Vi znate da u DKC-u, skriven od svetala javnog života, postoji fin arthaus repertoar na kome nam se svake nedelje nude novi festivalski hitovi?! Ovo je jedan od tih, i stiže nam iz "Berlina"
Kao što i sami možete da proverite, Pablo Larrain i ja se baš i nismo našli. Ali drago mi je što sam pogledao njegov novi film, jer mi se čini da mu je ovaj svakako najbolji, a svakako i najduhovitiji. Iako ne izgleda tako.
Na početku filma citirana je četvrta knjiga Mojsijeva u kojoj se kaže da je bog prepoznao vrednost dobra i da je onda odlučio da svetlost odvoji od tame. Ispravite me ako grešim, ali meni se čini da mi u ovom filmu prisustvujemo njihovom ponovnom sparivanju, a ne filmsko-meaforičnoj izvedbi narečenih božijih aktivnosti.
Postavka i zaplet El Club u nekom malčice bolesnijem ili smelijem svetu mogla bi da posluži i kao odličan materijal za sitkom. Naime, u nekom primorskom mestu u Čileu u jednoj kući žive četiri starija muškarca i jedna žena. Ono što ih povezuje jeste da su svi nekada bili crkveni službenici, sveštenici i časne sestre, ali su u praksi u nekom trenutku zglajzali. Većina zbog seksualnog zlostavljanja dece, a neki zbog "običnog" zlostavljanja dece.
Oni žive u toj kući diskretno i anonimno, bez želje da okolina nanjuši o čemu se radi, uvezani u striktna pravila ponašanja kojima diktira ražalovana časna sestra. Jedina zabava im je klađenje na trkama pasa na kojima se trka i njihov hrt (pronađen na ulici).
Film počinje kada se postojećem timu pridruži novi sveštenik. Međutim, iako Larrain lukavo priprema teren da pomislimo da će sad on biti neka "svetlost" u tmini ovih, stvari se neplanirano brzo odvijaju u podjednako neplaniranom smeru, koji po ukućane dovodi do kraha izbegličkog raja.
Larrain ljude koji ne zaslužuju nikakvo poštovanje, a koji i dalje u većoj ili manjoj meri misle da je njima učinjena nepraveda, tretira sa promišljenom količinom crnog humora, koja nam ih u isto vreme čini "ljudima", ali nam i omogućava da im se približimo, a da nam u tom "razumevanju" njihovih sudbina ne pripadne muka.
"Svetlost" ovoga filma je mladić Sandokan, koji ne samo da je turobnim detinjstvom zaslužio da ga tako doživljavamo, već mu Larrain priređuje i jednu poprilično crnohumornu (ili se samo meni takvom čini ova paralela) isushristovsku golgotu nakon koje u klub grešnika stiže kao njihova prilika za iskupljenje. U celom tom procesu, i sveštenik-vaspitač, koji grabi najviše pravde za sebe, učiniće se crnjim od samog đavola, a i ostali ukućani još jednom će pokazati svoje nakaradne prirode tj čime su zaslužili članstvo u ovom prestižnom klubu.
Larrain je odličan u detaljima, vrlo dobar u psihologizaciji svojih likova i solidan u vođenju priče, koja katkad zapada u nepotrebna ponavljanja (Sandokanove tirade) ili ne baš jasne dramske čorsokake (ekipa mladih na plaži i jedan od sveštenika).
Ali mi je generalno najžalije što sve u još većoj meri nije bilo komedija.
SELEKTAH: 7/ 10
Kao što i sami možete da proverite, Pablo Larrain i ja se baš i nismo našli. Ali drago mi je što sam pogledao njegov novi film, jer mi se čini da mu je ovaj svakako najbolji, a svakako i najduhovitiji. Iako ne izgleda tako.
Na početku filma citirana je četvrta knjiga Mojsijeva u kojoj se kaže da je bog prepoznao vrednost dobra i da je onda odlučio da svetlost odvoji od tame. Ispravite me ako grešim, ali meni se čini da mi u ovom filmu prisustvujemo njihovom ponovnom sparivanju, a ne filmsko-meaforičnoj izvedbi narečenih božijih aktivnosti.
Postavka i zaplet El Club u nekom malčice bolesnijem ili smelijem svetu mogla bi da posluži i kao odličan materijal za sitkom. Naime, u nekom primorskom mestu u Čileu u jednoj kući žive četiri starija muškarca i jedna žena. Ono što ih povezuje jeste da su svi nekada bili crkveni službenici, sveštenici i časne sestre, ali su u praksi u nekom trenutku zglajzali. Većina zbog seksualnog zlostavljanja dece, a neki zbog "običnog" zlostavljanja dece.
Oni žive u toj kući diskretno i anonimno, bez želje da okolina nanjuši o čemu se radi, uvezani u striktna pravila ponašanja kojima diktira ražalovana časna sestra. Jedina zabava im je klađenje na trkama pasa na kojima se trka i njihov hrt (pronađen na ulici).
Film počinje kada se postojećem timu pridruži novi sveštenik. Međutim, iako Larrain lukavo priprema teren da pomislimo da će sad on biti neka "svetlost" u tmini ovih, stvari se neplanirano brzo odvijaju u podjednako neplaniranom smeru, koji po ukućane dovodi do kraha izbegličkog raja.
Larrain ljude koji ne zaslužuju nikakvo poštovanje, a koji i dalje u većoj ili manjoj meri misle da je njima učinjena nepraveda, tretira sa promišljenom količinom crnog humora, koja nam ih u isto vreme čini "ljudima", ali nam i omogućava da im se približimo, a da nam u tom "razumevanju" njihovih sudbina ne pripadne muka.
"Svetlost" ovoga filma je mladić Sandokan, koji ne samo da je turobnim detinjstvom zaslužio da ga tako doživljavamo, već mu Larrain priređuje i jednu poprilično crnohumornu (ili se samo meni takvom čini ova paralela) isushristovsku golgotu nakon koje u klub grešnika stiže kao njihova prilika za iskupljenje. U celom tom procesu, i sveštenik-vaspitač, koji grabi najviše pravde za sebe, učiniće se crnjim od samog đavola, a i ostali ukućani još jednom će pokazati svoje nakaradne prirode tj čime su zaslužili članstvo u ovom prestižnom klubu.
Larrain je odličan u detaljima, vrlo dobar u psihologizaciji svojih likova i solidan u vođenju priče, koja katkad zapada u nepotrebna ponavljanja (Sandokanove tirade) ili ne baš jasne dramske čorsokake (ekipa mladih na plaži i jedan od sveštenika).
Ali mi je generalno najžalije što sve u još većoj meri nije bilo komedija.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment