Niste prešli cilj čak i ako ste pali par centimetara pre njega. Jeste istrčali hrabro skoro celu trku, ali niste prešli cilj
Svako ko je ikada pravio horor zna da su dva zlatna pravila ključna da se napravi fenomenalan (nivo The Exorcist) horor.
Prvo je da se ništa ne objašnjava.
Drugo je da se sve odvija veoma sporo.
The Witch je skoro u potpunosti odradio ono prvo (ali nije prešao cilj!) i veoma dosledno je sproveo ovo drugo.
Ali, zašto ovo onda nije najbolji horor poslednjih godina (kao što svi pričaju)?!
Možda zato što je izneverio zlatno, "nulto" pravilo- da horor treba da bude strašan./? (staviću i znak pitanja na ovu rečenicu, pošto ni sam nisam siguran da li je u tome problem).
Robert Eggers, pre ovog rediteljskog i scenarističkog debija radio je mahom kao scenograf i kostimograf. Otuda možda ne treba da čudi njegova odluka da svoje debitantsko ostvarenje učini (pre) rekonstrukcijom (nego obradom) folklorne priče o veštici (po različitim motivima i navodnim istinitim ispovestima). U majstorski skrojenom ambijentu i izvajanim kostimima (see what I did there, a?!) sveta prvih doseljenika u Ameriku, početkom XVII veka, Eggers priča kako prolazi jedna porodica koja odluči da se odvoji od komune.
I jedan od njenih članova je veštica.
Pater familias, William, je sveštenik koji zbog svojih slobodnijih tumačenja Biblije biva eks-komuniciran iz mesta u koje je njegova porodica pristigla iz Engleske (ako nije sveštenik, onda se "saznalo" da unutar svoje porodice on ne tumači Bibliju kako je bogougodno lokalnim vlastodršcima). Zbog toga on odlučuje da se nastani na proplanku nadomak šume i, sa svojom porodicom, započne život koji je, iako formalno paganski i u bratstvujedinstvu sa prirodom, i dalje snažno protkan religijskim doktrinama.
Ali onda jednog dana, njegovo najmlađe dete, koje je bejbisitovala najstarija kćer Thomasin, nestane "u sekundi". Ovaj strašni trenutak inicira razne stvari, koje biste očekivali- početak raspada porodice, ali i konspirativnu sumnju da je Thomasin veštica.
Na našu ogromnu gledalačku žalost, Eggers otkriva i šta se desilo sa bebom i na taj način ubija svaku mogućnost da ovaj film pluta u ambivalenciji (da li je Thomasin bila veštica ili je "napravljena" takvom), a da sudove o tome "šta se stvarno desilo" donesemo sami.
Što bi ga, možda, učinilo modernim i, opet možda, još manje strašnim.
Ali tužna je istina da iza vrata koja nam je odškrinuo, Eggers nije imao ništa zanimljivo, a ni originalno da nam pokaže. A ni mrak da nas njime ili nečim iz njega uplaši.
U nastavku, ona sumnja u Thomasin se samo produbljuje, stvari idu ka svom ritualnom klimaksu i razrešenju koje na vrlo neočekivan način ostaje najjači momenat filma, više zbog svog anti-tvista, nego zbog načina na koji je on izveden.
The Witch je, baš kako ime kaže, priča o veštici. I to je njegov najkvalitetniji momenat. Eggers se, kao što rekoh, potrudio da nam na vrhunski način dočara ne samo epohu, već i kako bi "otprilike" u tim okolnostima moglo da izgleda stvarno začeće jedne veštice i njeno pupljenje i integracija. Proces u kome je jedan rogati crni jarac odigrao sjajnu ulogu. Ali u tom naporu da se sprovede uverljiva rekonstrukcija, stvari su se odvijale previše linearno za nagledanog gledaoca i sa dosta praznog (i možda simboličnog) hoda, a najintrigantnije je, da ponovim, to što na kraju rečenice dođe tačka, da tako kažem.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Svako ko je ikada pravio horor zna da su dva zlatna pravila ključna da se napravi fenomenalan (nivo The Exorcist) horor.
Prvo je da se ništa ne objašnjava.
Drugo je da se sve odvija veoma sporo.
The Witch je skoro u potpunosti odradio ono prvo (ali nije prešao cilj!) i veoma dosledno je sproveo ovo drugo.
Ali, zašto ovo onda nije najbolji horor poslednjih godina (kao što svi pričaju)?!
Možda zato što je izneverio zlatno, "nulto" pravilo- da horor treba da bude strašan./? (staviću i znak pitanja na ovu rečenicu, pošto ni sam nisam siguran da li je u tome problem).
Robert Eggers, pre ovog rediteljskog i scenarističkog debija radio je mahom kao scenograf i kostimograf. Otuda možda ne treba da čudi njegova odluka da svoje debitantsko ostvarenje učini (pre) rekonstrukcijom (nego obradom) folklorne priče o veštici (po različitim motivima i navodnim istinitim ispovestima). U majstorski skrojenom ambijentu i izvajanim kostimima (see what I did there, a?!) sveta prvih doseljenika u Ameriku, početkom XVII veka, Eggers priča kako prolazi jedna porodica koja odluči da se odvoji od komune.
I jedan od njenih članova je veštica.
Pater familias, William, je sveštenik koji zbog svojih slobodnijih tumačenja Biblije biva eks-komuniciran iz mesta u koje je njegova porodica pristigla iz Engleske (ako nije sveštenik, onda se "saznalo" da unutar svoje porodice on ne tumači Bibliju kako je bogougodno lokalnim vlastodršcima). Zbog toga on odlučuje da se nastani na proplanku nadomak šume i, sa svojom porodicom, započne život koji je, iako formalno paganski i u bratstvujedinstvu sa prirodom, i dalje snažno protkan religijskim doktrinama.
Ali onda jednog dana, njegovo najmlađe dete, koje je bejbisitovala najstarija kćer Thomasin, nestane "u sekundi". Ovaj strašni trenutak inicira razne stvari, koje biste očekivali- početak raspada porodice, ali i konspirativnu sumnju da je Thomasin veštica.
Na našu ogromnu gledalačku žalost, Eggers otkriva i šta se desilo sa bebom i na taj način ubija svaku mogućnost da ovaj film pluta u ambivalenciji (da li je Thomasin bila veštica ili je "napravljena" takvom), a da sudove o tome "šta se stvarno desilo" donesemo sami.
Što bi ga, možda, učinilo modernim i, opet možda, još manje strašnim.
Ali tužna je istina da iza vrata koja nam je odškrinuo, Eggers nije imao ništa zanimljivo, a ni originalno da nam pokaže. A ni mrak da nas njime ili nečim iz njega uplaši.
U nastavku, ona sumnja u Thomasin se samo produbljuje, stvari idu ka svom ritualnom klimaksu i razrešenju koje na vrlo neočekivan način ostaje najjači momenat filma, više zbog svog anti-tvista, nego zbog načina na koji je on izveden.
The Witch je, baš kako ime kaže, priča o veštici. I to je njegov najkvalitetniji momenat. Eggers se, kao što rekoh, potrudio da nam na vrhunski način dočara ne samo epohu, već i kako bi "otprilike" u tim okolnostima moglo da izgleda stvarno začeće jedne veštice i njeno pupljenje i integracija. Proces u kome je jedan rogati crni jarac odigrao sjajnu ulogu. Ali u tom naporu da se sprovede uverljiva rekonstrukcija, stvari su se odvijale previše linearno za nagledanog gledaoca i sa dosta praznog (i možda simboličnog) hoda, a najintrigantnije je, da ponovim, to što na kraju rečenice dođe tačka, da tako kažem.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment