PIČKA VAM MATERINA! ili Nije Studio B vaš pa da ga prodajete kao Kosovo!

Čitam na Blicu da će nam i Studio B na doboš. Jebiga, kako da neki neimenovani i u telefonski imenik nezavedeni biznismen propusti priliku da na 23. spratu Beograđanke ne otvori najveći tržni centar na Balkanu! I to sa sopstvenom radio-frekvencijom!

Sa prostorom, pomenutom frekvencijom, stolicama i sveže ruiniranim imidžom tako će ko zna gde da vrlo verovatno ode i sasvim sigurno najveća kolekcija strane i domaće (a misli se (eks)-jugoslovenske) muzike na Balkanu! Dakle, sva ona muzika koju je Sloba Konjović (i lično i kao simbol tog Studija B) puštao i kojom je uticao na odrastanje tolikih ljudi koji su danas javne ličnosti koje boli kurac za njega i za Studio B, kojom im je skrojio muzički ukus ili (samo) promenio život, dakle sva ta muzika prepustiće se na raspolaganje nekom malom, ali snalažljivom biznismenu (bez sumnje, svinji), a možda će završiti i na buvljaku pored vas. Jer od ološa koja se neće libiti da privatizacijom „spase“ Studio B, ja, majkemi, ne očekujem bolje.

Obožavao sam i kasnije radio na Radiju B92. Ali moja prva ljubav je bio Studio B. Kao autistično dete popisivao sam svake nedelje liste „Diskomera“ i pokušavao da uhvatim što manje priče spikera snimajući na kasete pesme koje su mi se dopale. Slušao sam sve- Jadrankinu „Metalmaniju“, „Fontanu želja“, „Mini-diskomer“, „Paradu albuma“, „Vibracije“, slušao sam čak i svake druge srede prepodne (kad sam u školu išao popodne) snimak „Next Week's Charta“ Radio Luksemburga koji je Marko Janković uz komentare vrlo sumnjive prirode re-emitovao sebi i slušaocima za dušu. Kad je tako nešto bilo sa podnošljive strane ilegalnosti.

Relativno brzo i relativno lako sam se i popeo do Studija B. Pozajmljivao muziku. Stekao prijatelje. U jednom trenutku, kada je na B92 ćurak počeo da se okreće, čak sam godinu dana i radio na Drugom programu Studija B i dan-danas sam im zahvalan na tome. Od srca. A nikada neću zaboraviti ni da nas je Studio B primio (kao Radio B292) kad su ovi Vučićevi momci prvi put klali demokratiju po Beogradu.

Lično sam bio svedok kako se urušila, dezintegrisala i skoro sasvim nestala muzička arhiva Radija B92. Brojni „demo“ i „živi“ snimci čuvani na magnetofonskim trakama, možda i na ponekoj DAT kaseti kasnije, nestali su. Ili niko ne zna gde su. Ili ih, što je najgore, više niko ni ne traži. Audio svedočanstvo o jednom od najkreativnijih perioda srpskog (u najširem smislu reči) „rokenrola“ u najboljem slučaju možda još uvek parcijalno postoji negde, ali, i većina upletenih će se složiti oko toga, to je daleko od obima i kvaliteta kojim je Radio B92 svojevremeno raspolagao. Veliki brat je ušao u kuću, nalupao šamare, zaveo kurcobolju i sad više nekih stvari nema. Nepovratno nema.

Cenim da u vlasništvu Studija B leži (ne)skriveno još veće blago. Ne u Evrima, biznis-stoko, već u značaju za našu iovako ojađenu (urbanu) kulturu, a sada već, bogami, i tradiciju (jer to odavno nije samo „Guča“, već i „Exit“). Možda pričam napamet i trčim ispred rude-naćiće se već pametniji da me isprave. Možda svi ti silni snimci, ploče i diskovi, „privatna kolekcija Studija B“ neće otići zajedno sa boroletama, popoljupcima, stolicama, frekvencijom i lokacijom. Možda je već isplanirano da to ostane i bude sačuvano. U tom slučaju me samo zanima- gde će da se čuva, ko će to da čuva, da li već sada neko popisuje blago da nam nešto ne zapali ispod nivoa 23 neplanirano. Jer to će se samo tako desiti ako niko ništa. I onda večno „nepovratno nema“ za sve nas.

Moj apel je, dakle, (tradicionalno) naivan i jasan- da se kompletna muzička arhiva Studija B autsorsuje iz ugovora o prodaji i da joj se potom da mesto u nekoj biblioteci, da se (nedajbože!) digitalizuje (ili barem onaj deo koji pripada „našim narodima i narodnostima“), da se umuzeji na način kako je to učinjeno sa privatnom kolekcijom Johna Peela (koja je posle njegove smrti postala predmet „javnog bavljenja“, iako je samo njegova!). Jer ne treba da čuvamo samo sećanje da smo već jednom pod Vučićem živeli kao poslednji bednici.

I taj posao bih poverio, da me neko pita, jedinim ljudima kojima tamo verujem: Svetlani Đolović, Ivanu Lončareviću, Urošu Milovanoviću, Žikici Simiću i Slobi Konjoviću, u nadi da će zaista preuzeti na sebe da je čuvanje i sprečavanje otuđivanja muzičke arhive Studija B i njihov privatni legacy, ali i nešto što je deo neotuđive istorije ovog grada i ove zemlje.

Neka se spremi muzička redakcija Radija B92!...