Fokus ovog filma nije na nemogućim stvarima, koliko na onima koje su jedva moguće
Ne znam da li je oduvek bilo tako.
Mislim, jasno je kao dan i u istorijama filma piše da su filmovi uvek bili refleksija ili najava tokova u društvu. U tom smislu blokbasteri su možda opreznije prihvatali "nove trendove", ali danas imamo situaciju da se od nekolicine najslavnijih "produkcija" (da ih tako nazovem) poput stvari koje izlaze sa pečatima Marvela ili DC Comicsa ili se zovu BondJamesBond bukvalno očekuje da sa svakim novim izdanjem daju nekakav presek kretanja u društvu i generalno budu otvoreni za nove stvari. Ili vi mislite da su priče o crnom ili ženskom Bondu nešto što se da iščitati iz opusa koji nam je Ian Fleming ostavio. Isto važi i za gej Green Lanterna i omladinsku Fantastičnu četvorku u čijoj originalnoj postavi, a ispravite me ako grešim, nije bilo afro-američkih članova. Nije toliko "znak vremena" ono što ti filmovi uvode kao novine, kolika ta "obaveza" da nešto moraju da urade.
Čini mi se da je serijal Mission Impossible donekle odolevao tome. Kao naznake trendova bih spomenuo samo unajmljivanje "ozbiljnih", karakternih glumaca za uloge zloća (Philip Seymour Hoffman u trećem nastavku) i Dubaji (plaćeno klaćeno u četvrtom delu).
Ono što je najveći kvalitet petog nastavka, Rogue Nation, jeste što pokušava da se otrese svih tih trendova, vrati stvari na početak, prihvati sebe kakav jeste. I, dobro, očeše se o taj trend koji je, čini mi se, inicirao Bondov serijal kastingom Daniela Craiga i porealističnjenjem (er to reč?) čitavog doživljaja čuvenog agenta.
Tom Cruise ima 53 godine. Ethan Hunt ne deluje mnogo mlađe.
Već na početku filma imamo neku vrstu kongresnog saslušanja na kome glavokomandujući CIA traži da se "Jedinica za nemoguće misije" ukine, zbog nemogućnosti da se kontroliše. Do skora superiorni Ethan ovde će uveliko uživati u asistencijama, pre svega agentice Ilse Faust, a u nekoliko navrata on će biti onesposobljen, jednom čak i do nivoa nemogućnosti da živ završi misiju. Iako se o realnosti ne diskutuje, ona je tu.
Christopher McQuarrie, koji je postao neka vrsta (novog) Tomovog režisera i kome je ovo već četvrta saradnja (Valkyrie, Jack Reacher, Edge Of Tomorrow) sa njim (i druga rediteljska), kao reditelj pokušava da ispoštuje pre svega sebe kao scenaristu tj priču i likove. Otuda su ovde akcione sekvence možda skromnije vizuelne izvedbe, ali su na nivou zadatka (za Ethana) kreacija iskreno naloženog scenariste. McQuarriejev film nije glamurozan kao Woov ili Brad Birdov i u svim mračnijim scenama (a možda je to i do Cineplexove projekcije) krupno zrno iskače po slici i sve izgleda kao da je sliku prekrio tanak sloj rđe. Želim da verujem da je to bilo namerno.
Ni u liku agentice Ilse Faust nemamo poster-cicu kakve su bile do sada. Tridesetdvogodišnja i relativno nepoznata polu-Šveđanka pre izgleda kao žena sa kojom biste mogli da imate troje dece i karavan, nego vatreni seks. Ne znam da li je do polu-porekla ili činjenice da se deo filma odigrava u Kazablanci, ali sumnjam i da je sličnost sa polu-zemljakinjom Ingrid Bergman slučajna. Kako god, film u velikoj meri njoj duguje drugačiji senzibilitet i estetiku, bez obzira što Ilsa zaskače sve neprijatelje kao da joj je neki kineski koreograf crtao maršrutu.
Okosnicu čini priča o postojanju "Sindikata", neke vrste ujedinjenih nacija tajnih agenata koji razočarani aktivnostima svojih vlada odlučuju da serijom (terorističkih) aktivnosti kroje svet po svojoj meri. Sve inicirano od strane britanske službe koja, kako sami lepo kažu u filmu, deluje u skladu sa tim da države imaju samo zajedničke interese, i ništa drugo. Dopadljiva stvar je da čitav konstrukt pre deluje kao nešto iz sveta koji je osmislio Bruce Geller, nego iz sveta u kome živimo (i koji bi pre ličio na Bondov). U tom izmišljenom neprijatelju i borbi sa njim, realističnost obrade priče ima još efektniji značaj, rekao bih.
Mana ima.
Odmah na početku u jednoj od najbolje zamišljenih akciono(-komičnih?) sekvenci, u kojoj Ethan poleće sa avionom držeći se za zatvorena vrata, sve prekratko traje. I umesto da nas još više uvuče u Ethanovu muku mi se nepotrebno vrzmamo sa Benjijem po livadi i tražimo rešenje na ajpedu sa ruskim interfejsom. A stvar završi pre nego što je počela kad se Ethan popne u avion. Za to krivim neiskusnog Quarrieja.
Alec Baldwin, koga obožavam, je totalni miskast. Quarrie, jednostavno, od njega nije tražio ništa više nego da bude nagojeni Alec Baldwin.
Mislim i da je Simon Pegg odigrao svoje. Ne samo u ovom filmu.
Isto važi i za serijal dansko-ruskih-baltičkih boraca sindikata koji izgledaju kao ruski teroristi ispali iz francuskog filma. Inače sjajni engleski glumac Sean Harris, kao ideolog "Sindikata", sem svog prepoznatljivog glasa psihopate koji vam šapuće nešto iz mračnog ugla vaše spavaće sobe, ovde nije imao priliku da, sem dva hladnokrvna ubistva, demonstrira bilo šta više. Sem u finalnom nadmudrivanju u kome ga Ethan proziva, Quarrie nije uspeo da iz Harrisovog lika izvuče neku vrstu istotako "prevaziđenog", istrošenog agenta koji bi potom parirao Ethanu i možda dao neku crtu ljudskosti njegovim potezima. Konačno, način na koji su ga na kraju uhvatili, koliko god sumanut bio, pre deluje kao da je konačno savatan beli miš koji je uspeo da pobegne tokom eksperimenta nego beskrupolozni mastermajnd. Ali svejedno- vrednujem dekrešendo koji je Quarrie postigao na samom kraju. Sve su to samo ljudi, ipak.
Bojim se da teren "realističkih" junaka (kako reče Penn- "gerijatrijskih heroja") postaje lagano krcat i da Ethan ima direktnog rivala u Bondu (koji kako vidim u novom nastavku ima i sina...) i nisam siguran da sa ovako neujednačenim nivoima priče on može da trijumfuje ili generiše novu publiku. Rogue Nation, ipak, ima Toma Cruisea koji, šta god mislili o njemu, i dalje deluje kao da se stoprocentno daje svojim filmovima. I to je kapital koji je izgurao ovaj film i sa kojim najviše treba računati u budućnosti M:I serijala.
SELEKTAH: 8minus/ 10 (i to je daleko subjektivniji sud nego inače)
Ne znam da li je oduvek bilo tako.
Mislim, jasno je kao dan i u istorijama filma piše da su filmovi uvek bili refleksija ili najava tokova u društvu. U tom smislu blokbasteri su možda opreznije prihvatali "nove trendove", ali danas imamo situaciju da se od nekolicine najslavnijih "produkcija" (da ih tako nazovem) poput stvari koje izlaze sa pečatima Marvela ili DC Comicsa ili se zovu BondJamesBond bukvalno očekuje da sa svakim novim izdanjem daju nekakav presek kretanja u društvu i generalno budu otvoreni za nove stvari. Ili vi mislite da su priče o crnom ili ženskom Bondu nešto što se da iščitati iz opusa koji nam je Ian Fleming ostavio. Isto važi i za gej Green Lanterna i omladinsku Fantastičnu četvorku u čijoj originalnoj postavi, a ispravite me ako grešim, nije bilo afro-američkih članova. Nije toliko "znak vremena" ono što ti filmovi uvode kao novine, kolika ta "obaveza" da nešto moraju da urade.
Čini mi se da je serijal Mission Impossible donekle odolevao tome. Kao naznake trendova bih spomenuo samo unajmljivanje "ozbiljnih", karakternih glumaca za uloge zloća (Philip Seymour Hoffman u trećem nastavku) i Dubaji (plaćeno klaćeno u četvrtom delu).
Ono što je najveći kvalitet petog nastavka, Rogue Nation, jeste što pokušava da se otrese svih tih trendova, vrati stvari na početak, prihvati sebe kakav jeste. I, dobro, očeše se o taj trend koji je, čini mi se, inicirao Bondov serijal kastingom Daniela Craiga i porealističnjenjem (er to reč?) čitavog doživljaja čuvenog agenta.
Tom Cruise ima 53 godine. Ethan Hunt ne deluje mnogo mlađe.
Već na početku filma imamo neku vrstu kongresnog saslušanja na kome glavokomandujući CIA traži da se "Jedinica za nemoguće misije" ukine, zbog nemogućnosti da se kontroliše. Do skora superiorni Ethan ovde će uveliko uživati u asistencijama, pre svega agentice Ilse Faust, a u nekoliko navrata on će biti onesposobljen, jednom čak i do nivoa nemogućnosti da živ završi misiju. Iako se o realnosti ne diskutuje, ona je tu.
Christopher McQuarrie, koji je postao neka vrsta (novog) Tomovog režisera i kome je ovo već četvrta saradnja (Valkyrie, Jack Reacher, Edge Of Tomorrow) sa njim (i druga rediteljska), kao reditelj pokušava da ispoštuje pre svega sebe kao scenaristu tj priču i likove. Otuda su ovde akcione sekvence možda skromnije vizuelne izvedbe, ali su na nivou zadatka (za Ethana) kreacija iskreno naloženog scenariste. McQuarriejev film nije glamurozan kao Woov ili Brad Birdov i u svim mračnijim scenama (a možda je to i do Cineplexove projekcije) krupno zrno iskače po slici i sve izgleda kao da je sliku prekrio tanak sloj rđe. Želim da verujem da je to bilo namerno.
Ni u liku agentice Ilse Faust nemamo poster-cicu kakve su bile do sada. Tridesetdvogodišnja i relativno nepoznata polu-Šveđanka pre izgleda kao žena sa kojom biste mogli da imate troje dece i karavan, nego vatreni seks. Ne znam da li je do polu-porekla ili činjenice da se deo filma odigrava u Kazablanci, ali sumnjam i da je sličnost sa polu-zemljakinjom Ingrid Bergman slučajna. Kako god, film u velikoj meri njoj duguje drugačiji senzibilitet i estetiku, bez obzira što Ilsa zaskače sve neprijatelje kao da joj je neki kineski koreograf crtao maršrutu.
Okosnicu čini priča o postojanju "Sindikata", neke vrste ujedinjenih nacija tajnih agenata koji razočarani aktivnostima svojih vlada odlučuju da serijom (terorističkih) aktivnosti kroje svet po svojoj meri. Sve inicirano od strane britanske službe koja, kako sami lepo kažu u filmu, deluje u skladu sa tim da države imaju samo zajedničke interese, i ništa drugo. Dopadljiva stvar je da čitav konstrukt pre deluje kao nešto iz sveta koji je osmislio Bruce Geller, nego iz sveta u kome živimo (i koji bi pre ličio na Bondov). U tom izmišljenom neprijatelju i borbi sa njim, realističnost obrade priče ima još efektniji značaj, rekao bih.
Mana ima.
Odmah na početku u jednoj od najbolje zamišljenih akciono(-komičnih?) sekvenci, u kojoj Ethan poleće sa avionom držeći se za zatvorena vrata, sve prekratko traje. I umesto da nas još više uvuče u Ethanovu muku mi se nepotrebno vrzmamo sa Benjijem po livadi i tražimo rešenje na ajpedu sa ruskim interfejsom. A stvar završi pre nego što je počela kad se Ethan popne u avion. Za to krivim neiskusnog Quarrieja.
Alec Baldwin, koga obožavam, je totalni miskast. Quarrie, jednostavno, od njega nije tražio ništa više nego da bude nagojeni Alec Baldwin.
Mislim i da je Simon Pegg odigrao svoje. Ne samo u ovom filmu.
Isto važi i za serijal dansko-ruskih-baltičkih boraca sindikata koji izgledaju kao ruski teroristi ispali iz francuskog filma. Inače sjajni engleski glumac Sean Harris, kao ideolog "Sindikata", sem svog prepoznatljivog glasa psihopate koji vam šapuće nešto iz mračnog ugla vaše spavaće sobe, ovde nije imao priliku da, sem dva hladnokrvna ubistva, demonstrira bilo šta više. Sem u finalnom nadmudrivanju u kome ga Ethan proziva, Quarrie nije uspeo da iz Harrisovog lika izvuče neku vrstu istotako "prevaziđenog", istrošenog agenta koji bi potom parirao Ethanu i možda dao neku crtu ljudskosti njegovim potezima. Konačno, način na koji su ga na kraju uhvatili, koliko god sumanut bio, pre deluje kao da je konačno savatan beli miš koji je uspeo da pobegne tokom eksperimenta nego beskrupolozni mastermajnd. Ali svejedno- vrednujem dekrešendo koji je Quarrie postigao na samom kraju. Sve su to samo ljudi, ipak.
Bojim se da teren "realističkih" junaka (kako reče Penn- "gerijatrijskih heroja") postaje lagano krcat i da Ethan ima direktnog rivala u Bondu (koji kako vidim u novom nastavku ima i sina...) i nisam siguran da sa ovako neujednačenim nivoima priče on može da trijumfuje ili generiše novu publiku. Rogue Nation, ipak, ima Toma Cruisea koji, šta god mislili o njemu, i dalje deluje kao da se stoprocentno daje svojim filmovima. I to je kapital koji je izgurao ovaj film i sa kojim najviše treba računati u budućnosti M:I serijala.
SELEKTAH: 8minus/ 10 (i to je daleko subjektivniji sud nego inače)
No comments:
Post a Comment