Najbolji film o stanju duha u XXI veku nastao je prema bajkama renesansnog italijanskog autora
U trenutku kada ovo pišem Il racconto dei racconti je najbolji film koji sam odgledao u 2015. godini. Matteo Garrone me je kupio (tek) svojim prethodnim filmom, Reality, ali, majkemiMire, nisam imao trunku ideje da u njemu leži autor koji ovooooliko može da pobegne od realističkog prosedea. I u isto vreme napravi nešto tooooliko relevantno za sve koji dišu i misle u XXI veku.
Il racconto... je isprepletani miks tri bajke, koje se vremenski i prostorno dotiču, diskretno i sporadično, i to tek kroz lik jednog od junaka (kralj Strongcliff), najviše da nam pokažu da se sve tri priče odvijaju u isto vreme, ali i da Garrone na kraju uspe da ih "zaokruži" u jednu celinu.
U jednoj priči, koja me podsetila na Kraljevića i prosjaka, pratimo odrastanje dva brata, od istog nadzemaljskog oca i dve zemaljske majke, kojima jedna od majki kvari neraskidivi bratski odnos. U drugoj, vidimo kako nepromišljena kraljeva odluka, nakon vrlo "Kafkastog ekspirijansa" dovodi njegovu jedinicu u situaciju da mora da se uda za jednog ogra. A u trećoj pratimo kako se jedan plejbojevski kralj zaljubio u pesmu starice, misleći da je mlada djeva, i kako je ona potom to i postala i završila kao njegova venčana supruga.
Scenografski, ali nekako i atmosferom, Garroneov film me veoma podsetio na Herzogova kostimirana ostvarenja (kojih, inače, nisam fan, sorry, Werner). Iako smo na terenu bajki, taj svet nije umiven. Naprotiv, poput napuklih fasada zamkova i naši junaci su nezaslađeno: stari, mladi, lepi, neobični (mislim da je ovo prvi i jedini put da sam kao glavne junake jedne bajke konzumirao dva albino dečaka). To stvara veoma neobičan osećaj realističnosti, ali i "prezentnosti" materijala. Kao Greenaway koji je opsednuo Rohmera- stvarni ljudi u kostimima.
Ritam je fantastičan i uprkos oštroj tematskoj različitosti priča Garrone uspeva da se njima paralelno bavi skoro kao da nam priča o doživljajima "tri sina" jednog kralja. Iako počinje u jednom kraljevstvu, a završava u drugom, a bavi se i trećim, Il racconto... sličnim dramaturškim tokovima priča uspeva da sve to slije u jedan doživljaj "tog sveta". Internacionalani kast (Selma Hayek, John C. Reilley, Toby Jones, Vincent Cassel), za razliku od Sorrentina, Garrone apsolutno uspeva da privikne svojim potrebama i viziji i učini uverljivim.
Ono čime Il racconto... najviše pleni jeste stepen izrečene ljudskosti tj neljudskosti. Iako smo navikli da u bajkama članovi porodice jedni drugima zabadaju noževe u leđa, seku pete, truju žene itd, ovde nerazum nekih aktera rezonuje sebičnošću i narcisoidnošću koja je tako karakteristična za "one life-one chance" strategiju života u našem veku. Selma Heyek, kao kraljica koja je dugo čeznula za detetom, sebično će tražiti od svog sina da nema nikakvu vezu sa svojim (očiglednim) bratom, ali Garrone će nas sa podjednakom uverljivošću ubediti da je i dobro verovatno u tom/ našem svetu. Ogavni ogr će pošteno "zaslužiti" svoju izabranicu, ali ona će beskrupolozno okrutno vratiti sebi položaj i život koji misli da zaslužuje. Nije jasno da li je to bila pohvala feminizmu ili kritika neljudskosti. U trećoj priči bićem svedoci koliko smo svi robovi "izvora mladosti" i spremni na jezive žrtve zarad "spoljašnje lepote". Garrone nikada ne morališe. Njegovo bavljenje junacima i događajima deluje skoro kao da ih je uhvatio u jednom trenutku njihovih života i napustio u drugom. Neki su kažnjeni, a neki su se izvukli. Pravila nisu baš najjasnija.
I kada na kraju svi pogledaju ka nebu, ka "menondvajerovski" razapetom kanapu koji gori, preko koga prelazi akrobata sa štapom, uz sve aluzije na boga i "nedostižno", najočiglednijim mi se čini zaključak da smo svi u nekakvom "božanstvenom cirkusu", željni da participiramo u predstavi po svaku cenu. Ili smo već deo nje, i niko nas ništa ne pita.
U isto vreme, film mi deluje kao varijacija na čuvene italijanske spektakle "mača i sandala", u kojima je neobičnija fantazija poslužila za analizu "običnijih" bajkolikih junaka nego što su Herkul i ekipa bili. Garrone je maestralno uspeo da u pričama Gimabattista Basile pronađe "ljudski ugao" sagledavanja fantazmagoričnog i da potom u njemu efektno naglasi i dobro i zlo, koje, nažalost, potiče iz ljudi. Poput nas.
Da li na kraju trijumfuje zlo, dobro ili volja, nisam ni sam siguran. Ali hepienda nema za sve.
SELEKTAH: 10/ 10
U trenutku kada ovo pišem Il racconto dei racconti je najbolji film koji sam odgledao u 2015. godini. Matteo Garrone me je kupio (tek) svojim prethodnim filmom, Reality, ali, majkemiMire, nisam imao trunku ideje da u njemu leži autor koji ovooooliko može da pobegne od realističkog prosedea. I u isto vreme napravi nešto tooooliko relevantno za sve koji dišu i misle u XXI veku.
Il racconto... je isprepletani miks tri bajke, koje se vremenski i prostorno dotiču, diskretno i sporadično, i to tek kroz lik jednog od junaka (kralj Strongcliff), najviše da nam pokažu da se sve tri priče odvijaju u isto vreme, ali i da Garrone na kraju uspe da ih "zaokruži" u jednu celinu.
U jednoj priči, koja me podsetila na Kraljevića i prosjaka, pratimo odrastanje dva brata, od istog nadzemaljskog oca i dve zemaljske majke, kojima jedna od majki kvari neraskidivi bratski odnos. U drugoj, vidimo kako nepromišljena kraljeva odluka, nakon vrlo "Kafkastog ekspirijansa" dovodi njegovu jedinicu u situaciju da mora da se uda za jednog ogra. A u trećoj pratimo kako se jedan plejbojevski kralj zaljubio u pesmu starice, misleći da je mlada djeva, i kako je ona potom to i postala i završila kao njegova venčana supruga.
Scenografski, ali nekako i atmosferom, Garroneov film me veoma podsetio na Herzogova kostimirana ostvarenja (kojih, inače, nisam fan, sorry, Werner). Iako smo na terenu bajki, taj svet nije umiven. Naprotiv, poput napuklih fasada zamkova i naši junaci su nezaslađeno: stari, mladi, lepi, neobični (mislim da je ovo prvi i jedini put da sam kao glavne junake jedne bajke konzumirao dva albino dečaka). To stvara veoma neobičan osećaj realističnosti, ali i "prezentnosti" materijala. Kao Greenaway koji je opsednuo Rohmera- stvarni ljudi u kostimima.
Ritam je fantastičan i uprkos oštroj tematskoj različitosti priča Garrone uspeva da se njima paralelno bavi skoro kao da nam priča o doživljajima "tri sina" jednog kralja. Iako počinje u jednom kraljevstvu, a završava u drugom, a bavi se i trećim, Il racconto... sličnim dramaturškim tokovima priča uspeva da sve to slije u jedan doživljaj "tog sveta". Internacionalani kast (Selma Hayek, John C. Reilley, Toby Jones, Vincent Cassel), za razliku od Sorrentina, Garrone apsolutno uspeva da privikne svojim potrebama i viziji i učini uverljivim.
Ono čime Il racconto... najviše pleni jeste stepen izrečene ljudskosti tj neljudskosti. Iako smo navikli da u bajkama članovi porodice jedni drugima zabadaju noževe u leđa, seku pete, truju žene itd, ovde nerazum nekih aktera rezonuje sebičnošću i narcisoidnošću koja je tako karakteristična za "one life-one chance" strategiju života u našem veku. Selma Heyek, kao kraljica koja je dugo čeznula za detetom, sebično će tražiti od svog sina da nema nikakvu vezu sa svojim (očiglednim) bratom, ali Garrone će nas sa podjednakom uverljivošću ubediti da je i dobro verovatno u tom/ našem svetu. Ogavni ogr će pošteno "zaslužiti" svoju izabranicu, ali ona će beskrupolozno okrutno vratiti sebi položaj i život koji misli da zaslužuje. Nije jasno da li je to bila pohvala feminizmu ili kritika neljudskosti. U trećoj priči bićem svedoci koliko smo svi robovi "izvora mladosti" i spremni na jezive žrtve zarad "spoljašnje lepote". Garrone nikada ne morališe. Njegovo bavljenje junacima i događajima deluje skoro kao da ih je uhvatio u jednom trenutku njihovih života i napustio u drugom. Neki su kažnjeni, a neki su se izvukli. Pravila nisu baš najjasnija.
I kada na kraju svi pogledaju ka nebu, ka "menondvajerovski" razapetom kanapu koji gori, preko koga prelazi akrobata sa štapom, uz sve aluzije na boga i "nedostižno", najočiglednijim mi se čini zaključak da smo svi u nekakvom "božanstvenom cirkusu", željni da participiramo u predstavi po svaku cenu. Ili smo već deo nje, i niko nas ništa ne pita.
U isto vreme, film mi deluje kao varijacija na čuvene italijanske spektakle "mača i sandala", u kojima je neobičnija fantazija poslužila za analizu "običnijih" bajkolikih junaka nego što su Herkul i ekipa bili. Garrone je maestralno uspeo da u pričama Gimabattista Basile pronađe "ljudski ugao" sagledavanja fantazmagoričnog i da potom u njemu efektno naglasi i dobro i zlo, koje, nažalost, potiče iz ljudi. Poput nas.
Da li na kraju trijumfuje zlo, dobro ili volja, nisam ni sam siguran. Ali hepienda nema za sve.
SELEKTAH: 10/ 10
No comments:
Post a Comment