažalost, ovakav neobjašnjiv rediteljski tretman naišao je na još nebulozniji scenario. Ako je osnovna premisa i aktivna i atraktivna i golicljiva, predvidljivost i aljkavost njene razrade svakako nisu ništa od toga. Ako je na početku sve zasnovano na psihološkoj igri, sa emocijama i događajima u životu (jedne) američke porodice, sa Davidovim psihopatskim ponašanjem prvo iskoračujemo četvoronoške na teren filmova poput Maniac Cop (sa manje više istom estetikom), da bi se negde na pola film prelomio u po-ratnu akciju koja je negde između jeftinog Ramba i još jeftinijeg Universal Soldier (ili tako nešto) u kojoj David više ne figurira kao (psihopata/)osoba, već kao oruđe koje se otelo kontroli. I nikome više nije jasan princip po kome David radi odn. ne radi stvari, kao ni šta ga trigeruje, a najmanje od svega- zašto je on uopšte došao kod roditelja mrtvog vojnika? Po malo post-post-traumatske utehe sigurno ne.
Cirkus se završava miksom citata hororima osmadesetih i The Lady From Shanghai (kao opštim mestom svih igri sa ogledalima), ostavljajući me potpuno zbunjenim pred ciljem koji je film želeo da postigne. Ili ne.
Da se radi o studentskom filmu možda bih i imao razumevanja za ovo vršljanje u svim smerovima.
SELEKTAH: 1/ 10
Pozvaću se na argument koji sam izrekao u slučaju The Babadook- visoka ocena kod horora uvek privlači moju pažnju. Ovde je ona bila nešto niža, samo 74/100, ali i dalje značajna. Drugi, daleko bitniji momenat bilo je to što je film režirao Adam Wingard, koji me je pred prošlu Novu godinu prilično uveselio svojim post-Scream hororom You're Next.
Wingard opet kreće od "obične" situacije. Tamo je to bila godišnjica roditelja koja okuplja porodicu, ovde je to nešto uobičajenija situacija za američke porodice- nakon što im je sin "poginuo u Iraku", porodicu posećuje njegov bliski drugar iz ratnih dana, David. Majka koja je i dalje skrhana tugom za prvim detetom, oberučke ga prihvata i nudi mu da ostane par dana. Ostatak porodice, mlađi brat i sestra i tata, nešto su uzdržaniji, ali će David uspeti da nađe put i do njihovih srca. A onda će Davidovo "savršenstvo" postati sumnjivo i to će otvoriti vrata burnim promenama situacije.
Prva stvar koja me je iznenadila, a uprkos Wingardovom bogatom opusu od skoro jednog filma godišnje, kao i prisustvu Dana Stevensa (Davida) koji je, ipak, igrao u Downton Abbey, jeste koliko amaterski i "B" ovaj film izgleda. Od uvodnog trapavog kadriranja po kući tokom koga se vidi da svi jedni drugima lepo smetaju u kadru do neujednačene glume (mama i tata vs deca vs David) koja ne samo da lomi film po scenama, nego i kadrove u zavisnosti od kombinacije glumaca u njima.
Nažalost, ovakav neobjašnjiv rediteljski tretman naišao je na još nebulozniji scenario. Ako je osnovna premisa i aktivna i atraktivna i golicljiva, predvidljivost i aljkavost njene razrade svakako nisu ništa od toga. Ako je na početku sve zasnovano na psihološkoj igri, sa emocijama i događajima u životu (jedne) američke porodice, sa Davidovim psihopatskim ponašanjem prvo iskoračujemo četvoronoške na teren filmova poput Maniac Cop (sa manje više istom estetikom), da bi se negde na pola film prelomio u po-ratnu akciju koja je negde između jeftinog Ramba i još jeftinijeg Universal Soldier (ili tako nešto) u kojoj David više ne figurira kao (psihopata/)osoba, već kao oruđe koje se otelo kontroli. I nikome više nije jasan princip po kome David radi odn. ne radi stvari, kao ni šta ga trigeruje, a najmanje od svega- zašto je on uopšte došao kod roditelja mrtvog vojnika? Po malo post-post-traumatske utehe sigurno ne.
Cirkus se završava miksom citata hororima osmadesetih i The Lady From Shanghai (kao opštim mestom svih igri sa ogledalima), ostavljajući me potpuno zbunjenim pred ciljem koji je film želeo da postigne. Ili ne.
Da se radi o studentskom filmu možda bih i imao razumevanja za ovo vršljanje u svim smerovima.
SELEKTAH: 1/ 10
Konačno neko je podjednako užasnut...
ReplyDelete