Vidi šta su mi uradili od Rihanne, mama!
Ajpod kaže da sam Anti preslušao 37 puta do sada. I nisam siguran da smo se naročito zbližili. Osećam šta je tu drugačije nego pre, jasno mi je da pred ušima imam jednu zreliju i ambiciozniju Rihannu, možda i isti takav album. Ali, ništa me ne pali.
Nema hitova!
OK, ona sama je rekla da joj je to i namera, ali ja i dalje ostajem u razmišljanjima kako se pravi album bez hitova tj kako se izbegavaju hitovi tj kako se ne prave hitovi.
I počinjem ozbiljno da sumnjam da je druženje sa Kanyeom i Beyonce i želja da se pravi dobra, ali "intelidžent" muzika ono što Rihanni treba.
Iako mi je American Oxygen jedna od njenih najboljih stvari ikada. Pravi put ka modernom soulu i "drugačijoj" Rihanni.
Iako mi je Bitch Better Have My Money ultimativna Rihanna. Provocirajuća, seksipilna, drska, kemp, bezobrazna (umesto da kažem "ulična").
Na Anti nema ni AO Rihanne, ni BBHMM Rihanne. Ona je negde između, niti spremna da se kao Beyonce (na XO) otisne u nepoznatije vode, niti voljna da napravi još jedan album kakav samo ona može da napravi.
Anti je pravljen tri godine. Sva tri najavna singla (pomenuta dva plus ono dno sa McCartney-em i Kanyem) su ispala iz igre. Pre toga Rihanna je izbacila praktično sedam albuma za sedam godina i u tom tempu, kakav su nekada imale pop i rok zvezde šezdesetih (pre "umetničke konceptualizacije" albuma u sedamdesetim), niko joj nije bio ravan.
Da li je Anti vredan te tri godine? Bojim se da ne. Mislim da će on pre ostati neka vrsta kreativnog iskoraka u Rihanninoj karijeri, nego što će na bilo koji način da preuredi ili saplete aktuelnu pop/r'n'b scenu. Dawn Richards ima sigurno barem dva ovakva albuma i pitanje je trenutka kada će je svet krunisati kao "Kanyettu" naših dana. Mislim da ni Solange Knowles ne bi trebalo da potcenjujemo kao avanturistkinju i krosoverku, zainteresovaniju za "celinu albuma" nego pojedinačne hitove. A na nešto manje tamnoputom terenu imate i Charli XCX koju u izvesnoj meri možemo da posmatramo i kao erhm "manje tamnoputu" verziju independističkog i provokativnog Rihanninog temperamenta, sa daleko boljim albumom od ovoga iza sebe.
Na Anti nema loših pesama. Svih 16 (govorim o deluks verziji, jer Rihannu nikada ne uzimam u manjoj količini) sporo otkriva svoje kompleksn(ij)e konstrukcije i traži više vremena da se odomaći u vašoj percepciji. Problem je što u većini forplej traje duže nego obično, a nakon ne toliko vrelog seksa izostaje klimaks. Ili možda dolazi do nekog od onih tantričkih orgazama o kojima sam samo čitao.
Same Ol' Mistakes me obavije butinama svaki put. Rihanna je prigušena, pospana, spejsi, a ova obrada Tame Impale (original mi je nepoznat i ič me ne zanima) pretvorena je u zavodljiv kosmo-pop koji može da izađe na crtu najboljim baladama Janet Jackson. Najbitnije za nas je da ovde u odnosu na sve ostale pesme odmah prepoznajemo skelet "pop pesme" tj koliko Rihanna kida kada zajaše isti. Bojim se da je njena snaga interpretatorska, a ne autorska i da je Anti, koji traži autora iza sebe, zato ispao tako. Pre zamisao, nego ostvarenje.
Izvesnu prepoznatljivu prljavu erotičnost poseduje i Desperado koji iako moćno kaska nikada ne uđe u neophodni galop, i pregazi nas. Nešto slično funkcioniše i "bela balada" Never Ending koja zahvaljujući klasičnoj pop strukturi uspeva da omogući Rihanni da se po njoj pruži kao po vrelom barbadoskom pesku i zazvuči skoro kao Belle and fakin Sebastian!
Negde se oseća da je Rihanna (kao u James Joint ili Yeah, I Said It) previše pokušavala da pobegne od sebe i olako pristajala da bude neko drugi, nama vrlo poznat kao Janet Jackson. Ili kao Woo u kojima se Riri možda olako zaletela u neke FKA twigs ili Kelela vode post-r'n'b-ija, sa dosta tvrdom i neelastičnom podlogom po kome njen glas struže kao šmirgla. Još je gore kad se, kao u Love On The Brain, pokušalo sa nekakvim post-modernim markronsonovskim soulom koji, kao što znamo na primeru svih koji su ga se prihvatali, funkcioniše samo kada iza njega stoji jak autor. A ne mrnjaučuća R.
SELEKTAH: 5sadebelimminusom/ 10
Ajpod kaže da sam Anti preslušao 37 puta do sada. I nisam siguran da smo se naročito zbližili. Osećam šta je tu drugačije nego pre, jasno mi je da pred ušima imam jednu zreliju i ambiciozniju Rihannu, možda i isti takav album. Ali, ništa me ne pali.
Nema hitova!
OK, ona sama je rekla da joj je to i namera, ali ja i dalje ostajem u razmišljanjima kako se pravi album bez hitova tj kako se izbegavaju hitovi tj kako se ne prave hitovi.
I počinjem ozbiljno da sumnjam da je druženje sa Kanyeom i Beyonce i želja da se pravi dobra, ali "intelidžent" muzika ono što Rihanni treba.
Iako mi je American Oxygen jedna od njenih najboljih stvari ikada. Pravi put ka modernom soulu i "drugačijoj" Rihanni.
Iako mi je Bitch Better Have My Money ultimativna Rihanna. Provocirajuća, seksipilna, drska, kemp, bezobrazna (umesto da kažem "ulična").
Na Anti nema ni AO Rihanne, ni BBHMM Rihanne. Ona je negde između, niti spremna da se kao Beyonce (na XO) otisne u nepoznatije vode, niti voljna da napravi još jedan album kakav samo ona može da napravi.
Anti je pravljen tri godine. Sva tri najavna singla (pomenuta dva plus ono dno sa McCartney-em i Kanyem) su ispala iz igre. Pre toga Rihanna je izbacila praktično sedam albuma za sedam godina i u tom tempu, kakav su nekada imale pop i rok zvezde šezdesetih (pre "umetničke konceptualizacije" albuma u sedamdesetim), niko joj nije bio ravan.
Da li je Anti vredan te tri godine? Bojim se da ne. Mislim da će on pre ostati neka vrsta kreativnog iskoraka u Rihanninoj karijeri, nego što će na bilo koji način da preuredi ili saplete aktuelnu pop/r'n'b scenu. Dawn Richards ima sigurno barem dva ovakva albuma i pitanje je trenutka kada će je svet krunisati kao "Kanyettu" naših dana. Mislim da ni Solange Knowles ne bi trebalo da potcenjujemo kao avanturistkinju i krosoverku, zainteresovaniju za "celinu albuma" nego pojedinačne hitove. A na nešto manje tamnoputom terenu imate i Charli XCX koju u izvesnoj meri možemo da posmatramo i kao erhm "manje tamnoputu" verziju independističkog i provokativnog Rihanninog temperamenta, sa daleko boljim albumom od ovoga iza sebe.
Na Anti nema loših pesama. Svih 16 (govorim o deluks verziji, jer Rihannu nikada ne uzimam u manjoj količini) sporo otkriva svoje kompleksn(ij)e konstrukcije i traži više vremena da se odomaći u vašoj percepciji. Problem je što u većini forplej traje duže nego obično, a nakon ne toliko vrelog seksa izostaje klimaks. Ili možda dolazi do nekog od onih tantričkih orgazama o kojima sam samo čitao.
Same Ol' Mistakes me obavije butinama svaki put. Rihanna je prigušena, pospana, spejsi, a ova obrada Tame Impale (original mi je nepoznat i ič me ne zanima) pretvorena je u zavodljiv kosmo-pop koji može da izađe na crtu najboljim baladama Janet Jackson. Najbitnije za nas je da ovde u odnosu na sve ostale pesme odmah prepoznajemo skelet "pop pesme" tj koliko Rihanna kida kada zajaše isti. Bojim se da je njena snaga interpretatorska, a ne autorska i da je Anti, koji traži autora iza sebe, zato ispao tako. Pre zamisao, nego ostvarenje.
Izvesnu prepoznatljivu prljavu erotičnost poseduje i Desperado koji iako moćno kaska nikada ne uđe u neophodni galop, i pregazi nas. Nešto slično funkcioniše i "bela balada" Never Ending koja zahvaljujući klasičnoj pop strukturi uspeva da omogući Rihanni da se po njoj pruži kao po vrelom barbadoskom pesku i zazvuči skoro kao Belle and fakin Sebastian!
Negde se oseća da je Rihanna (kao u James Joint ili Yeah, I Said It) previše pokušavala da pobegne od sebe i olako pristajala da bude neko drugi, nama vrlo poznat kao Janet Jackson. Ili kao Woo u kojima se Riri možda olako zaletela u neke FKA twigs ili Kelela vode post-r'n'b-ija, sa dosta tvrdom i neelastičnom podlogom po kome njen glas struže kao šmirgla. Još je gore kad se, kao u Love On The Brain, pokušalo sa nekakvim post-modernim markronsonovskim soulom koji, kao što znamo na primeru svih koji su ga se prihvatali, funkcioniše samo kada iza njega stoji jak autor. A ne mrnjaučuća R.
SELEKTAH: 5sadebelimminusom/ 10
Same Ol' Mistakes me obavije butinama svaki put. ---- smejuljim se u vangenskom birou...
ReplyDelete