Un film di Paolo Sorrentino
Pišem vam ovo kroz suze.
Paolo Sorrentino je veliki evropski autor. Možda i najveći u ovom trenutku, jer jedini i želi da bude veliki.
On snima knjige. Mannovski velike i ambiciozne. Dvadesetovekovne. Novoćentovske. Evropske. Dekadentne. Intelektualne. Emocionalne. Sa kamerom savršeno pozicioniranom u "oko vašeg uma", da zabeleži ono čemu ste se trenutak ranije ponadali da ćete videti.
U tom kontekstu (i) Youth je film koji obavezno morate da pogledate na što većem ekranu i sa što boljim zvukom (jer, između ostalog, Mark Kozelek muzicira za vas i junake ovog filma).
Zašto onda pišem ovo kroz suze?
Zato što mi nije jasno zašto Evropa od Drugog svetskog rata na ovamo pokušava da se dopadne Americi.
Jebeš Ameriku. Naročito kad imaš Evropu.
Sorrentino je opet pokušao da se dopadne Americi, kompromisno, na pojednostavljeni, "američki način". I to nakon što im je pokazao sa La grande bellezza šta nikada, ali nikada!, pa čak ni once upon a time, neće biti u Americi.
Nemojte da mislite da ja sad ovde forsiram neko rivalstvo između ova dva kontinenta. Samo sam besan na Sorrentina.
Youth je Sorrentinov Čarobni breg. Priča o jednom ostarelom dirigentu, koji u društvu jednog podjednako ostarelog (i nevoljnije "bivšeg") reditelja i jednog mladog glumca krcka svoje dane u nekom ultra-idiličnom švajcarskom odmaralištu na vrhu raja. Reminiscencije na mladost su meal du jour, a naše oči neprekidno su napadnute kolažima koji pokazuju različite napore da se telo podmladi i duh koji to odbija.
Sve Sorrentinove omiljene teme su tu: prolaznost, čačkanje smisla života, pa i ljubavi, "jedna fatalna ljubav", starost vs mladost (uvek u korist ovih drugih), lepota, lepota, lepota. I gorak humor.
Nema neke naročite radnje, tek par skiciranih dramica okačenih poput zvonca o vratove junaka, sa kojima oni poput krava šetaju švajcarskim livadama.
Svaki drugi kadar vam oduzima dah, svaki treći vas udara u stomak na svom putu do dostizanja veličanstvenog.
Koje se nikada ne desi.
Jer Sorrentino je okrenuo leđa svom vernom Toniju Servillu, a opredelio se za Michaela Cainea, Harveya Keitela, Paula Danoa i Rachel Weisz koji su svi odreda sjajni glumci, ali imaju jednu manu- nisu Evropski, nisu "evropski" i nikada to neće biti. Amerika ih je iskvarila.
Oni se trude, ali oni ne dele isti duh sa Sorrentinom. Oni ukidaju autentičnost njegove lepote i prave šum tamo gde Servillo pravi melodiju i kad ćuti, i samo nas posmatra.
Oni odvlače ovaj film iz evropske krletke na neki neutralniji, brisani prostor "svetskog", ali na tom putu mu grickaju dušu. Gledajte ovaj film pažljivo i primetićete kako se Sorrentino natčovečanski trudi da slepi ova dva sveta, svoj i njihov, ali mu ne ide. I taman koliko je tanak i jedva primetan taj spoj tolika je i mana ovog filma.
Nemam nikakvu sumnju da je sa Servillom u glavnoj ulozi i italijanskim kastom u pratnji, Youth mogao da bude još jedan veliki Sorrentinov film, neatraktivan za Ameriku, ali ogroman za ceo svet, naročito Evropu.
Ne znam šta mu je trebao ovaj autsorsing.
Ne znam.
Samo puštam suze da se same slijevaju.
SELEKTAH: 7/ 10
Pišem vam ovo kroz suze.
Paolo Sorrentino je veliki evropski autor. Možda i najveći u ovom trenutku, jer jedini i želi da bude veliki.
On snima knjige. Mannovski velike i ambiciozne. Dvadesetovekovne. Novoćentovske. Evropske. Dekadentne. Intelektualne. Emocionalne. Sa kamerom savršeno pozicioniranom u "oko vašeg uma", da zabeleži ono čemu ste se trenutak ranije ponadali da ćete videti.
U tom kontekstu (i) Youth je film koji obavezno morate da pogledate na što većem ekranu i sa što boljim zvukom (jer, između ostalog, Mark Kozelek muzicira za vas i junake ovog filma).
Zašto onda pišem ovo kroz suze?
Zato što mi nije jasno zašto Evropa od Drugog svetskog rata na ovamo pokušava da se dopadne Americi.
Jebeš Ameriku. Naročito kad imaš Evropu.
Sorrentino je opet pokušao da se dopadne Americi, kompromisno, na pojednostavljeni, "američki način". I to nakon što im je pokazao sa La grande bellezza šta nikada, ali nikada!, pa čak ni once upon a time, neće biti u Americi.
Nemojte da mislite da ja sad ovde forsiram neko rivalstvo između ova dva kontinenta. Samo sam besan na Sorrentina.
Youth je Sorrentinov Čarobni breg. Priča o jednom ostarelom dirigentu, koji u društvu jednog podjednako ostarelog (i nevoljnije "bivšeg") reditelja i jednog mladog glumca krcka svoje dane u nekom ultra-idiličnom švajcarskom odmaralištu na vrhu raja. Reminiscencije na mladost su meal du jour, a naše oči neprekidno su napadnute kolažima koji pokazuju različite napore da se telo podmladi i duh koji to odbija.
Sve Sorrentinove omiljene teme su tu: prolaznost, čačkanje smisla života, pa i ljubavi, "jedna fatalna ljubav", starost vs mladost (uvek u korist ovih drugih), lepota, lepota, lepota. I gorak humor.
Nema neke naročite radnje, tek par skiciranih dramica okačenih poput zvonca o vratove junaka, sa kojima oni poput krava šetaju švajcarskim livadama.
Svaki drugi kadar vam oduzima dah, svaki treći vas udara u stomak na svom putu do dostizanja veličanstvenog.
Koje se nikada ne desi.
Jer Sorrentino je okrenuo leđa svom vernom Toniju Servillu, a opredelio se za Michaela Cainea, Harveya Keitela, Paula Danoa i Rachel Weisz koji su svi odreda sjajni glumci, ali imaju jednu manu- nisu Evropski, nisu "evropski" i nikada to neće biti. Amerika ih je iskvarila.
Oni se trude, ali oni ne dele isti duh sa Sorrentinom. Oni ukidaju autentičnost njegove lepote i prave šum tamo gde Servillo pravi melodiju i kad ćuti, i samo nas posmatra.
Oni odvlače ovaj film iz evropske krletke na neki neutralniji, brisani prostor "svetskog", ali na tom putu mu grickaju dušu. Gledajte ovaj film pažljivo i primetićete kako se Sorrentino natčovečanski trudi da slepi ova dva sveta, svoj i njihov, ali mu ne ide. I taman koliko je tanak i jedva primetan taj spoj tolika je i mana ovog filma.
Nemam nikakvu sumnju da je sa Servillom u glavnoj ulozi i italijanskim kastom u pratnji, Youth mogao da bude još jedan veliki Sorrentinov film, neatraktivan za Ameriku, ali ogroman za ceo svet, naročito Evropu.
Ne znam šta mu je trebao ovaj autsorsing.
Ne znam.
Samo puštam suze da se same slijevaju.
SELEKTAH: 7/ 10
pusti coveka nek uzme kes
ReplyDeleteOj Slobice Ćelavi - Veliki Chitaoche Klasika !!!
ReplyDeleteMarija exTodic TI ga KLICHE !
Ajde prizaj Tomasa Man si chitao
al samo ako si morao za lektiru u sholi...