02 February 2016

NATIONAL GALLERY

Jedan naučno-fantastični film za srpske mentalne i druge uslove


Frederick Wiseman je, nažalost meni skoro potpuno nepoznata, legenda američkog dokumentarnog filma (više sam čitao o njemu, nego gledao). Njegov "fly on the wall" pristup trudi se da ulovi atipične (samim tim "otkrivajuće") trenutke za temu kojom se bavi, dok se sam film rađa u montaži (koju on radi). Tako je i u slučaju National Gallery koji se bavi čuvenom londonskom/ engleskom/ svetskom kulturnom institucijom.

Sad malo o meni.
Ja nerado posećujem muzeje i galerije, naročito na "proputovanjima". Ne vidim nikakvu razliku između listanja "large size" fotografije neke slike na internetu i dvadesetosmosekundnog buljenja u nju u buljuku ljudi koji čekaju na istu priliku. Za intimizaciju sa umetničkim delom, duboko verujem, potrebno je da sa njim provedete mnogo vremena, u mnogo različitih prilika, jer slika nije ono na platnu, već iskustvo koje sa njom imate.
National Gallery ne dovodi u pitanje taj moj princip, ali nudi alternative kako da sa manje dobijete barem malo više.

Ali da prvo objasnim onaj podnaslov.
Ima jedna scena u ovom filmu u kojoj nepotpisana grupa snobova, "pred našim očima", debatuje o tome da li je neki slikar (zaboravih mu ime, so sorry) poznavao muziku i da li je, blago nečitki, notni zapis na njegovoj slici samo ilustracija istog ili stvaran notni zapis, jer nije baš za gitaru (koja je na slici), a nije ni da se peva... A onda se jedan od njih pozove na svoju nedavnu posetu "Berlinu" gde je sa članovima filharmonije imao razgovor na temu nekih drugih slikarevih skica, gde su oni izrazili mišljenje da je dotični bez sumnje poznavao muziku, jer bez tog znanja ne bi tako slikao izvođače, pa na osnovu toga oni tvrde da je i ovaj notni zapis verovatno moguće odsvirati... I tako.

Sad malo o meni.
Nadam se da sam elitista. Tj volim da mislim da jesam. Otuda dočarani nivo intelektualne snobovštine vazda potrebujem, bez obzira što mi u 8 od 10 slučajeva ide na kurac. Ali postojanje takvih ljudi u svim oblastima našeg društva bez sumnje je ono što ga čini, pa, društvom. 

Wiseman "Nacionalnu galeriju" prikazuje kao mesto ukrštanja najraznoraznijih oblika komunikacije: od mini-predavanja koje vodiči spremaju za određene slike ili set slika, preko svih oblika "bekstejdž" radnji (restauriranja slika, ramova, debatovanja o smislu i koristi istih, do diskusija o budžetu i nameni i filozofiji same galerije koje imaju ljudi koji je vode). 
Običnih ljudi nema puno. Wisemanova diskretnost ponekad stvara satirični ugođaj, jer ne reaguje na teme poput one sa notnim zapisima ili podužim diskusijama o tome da li galerija odgovara na (stvarne) potrebe (svih) njenih posetilaca (čak i imbecila). 

Nekog dramskog toka nema, ali nikada nije dosadno. Kao iskusni reditelj i montažer, Wiseman tačno zna kada je i čega dovoljno i nikada ne prelazi gornju granicu. U njegovom tretmanu svi aspekti života galerije su podjednako "isto" dati i podjednako isto važni i uvek sa nekom aktivnošću ili akterom koji prebacuje granicu "interesovanja" za problem ili temu, gde ćete vi samo odlučiti da li se Wiseman (i vi) iza kamere smejete ili sa posebnom pažnjom slušate.

Što se mene tiče, ovo mi je bio najduži i najlepši boravak u nekom "galerijskom" prostoru.

SELEKTAH: 8/ 10

2 comments:

  1. Ako mi nešto smeta kod tebe - a dosad nisam mislio da mi išta smeta - to je upravo to što si elitista (znači jesi); jasno je šta hoćeš da kažeš, podnošljivo je tako se ponašati, nedopustivo je to biti.
    U potpisu, Black Metal's pussyfied waterdowned antielitist
    RABM/Shoegaze/feminist/politically correct communist

    ReplyDelete
    Replies
    1. očigledno nikada nisi bio u mom salonu...

      Delete