Brat i sestra Wachowski su ovako sanjali svog Speed Racera
Neki mudonja u Holivudu ovako je zamišljao blokbaster verziju Vaughnovog Kick Ass
Stari u Bradu Birdu vidi Zemeckisovog naslednika (nagađam), ja Spielbergovog (sad bih to već voleo)
Kad odmrznu Walta ovaj film će mu se dopasti više od mnogih drugih na koje je nalepljeno njegovo ime
Nekad neki filmovi stignu u kontekstu. Ne bunim se. Tomorrowland je stigao sa vrlo hvalospevnim i vrlo ličnim preporukama Starog, i kao što sam vam, možda, pričao, to u najvećem broju slučajeva znači da se meni neće dopasti (pogledajte samo kako je on za razliku od mene živopisao novog Poltergeista). Birdovi crtaći, The Incredibles i Ratatouille, ne spadaju u moje najomiljenije Pixarove (iako sam ovaj drugi sa Eli pogledao već 78 puta!), a i oko njegove prve "ozbiljnije" režije, M:I4, smo se solidno razišli. A onda je Stari prosledio tekst iz Variety-ja koji objašnjava zašto bi trebalo da gledamo/ volimo/ podržimo filmove kao što je Tomorrowland, i ja sam se, začudo, složio.
A onda sam poželeo i da mi se dopadne film koji treba da mi se dopadne.
I jeste.
Koliko god sam ja terao sebe da budem distanciran i nepristrasan (i "priteran" gore rečenim), toliko me je film od početka šarmirao na načine na koje volim da to film uradi.
Crnim humorom, pre svega. Bird snima film za Disney-ev studio i ne plaši se da snimi scenu u kojoj će ogromni pikap naleteti na desetogodišnju devojčicu (koja je istina robot) i "isčupaće" je iz zemlje kao poštanski pretinac pored puta. Tako da nam bude smešno. Vrlo smešno. Scena slične brutalnosti, koje su danas karakterističnije za animirane filmove, a osamdesetih su bile "običan humor" i u porodičnim komedijama, ima dovoljno da kompenzuje povremene spilerbergijade u patetične i prebaladaste situacije.
Iako je, kao i Pirates of the Caribbean, baziran na jednom od tematski parkova Diznilenda, Tomorrowland se na vrlo pitak, jasan, glasan i optimističan način bavi sudbinom naše planete odnosno njenom budućnošću. Njegov optimizam možda deluje naivno, ali ako čitate između redova on je rezultat vrlo obeshrabrenog, ciničnog i očajnog uma, rekao bih. Ovo poslednje obezbedilo je lika koga tumači George Clooney, kao i njegov, "alkoholičarski" izgled. Drugim rečima, Tomorrowland i sam stoji iza angažmana koji traži od nas, i deluje kao da zna šta traži, i još više, kao da zna šta može da dobije.
Tomorrowland je zabavan. Koliko i Look Who's Talking, Honey I Shrunk the Kids ili Innerspace, ili Gremlins, ili E.T. ili (Spielbergov najbolji?) The Hook. Iako počne možda pre-postmoderno za moj ukus, ne bi li ugodio "selfie" generaciji, Tomorrowland se uglavnom razvija oldskulovski i konzervativnije nego što nas na to navikavaju ironiji sklonije (naučno-fantastične) komedije "našeg doba". Tako da lako i sa uživanjem mogu pratiti i deca "od 5 i naviše" godina.
Osnovna premisa filma, očaj ili nada, demonstrirana je kroz dvoje glavnih junaka (odmah na početku), a potom i nešto kasnije kroz poetičnu alegoriju o dva vuka, da bi sve do kraja filma oni vodili borbu kroz odnose različitih junaka.
Bird je čarobnjački (stvarno nemam druge bolje reči) izmaštao ovu avanturu, svestan da kao neko ko insistira na mašti (i u ovom filmu, a i inače) kao glavnoj pokretačkoj sili, neprekidno mora da nadmašuje sebe. Otuda je turbulencija dešavanja u koja upadne naša junakinja Casey (Britt Under The Dome Robertson) neprekidno ubrzavana i inspirisana posve različitim stvarima- od slepstika nemih filmova na početku (dok Britt savladava kretanje kroz "Tomorrowland"), preko Jules Verneovskog stizanja do Pariza (i beyond...) do Spy Kids-ovskog finala na kraju filma. Birdova umešnost da sve ove različite elemente legitimiše kao svoj stil i stilski "ujednači" kao duh svog filma su ono što ovde zavređuje posebnu pažnju.
Tomorrowland već sada poseduje kvalitete koji će ga učiniti rado gledanim više-generacijskim klasikom, jer problemi kojima se bavi neće se rešiti tako skoro, dok će apeli da se njima bavimo (što je osnovna poruka ovog filma) postajati sve urgentniji. A ispod svega toga ostaće film koji u svakom čoveku čačka one iste detinjaste želje- da stizanjem do zvezda premostimo sopstvenu smrtnost i ostale nevesele budućnosti.
I, eto, uspeo sam da se ispričam sa vama, a da vam ne kažem skoro ni reč o čemu je film zapravo. Bravo, MMG!
SELEKTAH: 9/ 10
Neki mudonja u Holivudu ovako je zamišljao blokbaster verziju Vaughnovog Kick Ass
Stari u Bradu Birdu vidi Zemeckisovog naslednika (nagađam), ja Spielbergovog (sad bih to već voleo)
Kad odmrznu Walta ovaj film će mu se dopasti više od mnogih drugih na koje je nalepljeno njegovo ime
Nekad neki filmovi stignu u kontekstu. Ne bunim se. Tomorrowland je stigao sa vrlo hvalospevnim i vrlo ličnim preporukama Starog, i kao što sam vam, možda, pričao, to u najvećem broju slučajeva znači da se meni neće dopasti (pogledajte samo kako je on za razliku od mene živopisao novog Poltergeista). Birdovi crtaći, The Incredibles i Ratatouille, ne spadaju u moje najomiljenije Pixarove (iako sam ovaj drugi sa Eli pogledao već 78 puta!), a i oko njegove prve "ozbiljnije" režije, M:I4, smo se solidno razišli. A onda je Stari prosledio tekst iz Variety-ja koji objašnjava zašto bi trebalo da gledamo/ volimo/ podržimo filmove kao što je Tomorrowland, i ja sam se, začudo, složio.
A onda sam poželeo i da mi se dopadne film koji treba da mi se dopadne.
I jeste.
Koliko god sam ja terao sebe da budem distanciran i nepristrasan (i "priteran" gore rečenim), toliko me je film od početka šarmirao na načine na koje volim da to film uradi.
Crnim humorom, pre svega. Bird snima film za Disney-ev studio i ne plaši se da snimi scenu u kojoj će ogromni pikap naleteti na desetogodišnju devojčicu (koja je istina robot) i "isčupaće" je iz zemlje kao poštanski pretinac pored puta. Tako da nam bude smešno. Vrlo smešno. Scena slične brutalnosti, koje su danas karakterističnije za animirane filmove, a osamdesetih su bile "običan humor" i u porodičnim komedijama, ima dovoljno da kompenzuje povremene spilerbergijade u patetične i prebaladaste situacije.
Iako je, kao i Pirates of the Caribbean, baziran na jednom od tematski parkova Diznilenda, Tomorrowland se na vrlo pitak, jasan, glasan i optimističan način bavi sudbinom naše planete odnosno njenom budućnošću. Njegov optimizam možda deluje naivno, ali ako čitate između redova on je rezultat vrlo obeshrabrenog, ciničnog i očajnog uma, rekao bih. Ovo poslednje obezbedilo je lika koga tumači George Clooney, kao i njegov, "alkoholičarski" izgled. Drugim rečima, Tomorrowland i sam stoji iza angažmana koji traži od nas, i deluje kao da zna šta traži, i još više, kao da zna šta može da dobije.
Tomorrowland je zabavan. Koliko i Look Who's Talking, Honey I Shrunk the Kids ili Innerspace, ili Gremlins, ili E.T. ili (Spielbergov najbolji?) The Hook. Iako počne možda pre-postmoderno za moj ukus, ne bi li ugodio "selfie" generaciji, Tomorrowland se uglavnom razvija oldskulovski i konzervativnije nego što nas na to navikavaju ironiji sklonije (naučno-fantastične) komedije "našeg doba". Tako da lako i sa uživanjem mogu pratiti i deca "od 5 i naviše" godina.
Osnovna premisa filma, očaj ili nada, demonstrirana je kroz dvoje glavnih junaka (odmah na početku), a potom i nešto kasnije kroz poetičnu alegoriju o dva vuka, da bi sve do kraja filma oni vodili borbu kroz odnose različitih junaka.
Bird je čarobnjački (stvarno nemam druge bolje reči) izmaštao ovu avanturu, svestan da kao neko ko insistira na mašti (i u ovom filmu, a i inače) kao glavnoj pokretačkoj sili, neprekidno mora da nadmašuje sebe. Otuda je turbulencija dešavanja u koja upadne naša junakinja Casey (Britt Under The Dome Robertson) neprekidno ubrzavana i inspirisana posve različitim stvarima- od slepstika nemih filmova na početku (dok Britt savladava kretanje kroz "Tomorrowland"), preko Jules Verneovskog stizanja do Pariza (i beyond...) do Spy Kids-ovskog finala na kraju filma. Birdova umešnost da sve ove različite elemente legitimiše kao svoj stil i stilski "ujednači" kao duh svog filma su ono što ovde zavređuje posebnu pažnju.
Tomorrowland već sada poseduje kvalitete koji će ga učiniti rado gledanim više-generacijskim klasikom, jer problemi kojima se bavi neće se rešiti tako skoro, dok će apeli da se njima bavimo (što je osnovna poruka ovog filma) postajati sve urgentniji. A ispod svega toga ostaće film koji u svakom čoveku čačka one iste detinjaste želje- da stizanjem do zvezda premostimo sopstvenu smrtnost i ostale nevesele budućnosti.
I, eto, uspeo sam da se ispričam sa vama, a da vam ne kažem skoro ni reč o čemu je film zapravo. Bravo, MMG!
SELEKTAH: 9/ 10
To je zato sto iskreno ni ja sad ne bi umeo najbolje da ispricam o cemu je film i ako sam ga juce gledao, pa se setio ove recenzije i dosao sa namerom da vidim kako si ti to srocio posle prvog gledanja. Ne bi umeo da napisem prizanjem, ali znao bi da kazem sustinu i teme ali i ti si to uspesno uradio!
ReplyDeleteOvaj film je klasik bukvalno, godinama pratim 50+ miliona budzet filmove(a ovaj je skoro 200), i po prvi put ne da nisam rekao sranje, niti ostao ravnodusan, nego sam oduvan. Interesantno ali ne cudi bas toliko da se ovaj film uopste nije "dobro proveo" kod publike sirom sveta, pa ni kod nase. Cak je i metacritic dao skromnih 60/100 (vrlo razocaran). Meni je ovo 2000 ditski povratak u buducnost. Jedva cekam opet da ga pogledam.
Ostaje razocaranje da je ovaj film sasvim tiho prosao pored nas i nestao u magli.