Božje kazne, more like it...
Da nam iz Australije stižu pobesneli zombiji u podjednako "pobesnelom" miljeu trilogije Mad Max i nije neko čudo. Međutim, braća (bračni par? zombi duo?) Kiah i Tristan Roache-Turner u svoje ostvarenje uneli su još par novina koje do sada nisam sretao u svom omiljenom horor žanru.
Prvo, ljudi, inficirani nekim neimenovanim virusom, postaju zombiji i pre nego što umru. U tom smislu, pitanje je koliko se Wyrmwood tehnički bavi zombijima, a koliko se radi o poludeloj "varijoliveri" na najdaljem kontinentu. Drugo, njihovi zombiji su noću daleko mobilniji i brži nego danju, što je donekle vezano sa trećom stvari- baš kao što od mrtvih organizama vremenom nastaju "sirovine" koje koristimo kao goriva, tako se Roache-Turnerovi zombiji tj gas koji im izlazi iz usta, može koristiti kao gorivo za pokretanje automobila. Prikačite zombija na auto i imate Prius! Treće, imamo i zombi-mutanta koji nastaje insertovanjem krvi zombija u telo čoveka čime dolazimo do poluživog (polumrtvog?) organizma koji je neka vrsta super-bića sposobna da predvodi mrtve telepatijom.
Nažalost, tovar interesantnih postavki i rešenja niskobudžetno je spucan u film koji je više treš nego što bi želeo, uz prepoznatljiv crnpurasti humor australijskog eksploatejšna sedamdesetih koji (neplanirano, rekao bih) više smeta, nego što koristi atmosferi i doživljaju priče. Silovanje ikonografije Pobesnelog Maksa na stranu. Šteta.
SELEKTAH: 4/ 10
Najviše od svega me je uplašilo da će ovo biti JOŠ JEDAN "FAJND FUTIDŽ" HOROR, jer na početku filma Mark Duplass i Olivia Wilde poziraju pred kamerom objašnjavajući ko su, šta su i čime se bave. Međutim, odmah potom se ispostavi da to nije slučaj, već da su stvari JOŠ STRAŠNIJE!
Lazarus Effect isprva dosta smelo počne kao varijacija na Pet Sematary, s tim što se ovde umesto mace i klinca "povrate" kuca i teta, i to ne zasađivanjem na indijanskom groblju, već komplikovanim adrenalinskim serumom koji se insertuje kroz slepoočnicu direktno u moždanu masu. Očekivano, oni koji se vrate, vraćaju se nešto "neobičniji" nego što bi način njihovog vraćanja to sugerisao... ehm.
Međutim, Lazarus, iako nije "pronađeni materijal", dramaturški funkcioniše kao takav, držeći i vreme i mesto na vrlo bliskom okupu, pa tako u nastavku filma zapravo pratimo na vrlo sličan način na koji način je eksperiment (ne)uspeo. Ali od trenutka kada "teta" voskrsne počinje novi film koji je po tematici sličniji Carrie nego bilo čemu pomenutom. Odjednom u fokus priče dolazi njena mračna biografija, nije jasno zašto njeni neposredni saradnici (treba da) stradaju, a "sve u svemu" svodi se na igru mačke i miš(ev)a sa par solidnih šokova, uz rađanje novog para "natural born killers".
S obzirom na investiciju koja je napravljena u kastingu (uz Duplassa i Wilde, tu su i Ray Wise, Evan Peters i Donald Glover), impresivno je u kojoj meri David Gelb (inače reditelj vrlo hvaljenog dokumentarca Jiro Dreams Of Sushi) nije želeo da otkloni nijednu sumanutost svog scenarija.
Ostaviti da počiva u miru.
SELEKTAH: 1/ 10
Mislim da se (proporcionalno) niko nije nasnimao horor drešina kao Britanci poslednjih godina. Moj najveći problem je što većine odgledanih ne mogu da se setim, a sve mi se čini da je bilo dosta i onih koji su još na plakatu izgledali tako da ne želim da mi ikada izađu pred oči. Većina njih svesno se prepuštala "B" modu/modelu i nije imala nikakve druge aspiracije do da podmiri videoklupske zavisnosti fanova u krizi.
Let Us Prey, uprkos pristojnom CGI-aju (na koji "englezi" uvek rado polažu veliku pažnju) i nekolicini efektnih scena nasilja, koje sada idejno deluju već kao otrcani trejdmark post-Trainspottingovskog segmenta njihove kinematografije, izgleda kao materijal od koga bi Dejan Zečević napravio nešto (naročito imajući u vidu njegovog, tematski sličnog i odličnog Neprijatelja), ali je na kraju Đorđe Miljenović opet "režirao" svoju zamisao.
U pozorišno upriličnemom ambijentu jedne škotske policijske stanice zatiču se policajci, "grešni" i jedan čovek koji možda i nije čovek, nego...davamneotkrijemavinaslutitekakvo biće, koje je svratilo da doradi pravdu. Vrlo brzo i neočekivano ispostaviće se da su svi krivi zbog nečega, kao i da su zločine zbog kojih su krivi počinili kako malo pre (što ostaje neobjašnjeno). Jednom kad se shvati šta će se dešavati, sve ostalo je predosadan i nepotrebno "lock, stock..." dopingovan Final Destination.
Na kraju, što zbog mog lošeg škotskog i nisam razumeo najbolje, sve se izvrće u ljubavnu priču, incestuoznu, stokholmskosindromsku, ili između dva anđela... Najžalosnije od svega je što nije ni bitno, niti naročito smisleno ukomponovano.
Ne grešite, kad ja već jesam.
SELEKTAH: 1/ 10
Da nam iz Australije stižu pobesneli zombiji u podjednako "pobesnelom" miljeu trilogije Mad Max i nije neko čudo. Međutim, braća (bračni par? zombi duo?) Kiah i Tristan Roache-Turner u svoje ostvarenje uneli su još par novina koje do sada nisam sretao u svom omiljenom horor žanru.
Prvo, ljudi, inficirani nekim neimenovanim virusom, postaju zombiji i pre nego što umru. U tom smislu, pitanje je koliko se Wyrmwood tehnički bavi zombijima, a koliko se radi o poludeloj "varijoliveri" na najdaljem kontinentu. Drugo, njihovi zombiji su noću daleko mobilniji i brži nego danju, što je donekle vezano sa trećom stvari- baš kao što od mrtvih organizama vremenom nastaju "sirovine" koje koristimo kao goriva, tako se Roache-Turnerovi zombiji tj gas koji im izlazi iz usta, može koristiti kao gorivo za pokretanje automobila. Prikačite zombija na auto i imate Prius! Treće, imamo i zombi-mutanta koji nastaje insertovanjem krvi zombija u telo čoveka čime dolazimo do poluživog (polumrtvog?) organizma koji je neka vrsta super-bića sposobna da predvodi mrtve telepatijom.
Nažalost, tovar interesantnih postavki i rešenja niskobudžetno je spucan u film koji je više treš nego što bi želeo, uz prepoznatljiv crnpurasti humor australijskog eksploatejšna sedamdesetih koji (neplanirano, rekao bih) više smeta, nego što koristi atmosferi i doživljaju priče. Silovanje ikonografije Pobesnelog Maksa na stranu. Šteta.
SELEKTAH: 4/ 10
Najviše od svega me je uplašilo da će ovo biti JOŠ JEDAN "FAJND FUTIDŽ" HOROR, jer na početku filma Mark Duplass i Olivia Wilde poziraju pred kamerom objašnjavajući ko su, šta su i čime se bave. Međutim, odmah potom se ispostavi da to nije slučaj, već da su stvari JOŠ STRAŠNIJE!
Lazarus Effect isprva dosta smelo počne kao varijacija na Pet Sematary, s tim što se ovde umesto mace i klinca "povrate" kuca i teta, i to ne zasađivanjem na indijanskom groblju, već komplikovanim adrenalinskim serumom koji se insertuje kroz slepoočnicu direktno u moždanu masu. Očekivano, oni koji se vrate, vraćaju se nešto "neobičniji" nego što bi način njihovog vraćanja to sugerisao... ehm.
Međutim, Lazarus, iako nije "pronađeni materijal", dramaturški funkcioniše kao takav, držeći i vreme i mesto na vrlo bliskom okupu, pa tako u nastavku filma zapravo pratimo na vrlo sličan način na koji način je eksperiment (ne)uspeo. Ali od trenutka kada "teta" voskrsne počinje novi film koji je po tematici sličniji Carrie nego bilo čemu pomenutom. Odjednom u fokus priče dolazi njena mračna biografija, nije jasno zašto njeni neposredni saradnici (treba da) stradaju, a "sve u svemu" svodi se na igru mačke i miš(ev)a sa par solidnih šokova, uz rađanje novog para "natural born killers".
S obzirom na investiciju koja je napravljena u kastingu (uz Duplassa i Wilde, tu su i Ray Wise, Evan Peters i Donald Glover), impresivno je u kojoj meri David Gelb (inače reditelj vrlo hvaljenog dokumentarca Jiro Dreams Of Sushi) nije želeo da otkloni nijednu sumanutost svog scenarija.
Ostaviti da počiva u miru.
SELEKTAH: 1/ 10
Mislim da se (proporcionalno) niko nije nasnimao horor drešina kao Britanci poslednjih godina. Moj najveći problem je što većine odgledanih ne mogu da se setim, a sve mi se čini da je bilo dosta i onih koji su još na plakatu izgledali tako da ne želim da mi ikada izađu pred oči. Većina njih svesno se prepuštala "B" modu/modelu i nije imala nikakve druge aspiracije do da podmiri videoklupske zavisnosti fanova u krizi.
Let Us Prey, uprkos pristojnom CGI-aju (na koji "englezi" uvek rado polažu veliku pažnju) i nekolicini efektnih scena nasilja, koje sada idejno deluju već kao otrcani trejdmark post-Trainspottingovskog segmenta njihove kinematografije, izgleda kao materijal od koga bi Dejan Zečević napravio nešto (naročito imajući u vidu njegovog, tematski sličnog i odličnog Neprijatelja), ali je na kraju Đorđe Miljenović opet "režirao" svoju zamisao.
U pozorišno upriličnemom ambijentu jedne škotske policijske stanice zatiču se policajci, "grešni" i jedan čovek koji možda i nije čovek, nego...davamneotkrijemavinaslutitekakvo biće, koje je svratilo da doradi pravdu. Vrlo brzo i neočekivano ispostaviće se da su svi krivi zbog nečega, kao i da su zločine zbog kojih su krivi počinili kako malo pre (što ostaje neobjašnjeno). Jednom kad se shvati šta će se dešavati, sve ostalo je predosadan i nepotrebno "lock, stock..." dopingovan Final Destination.
Na kraju, što zbog mog lošeg škotskog i nisam razumeo najbolje, sve se izvrće u ljubavnu priču, incestuoznu, stokholmskosindromsku, ili između dva anđela... Najžalosnije od svega je što nije ni bitno, niti naročito smisleno ukomponovano.
Ne grešite, kad ja već jesam.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment