U BIOSKOPIMA: PANAMA

Mnogo jebanja (skoro) ni oko čega

Prvo mi je moja draga @popkitchen tvitovala ovo.

A onda mi je moja draga Zw ispričala kako joj je u gostima bio (reditelj filma) Pavle Vučković kojom prilikom joj je rekao da je pesmu benda Lau Nau (koja se čuje na kraju filma) čuo u mojoj emisiji (fabulozni tokšou Moć veštica), kao i još neke lepe stvari glede naših, zajedničkih "bipolarnih" samopozicioniranja (prenosim po slabom sećanju).
Svi prijatelji Moć veštica su i moji prijatelji.

Ali ja imam obavezu prema svojoj ćerki da budem što je moguće subjektivnije objektivan u tretiranju pop kulture.

Panama je, nažalost, ona vrsta (srpskog) filma koja vas tera da ga branite frazama poput "u odnosu na ostale srpske filmove" ili "za srpski film je svakako bolje ovo nego..." ili "barem nije o mafijašama i delijama (malo "d")". Paradoksalno, Panama je, u isto vreme, osavremenjena verzija onog srpskog "konzervativno provokativnog" filma koji je, čini mi se @Moma_ludilo, nedavno definisao kao "u prvih deset minuta nema jebačine, da li je ovo srpski film" ili tako nešto. Ovo je film pun jebačine. Jedino su joj cilj i poenta druge, ali ona je tu.

Budući veliki srpski glumac, Slaven Došlo, (ako ga "šotrijanci" ne uhvate pod svoje) je perspektivni student arhitekture, Jovan, (a "opšte je poznato" da su svi studenti arhitekture gejevi, jus sayin...) koji ima pomalo neobični hobi sa svojim drugarom, zgubidanom Milanom- oni se na mesečnom nivou takmiče ko se više vatao, karao i kome je više pušeno (tim rečima). Drugim rečima, ovom neuverljivom aktivnošću pozicionirana je polazna osnova- slobodni, heteroseksualni Srbi tretiraju žene kao trofejni materijal.

Nakon jedne takve akcije, Jovan se spanđa sa Majom, "koja je upravo izašla iz duge veze", ali, začudo, ima razumevanja za Jovanov predlog da se "otvoreno" zabavljaju. Seks je ono što ih intenzivno veže. Seks, strastan, prljav i uverljivo i pametno prikazan.

I tu negde počinje ono o čemu je ovaj film- o jednom samouverenom momku kome ljubomora sve više pravi mesta za nesigurnost, što se potom negativno reflektuje na njihovu vezu. I cura pobegne. Kako gde?!

Možda bi neki francuski filmovi (posle devedesetih, iz opusa Catherine Breillat ili Patricea Lecontea) u kojima muškarci i žene kroz dosta seksa prolaze kroz trilerozne afere mogli da budu reper za ovo. Pre nego nešto od Rajka Grlića. Ali u tom, optimističkom slučaju, ovo bi bio tek početak puta ka takvom evropskom trileru.

Kao i svi interesantni srpski filmovi i ovaj pati od slabašnog scenarija. Panama je puna repetativnih trenutaka, nepotrebnih epizoda (ona sa roditeljima "side-dish" devojke i ocem nekretninarem, zatim Jovanovim profesorom i fakultetom) koje ne uspevaju da nađu dramsko mesto u priči, niti zažive kao uverljive i neusputne društvene kritike. Ali, najveći problem je taj što film nije detaljnije i lepše razvio Jovanovu paranoju tj što je bavljenje trilerom previše tanko i ambivalentno. Da li Maja ima ili nema "drugi život"? Da li ovaj film (moralno) problematizuje taj drugi život, ako ga ima ili ne? Da li je Panama feministička kritika "srpskog mačo hohštaplera", jer ako jeste, onda je, uprkos relativno mladim godinama aktera, naivna, možda i preoštra, i pomalo "ekskluzivno" tretira srpsku realnost. I jedino ovo poslednje pitanje bih možda isključio iz kritike Paname kao "wanna-be" žanrovskog ostvarenja.

Konačno, ako Panamu pohvalimo kao solidan srpski "žanr", onda moramo da priznamo da smo gledali i mnogo boljih i mnooogo bolje filmove na sličnu temu, što i ne bi bio problem kada bi se u ovom filmu videla makar namera da se takmiči na svetskom, a ne srpskom nivou. Priča o ljubomornom momku koji istripuje da njegova devojka ima tajni život i potom ljubomorom satre tu vezu, ne budi previše interesovanja ni ovako- "u jednoj rečenici", ali tek kad odgledate film vidite da on nije uspeo da ponudi mnogo više na takav "dramski predložak". Te,  moja poruka sprskim rediteljima ostaje neizmenjena- radite na tuđim scenarijima, pustite druge scenariste da rade na vašim idejama, više glava, manje problema pre nego što se uključi kamera.

Na kraju još jednom bih pohvalio Slavena i podržao njegov kurs prihvatanja dramski "zajebanijih" uloga, koliko god se to u srpskim uslovima može. Jovana Stojiljković (Maja) uspešno odgovara na "vajb" filma, ali, kao i mnoge dobre srpske glumice to bolje artikuliše višeslojnim, melanholičnim izrazima lica i pogledima, nego "kad progovori". Ali, sve to, valjda, može i treba da se otkloni glumačkom kilometražom. Moji komplimenti idu i prilično ekonomičnoj režiji koja se trudi da ispoštuje zahteve žanra, sa povremeno lepo postavljenim i fotografisanim kadrovima.

SELEKTAH: 5minus/ 10