Oppenheimer pravi svoj Shoah
Kada je vojna hunta pučem došla na vlast u Indoneziji 1965. godine da sruši komunističku vlast i utera demokratiju u kosti stanovništva to je ostvareno uz pokolj milion i po ljudi. Komšije su bukvalno klale svoje komunističke komšije, "demokratska" braća komunističku... I dan-danas o tome šta se stvarno dogodilo priča se nerado, naročito javno. U školama se do detalja izučava kako su hrabri borci svojim prstima bušili oči komunistima, a počinitelji ovih zlodela važe za najuglednije članove društva.
Za razliku od i dalje neverovatnog, The Act of Killing, koji je transcendirao dokumentarac i napravio neku vrstu performansa od istraživačkog rada, The Look Of Silence je daleko konvencionalniji, ali i intimniji, samim tim i svirepiji.
Ovaj put Joshua Oppenheimer (u i dalje meni ne dovoljno jasnim okolnostima i sa morem "anonimnih" pomagača) fokusiran je samo na jedan slučaj od tih milion i po. Adijev brat ubijen je u pokolju tri godine pre njegovog rođenja. Joshua prvo konfrontira Adija sa snimcima počinilaca (i čak konkretnom pričom o ubistvu njegovog brata), a potom i sa nekima od njih lično (koji odbijaju da pričaju "o politici"), zatim članovima njihovih porodica (koji nisu imali pojma šta je tata radio u ratu), komšijama-"svedocima" (koji se svega nevoljno sećaju), a usput nas upoznaje i sa tragičnim posledicama koje je gubitak sina ostavio na Adijevog oca i majku.
"Nemi pogled" je onaj koji Adi ima dok gleda snimke zločinaca koji Joshui prepričavaju detalje i maršrutu klanja. "Nemi pogled" je onaj koji imaju zločinci, dok im Adi (inače očni tehničar), podešava staklo na naočarama za dijoptriju. "Nemi pogled" je pogled koji mu povremeno upućuju naslednici zločinaca ili svedoci zločina u pokušaju da ćutanjem odagnaju od sebe sledeće pitanje, nastavak razgovora i bilo šta prethodno rečeno. "Nemi pogled" je onaj koji mi imamo dok gledamo film.
Za razliku od The Act Of Killing koji je očigledno umetničario materijalom, The Look Of Silence na momente preočigledno orkestrira ljude i događaje, a ponekad je vulgarno naturalističan u dočaravanju aktera (kupanje starog Adijevog oca, koji je gluv, slep i dementan, skoro kao savršena metafora ponašanja svoje zemlje u odnosu na njenu istoriju, sa jakim bolom u srcu). Skoro kao da je Oppenheimer plašio da će njegov materijal biti preslab (nakon eksploatacije iste ove priče u The Act Of Killing), pa je to snažno kompenzovano nekim scenama koje su na granici eksploatacijskog.
Ipak, ono čime The Look Of Silence najviše izaziva tišinu jeste pitanje- čemu sve ovo? Čemu služi kopanje po prošlosti u okolnostima u kojima je život već naredio da njene dve verzije (zločinčeva (er se tako kaže?) i žrtvina) žive jedna pored druge, u nekim okolnostima i jedna sa drugom. Čemu služi bilo kakvo suočavanje sa nečim tako neobjašnjivim kao što je klanje i sečenje ljudi i bacanje njihovih tela u reku, a potom smejanje na račun toga da dugo posle toga niko nije želeo da kupuje i jede ribu, jer je znao čime se ona hranila... Čime ovaj film služi "za naše dobro"? Jedino što sam ja pokupio kao utisak jeste da čovek može sve da nadživi u životu. Da sa svim može da se suoči. Da sve može da sakrije od sebe. Claude Lanzmann je pizdeo zbog toga u svojim filmovima o tome kako je "tačno" došlo do holokausta. Oppenheimer je više hipsterski distanciran i traži načina da stvar umetnički urami, da uspe da dokaže da je zbog umetnosti došao i da je umetnost postigao. To je možda bliže "našim vremenima", ali daleko od morala, od potrage za moralom koji su tražili još grčki tragičari, a holokaust bio možda poslednja prilika da se oko nekih stvari beskompromisno složimo.
SELEKTAH: 8/10
Kada je vojna hunta pučem došla na vlast u Indoneziji 1965. godine da sruši komunističku vlast i utera demokratiju u kosti stanovništva to je ostvareno uz pokolj milion i po ljudi. Komšije su bukvalno klale svoje komunističke komšije, "demokratska" braća komunističku... I dan-danas o tome šta se stvarno dogodilo priča se nerado, naročito javno. U školama se do detalja izučava kako su hrabri borci svojim prstima bušili oči komunistima, a počinitelji ovih zlodela važe za najuglednije članove društva.
Za razliku od i dalje neverovatnog, The Act of Killing, koji je transcendirao dokumentarac i napravio neku vrstu performansa od istraživačkog rada, The Look Of Silence je daleko konvencionalniji, ali i intimniji, samim tim i svirepiji.
Ovaj put Joshua Oppenheimer (u i dalje meni ne dovoljno jasnim okolnostima i sa morem "anonimnih" pomagača) fokusiran je samo na jedan slučaj od tih milion i po. Adijev brat ubijen je u pokolju tri godine pre njegovog rođenja. Joshua prvo konfrontira Adija sa snimcima počinilaca (i čak konkretnom pričom o ubistvu njegovog brata), a potom i sa nekima od njih lično (koji odbijaju da pričaju "o politici"), zatim članovima njihovih porodica (koji nisu imali pojma šta je tata radio u ratu), komšijama-"svedocima" (koji se svega nevoljno sećaju), a usput nas upoznaje i sa tragičnim posledicama koje je gubitak sina ostavio na Adijevog oca i majku.
"Nemi pogled" je onaj koji Adi ima dok gleda snimke zločinaca koji Joshui prepričavaju detalje i maršrutu klanja. "Nemi pogled" je onaj koji imaju zločinci, dok im Adi (inače očni tehničar), podešava staklo na naočarama za dijoptriju. "Nemi pogled" je pogled koji mu povremeno upućuju naslednici zločinaca ili svedoci zločina u pokušaju da ćutanjem odagnaju od sebe sledeće pitanje, nastavak razgovora i bilo šta prethodno rečeno. "Nemi pogled" je onaj koji mi imamo dok gledamo film.
Za razliku od The Act Of Killing koji je očigledno umetničario materijalom, The Look Of Silence na momente preočigledno orkestrira ljude i događaje, a ponekad je vulgarno naturalističan u dočaravanju aktera (kupanje starog Adijevog oca, koji je gluv, slep i dementan, skoro kao savršena metafora ponašanja svoje zemlje u odnosu na njenu istoriju, sa jakim bolom u srcu). Skoro kao da je Oppenheimer plašio da će njegov materijal biti preslab (nakon eksploatacije iste ove priče u The Act Of Killing), pa je to snažno kompenzovano nekim scenama koje su na granici eksploatacijskog.
Ipak, ono čime The Look Of Silence najviše izaziva tišinu jeste pitanje- čemu sve ovo? Čemu služi kopanje po prošlosti u okolnostima u kojima je život već naredio da njene dve verzije (zločinčeva (er se tako kaže?) i žrtvina) žive jedna pored druge, u nekim okolnostima i jedna sa drugom. Čemu služi bilo kakvo suočavanje sa nečim tako neobjašnjivim kao što je klanje i sečenje ljudi i bacanje njihovih tela u reku, a potom smejanje na račun toga da dugo posle toga niko nije želeo da kupuje i jede ribu, jer je znao čime se ona hranila... Čime ovaj film služi "za naše dobro"? Jedino što sam ja pokupio kao utisak jeste da čovek može sve da nadživi u životu. Da sa svim može da se suoči. Da sve može da sakrije od sebe. Claude Lanzmann je pizdeo zbog toga u svojim filmovima o tome kako je "tačno" došlo do holokausta. Oppenheimer je više hipsterski distanciran i traži načina da stvar umetnički urami, da uspe da dokaže da je zbog umetnosti došao i da je umetnost postigao. To je možda bliže "našim vremenima", ali daleko od morala, od potrage za moralom koji su tražili još grčki tragičari, a holokaust bio možda poslednja prilika da se oko nekih stvari beskompromisno složimo.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment