Kako je počeo džihad na mom otoku ili Amarcord na muslimanski način
Ovaj prošlogodišnji kandidat za "Kansku palmu" i oskarovski kandidat Mauritanije (da ne guglujete, to je država na istoku Afrike, pored Malija) stiže sa svim tipičnim karakteristikama "festivalskog" filma, ali interpretiranim sa neverovatnom dozom vrlo sofisticirane i hrabre ironije i isto toliko emocionalne topline.
Temu sam vam, jel, već otkrio- islam, a sa njim i strogi šerijatski zakoni stižu u Timbuktu i počinju da menjaju živote i navike tamošnjeg življa. Abderrahmane Sissako čitav proces prikazuje sa istom nostalgijom "za staro" i angažovanim prezirom "za novo" kao i Fellini u Amarcordu. Kolaž minijatura koje slikaju tranziciju, moglo bi se reći, na okupu drži tragična priča o žiteljima jednog "prigradskog naselja" (žive u šatoru u pustinji na obodu naselja).
Sissako će nam "šerijatska pravila" pokazati kao (očekivano) primitivna, bahata, licermerna, nefleksibilna i u najvećoj meri veoma nepraktična. S jedne strane, džihadisti će živo diskutovati ko je veći fudbaler, Zidane ili Messi, ali će zato meštanima oduzeti fudbalsku loptu, "jer to je zabranjeno". Scena u kojoj gledamo kako dečaci igraju fudbal bez lopte bez problema može da posluži kao Koka-Kolina reklama za predstojeće svetsko prvenstvo, jer ima sve neophodne kvalitete kojima Koka-Kola obično želi da se prišljamči.
Sissako žitelje Timbuktua prikazuje kao "već religiozne" tj spiritualne, i samim tim zatečene "sekularnim" sankcijama koje islam šiba (i bukvalno!) na sve strane. Pred našim očima ruši se život jedne komune i ona se samohermetizuje u strahu i tišini.
Međutim, baš kao i kod Fellinija, "ludacima" niko ništa ne može, pa tako lokalna vračara selom i dalje maštra bez poveza, rukavica, golih nogu, u šarenoj haljini koja se vuče metrima za njom, sve sa svojim petlom pod rukom. U čarobnoj sceni koja oduzima dah (a govorim to kao cinik voljan da po sličnim prvo povrati) videćemo kako jedan od džihadista, u njenom domu (bez krova i vrata), skida maramu sa glave i uz zamišljene zvuke Praške filharmonije prepušta svoje telo baletskim pokretima nekog, očigledno, "prošlog života". Zvuči sumanuto, izgleda još sumanutije, ali oduzima dah. Jer izgleda kao sloumoušn snimak životinje koja umire.
Na kraju, iz ovog sofisticiranog urušavanja timbuktanske dolče vite možda previše naglo i didaktično ulazimo u krvavu (i očekivanu) poentu, ali čak i kod nje ima neke unikatne boli (muž i žena), dok je montažom postignuta zanimljiva paralela koja samo pojačava neizbežnost stvari.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Ovaj prošlogodišnji kandidat za "Kansku palmu" i oskarovski kandidat Mauritanije (da ne guglujete, to je država na istoku Afrike, pored Malija) stiže sa svim tipičnim karakteristikama "festivalskog" filma, ali interpretiranim sa neverovatnom dozom vrlo sofisticirane i hrabre ironije i isto toliko emocionalne topline.
Temu sam vam, jel, već otkrio- islam, a sa njim i strogi šerijatski zakoni stižu u Timbuktu i počinju da menjaju živote i navike tamošnjeg življa. Abderrahmane Sissako čitav proces prikazuje sa istom nostalgijom "za staro" i angažovanim prezirom "za novo" kao i Fellini u Amarcordu. Kolaž minijatura koje slikaju tranziciju, moglo bi se reći, na okupu drži tragična priča o žiteljima jednog "prigradskog naselja" (žive u šatoru u pustinji na obodu naselja).
Sissako će nam "šerijatska pravila" pokazati kao (očekivano) primitivna, bahata, licermerna, nefleksibilna i u najvećoj meri veoma nepraktična. S jedne strane, džihadisti će živo diskutovati ko je veći fudbaler, Zidane ili Messi, ali će zato meštanima oduzeti fudbalsku loptu, "jer to je zabranjeno". Scena u kojoj gledamo kako dečaci igraju fudbal bez lopte bez problema može da posluži kao Koka-Kolina reklama za predstojeće svetsko prvenstvo, jer ima sve neophodne kvalitete kojima Koka-Kola obično želi da se prišljamči.
Sissako žitelje Timbuktua prikazuje kao "već religiozne" tj spiritualne, i samim tim zatečene "sekularnim" sankcijama koje islam šiba (i bukvalno!) na sve strane. Pred našim očima ruši se život jedne komune i ona se samohermetizuje u strahu i tišini.
Međutim, baš kao i kod Fellinija, "ludacima" niko ništa ne može, pa tako lokalna vračara selom i dalje maštra bez poveza, rukavica, golih nogu, u šarenoj haljini koja se vuče metrima za njom, sve sa svojim petlom pod rukom. U čarobnoj sceni koja oduzima dah (a govorim to kao cinik voljan da po sličnim prvo povrati) videćemo kako jedan od džihadista, u njenom domu (bez krova i vrata), skida maramu sa glave i uz zamišljene zvuke Praške filharmonije prepušta svoje telo baletskim pokretima nekog, očigledno, "prošlog života". Zvuči sumanuto, izgleda još sumanutije, ali oduzima dah. Jer izgleda kao sloumoušn snimak životinje koja umire.
Na kraju, iz ovog sofisticiranog urušavanja timbuktanske dolče vite možda previše naglo i didaktično ulazimo u krvavu (i očekivanu) poentu, ali čak i kod nje ima neke unikatne boli (muž i žena), dok je montažom postignuta zanimljiva paralela koja samo pojačava neizbežnost stvari.
SELEKTAH: 9minus/ 10
No comments:
Post a Comment