Pretpostavljam da bi ovako nekako izgledalo kada biste ispovraćali sve Almodavarove komedije
Kao i Mi nismo anđeli 2 i Los amantes pasajeros je očigledno uradak reditelja koji je nateran da uradi nešto što ne želi i koji potom odlučuje da iskali sav svoj frust na tom ostvarenju. A onda ne uspe ne i u tome.
Los amantes pasajeros je komedija smeštena u avion koji zbog kvara na mehanizmu za spuštanje točkova mora da kruži iznad Madrida dok mu se ne obezbedi adekvatna pista za sletenje. Za to vreme, u avionu se dešavaju najbizarnije moguće stvari- putnici u prvoj klasi mogu da puše, u kokpit pilota ulazi ko stigne, a Almodavar čak dopušta i da jedan od putnika bude silovan, bez bitnijeg osvrta na taj detalj. Naravno, ove "sumanute" stvari kamuflirane su punim ormarem almodavarijada- od potpuno gej posade, preko toga da je economy klasa (i osoblje i putnici) uspavana tabletom za opuštanje mišića, jer pate od "sindroma putovanja economy klasom", do toga da prvu klasu dele jedan profesionalni ubica, jedna polupenzionisana haj-end prostitutka/ "selebriti", jedna vidovita žena i jedan glumac.
Almadovarov film uglavnom promiče u prenaglašenom sekapersiranju gej stafa koji ima klasične almadovarovske ljubavne i seksualne probleme, vazda prožete južnjačkom strašću i ljubomorom. Čitav film se kreće od jedne do druge, "sticajem okolnosti", povezane epizode koja nam otkriva biografiju i trenutna priključenija jednog od putnika, zbog čega ćemo u slučaju glumca čak i napustiti prostor aviona da bi se pozabavili njegovom melodramom "na zemlji". Svi likovi, kao i njihove priče apsolutno izgledaju kao fastfud ispljuvak ranijih Almodavarovih modela, dok recitovanje njihovih, nekad neodoljivo šarmantnih subdina, sada deluje rutinski i čak retardirano.
Ne kažem da se nećete povremeno nasmejati na top šmiranje trojice stjuarta i njihovo "bezgrešno" izvođenje karaoke tačke za "I'm So Excited", ali Almodavar je propustio priliku da izabranoj tački razdvajanja između hoćemo li se srušiti ili ne da malo rafiniranijeg oduška i svoje likove pomeri iz svetlo ružičastog u tamno ružičasto, a ne iz bledog u bleđe.
Da je sve, recimo, bilo televizijski film, kao Almodavarov poklon Špancima za Božić, možda bih imao više razumevanja.
SELEKTAH: 2plus/ 10
Kao i Mi nismo anđeli 2 i Los amantes pasajeros je očigledno uradak reditelja koji je nateran da uradi nešto što ne želi i koji potom odlučuje da iskali sav svoj frust na tom ostvarenju. A onda ne uspe ne i u tome.
Los amantes pasajeros je komedija smeštena u avion koji zbog kvara na mehanizmu za spuštanje točkova mora da kruži iznad Madrida dok mu se ne obezbedi adekvatna pista za sletenje. Za to vreme, u avionu se dešavaju najbizarnije moguće stvari- putnici u prvoj klasi mogu da puše, u kokpit pilota ulazi ko stigne, a Almodavar čak dopušta i da jedan od putnika bude silovan, bez bitnijeg osvrta na taj detalj. Naravno, ove "sumanute" stvari kamuflirane su punim ormarem almodavarijada- od potpuno gej posade, preko toga da je economy klasa (i osoblje i putnici) uspavana tabletom za opuštanje mišića, jer pate od "sindroma putovanja economy klasom", do toga da prvu klasu dele jedan profesionalni ubica, jedna polupenzionisana haj-end prostitutka/ "selebriti", jedna vidovita žena i jedan glumac.
Almadovarov film uglavnom promiče u prenaglašenom sekapersiranju gej stafa koji ima klasične almadovarovske ljubavne i seksualne probleme, vazda prožete južnjačkom strašću i ljubomorom. Čitav film se kreće od jedne do druge, "sticajem okolnosti", povezane epizode koja nam otkriva biografiju i trenutna priključenija jednog od putnika, zbog čega ćemo u slučaju glumca čak i napustiti prostor aviona da bi se pozabavili njegovom melodramom "na zemlji". Svi likovi, kao i njihove priče apsolutno izgledaju kao fastfud ispljuvak ranijih Almodavarovih modela, dok recitovanje njihovih, nekad neodoljivo šarmantnih subdina, sada deluje rutinski i čak retardirano.
Ne kažem da se nećete povremeno nasmejati na top šmiranje trojice stjuarta i njihovo "bezgrešno" izvođenje karaoke tačke za "I'm So Excited", ali Almodavar je propustio priliku da izabranoj tački razdvajanja između hoćemo li se srušiti ili ne da malo rafiniranijeg oduška i svoje likove pomeri iz svetlo ružičastog u tamno ružičasto, a ne iz bledog u bleđe.
Da je sve, recimo, bilo televizijski film, kao Almodavarov poklon Špancima za Božić, možda bih imao više razumevanja.
SELEKTAH: 2plus/ 10
No comments:
Post a Comment