Mnogo toga, malo toga
Sisterhood of The Night je tinejdžerski film u kome je postojalo dosta potencijala za različite tipove horora. Pretpostavljam da vam već ton ove rečenice govori i koliko se u tome uspelo.
Stvar počinje flešforvardom u kome nam se naslućuje stanovita tragedija koju će film pokušati da razjasni. Lično obraćanje jedne od junakinja i sirupasta mističnost podsećaju u priličnoj meri na CW tinejdž hit Pretty Little Liars, u kome već nekoliko sezona, četiri tinejdžerke kriju od nas šta se desilo sa petom, koja možda jeste, možda nije živa (ne znam nisam gledao više od par epizoda).
Nakon toga vidimo da se film vrti oko sukoba dve devojčice, jedne koja predstavlja dosadni, tradicionalistički, hrišćanski koncept i druge, koja dejstvuje više dionizijski, avanturistički, feministički. Do problema dolazi kada ova druga odbije da u tzv "sisterhood", primi ovu prvu, pa joj se ona osveti izmišljenim pričama na svom blogu.
Vrlo brzo iskristalisaće se priča koja vrlo svesno sebe vidi kao modernu adaptaciju "lova na veštice", gde curice iz "sisterhooda" uskoro počinju da bivaju proganjane, šikanirane i klevetane da se bave "đavoljim" stvarima, da šire amoral, da su njihovi susreti prilka za (o)kultne delatnosti.
Od strane rediteljke Caryn Waechter i scenaristkinje Marilyn Fu ne postoji nikakav napor da se evidentna naivnost postavke kamuflira bilo čime- snažnijim mekgafinovski postavljenim horor elementima, žešćom realnošću (trenutno vrlo popularni "bullying" topik) ili autentičnijim intimnijim doživljajem sveta junakinja.
Tragedija do koje stižemo pre izgleda kao refleks ekstra-osetljivosti milenijalsa, nego kao jeziv potez okoline tj "društva". Nakon toga, koncept "sisterhooda" razotkriva se kao potreba za "ne-socijalizacijom", kutak u koji se mogu štekovati tajne, ali to je prikazano na razočaravajuće banalan način. Na kraju filma, junakinje, u čast poginule, kreću u neku vrstu svog "futluz" protesta i film se vraća na prvobitnu izabranu naivnost. Sporadični pokušaji da se sve predstavi kao nastavak feminističkih aktivnosti koje su u svoje vreme sprovodile žene proglašene za veštice zrači ozbiljnošću koju je časopis Bravo pokazivao za seksualne probleme. U moje vreme.
SELEKTAH: 3minus/ 10
Sisterhood of The Night je tinejdžerski film u kome je postojalo dosta potencijala za različite tipove horora. Pretpostavljam da vam već ton ove rečenice govori i koliko se u tome uspelo.
Stvar počinje flešforvardom u kome nam se naslućuje stanovita tragedija koju će film pokušati da razjasni. Lično obraćanje jedne od junakinja i sirupasta mističnost podsećaju u priličnoj meri na CW tinejdž hit Pretty Little Liars, u kome već nekoliko sezona, četiri tinejdžerke kriju od nas šta se desilo sa petom, koja možda jeste, možda nije živa (ne znam nisam gledao više od par epizoda).
Nakon toga vidimo da se film vrti oko sukoba dve devojčice, jedne koja predstavlja dosadni, tradicionalistički, hrišćanski koncept i druge, koja dejstvuje više dionizijski, avanturistički, feministički. Do problema dolazi kada ova druga odbije da u tzv "sisterhood", primi ovu prvu, pa joj se ona osveti izmišljenim pričama na svom blogu.
Vrlo brzo iskristalisaće se priča koja vrlo svesno sebe vidi kao modernu adaptaciju "lova na veštice", gde curice iz "sisterhooda" uskoro počinju da bivaju proganjane, šikanirane i klevetane da se bave "đavoljim" stvarima, da šire amoral, da su njihovi susreti prilka za (o)kultne delatnosti.
Od strane rediteljke Caryn Waechter i scenaristkinje Marilyn Fu ne postoji nikakav napor da se evidentna naivnost postavke kamuflira bilo čime- snažnijim mekgafinovski postavljenim horor elementima, žešćom realnošću (trenutno vrlo popularni "bullying" topik) ili autentičnijim intimnijim doživljajem sveta junakinja.
Tragedija do koje stižemo pre izgleda kao refleks ekstra-osetljivosti milenijalsa, nego kao jeziv potez okoline tj "društva". Nakon toga, koncept "sisterhooda" razotkriva se kao potreba za "ne-socijalizacijom", kutak u koji se mogu štekovati tajne, ali to je prikazano na razočaravajuće banalan način. Na kraju filma, junakinje, u čast poginule, kreću u neku vrstu svog "futluz" protesta i film se vraća na prvobitnu izabranu naivnost. Sporadični pokušaji da se sve predstavi kao nastavak feminističkih aktivnosti koje su u svoje vreme sprovodile žene proglašene za veštice zrači ozbiljnošću koju je časopis Bravo pokazivao za seksualne probleme. U moje vreme.
SELEKTAH: 3minus/ 10
No comments:
Post a Comment