BEYONCE – Lemonade (Tidal/ Columbia)

Pad akcija

Ja sam Ri-ri čovek.

Rihanna mi je više od krvi, mesa i grešaka i teško mi je da poverujem da bi Beyonce ikada ikome dozvolila da joj napravi masnicu.

Beyonce mi je ovaploćenje ideje Madonnine Express Yourself i naročito Fincherovog spota inspirisanog Metropolisom Fritza Langa. Trijumf feminizma pretočen u mašineriju koju pokreću muškarci u Beyonceinoj verziji je trijumf korporacije na čijem čelu je samouverena, feministički raspoložena žena kojoj i nije toliko važno da li za nju ginu muškarci ili žene. Dok god ginu.

Voleo sam Beyonce još kad je bila “dete sudbine” sa Kelly Rowland i Michelle Williams i kada njen “survivor” feminizam nije bio široko rasprostranjen po indi krugovima. Ali i tada, a tek sa njenim solo izdvajanjem, bilo je jasno da Bibi zna šta želi da ostvari i da ka tom cilju ide sa većim ambicijama i manjom tolerancijom za greške od Madonne.

I dok bi se i Madonni mogla prebaciti pozamašna nespontanost i mašinoidnost, bojim se da kod Beyonce možemo da govorimo samo o terminatorskoj besprekornosti. Beyonce je one-woman-korporacija. Čija inspiracija i estetika isključivo dejstvuju u hibridnom dejstvu sa njenim interesima.

Beyonce skoro nikada nije bila “samo” pevačica. Ona je i pre nego što je izašla iz Destiny’s Child bila gotov brend. Koji se, evo, već malo više od jedne dekada neprekidno usavršava. I donosi sve veći profit.

Nisam raspoložen da bilo šta od rečenog koristim protiv Beyonce. Ili da zbog toga umanjujem kvalitet Lemonade. Ali mislim da nikada više nisam osećao da su stvari takve.

Ja verujem da Beyonce, baš kao i Hilary Clinton, nema niti jednu jedinu autentično svoju želju i inicijativu, sem želje za uspehom. Jedino što Bibi do ostvarenja tog cilja stiže raspoložena da uradi "sve što treba", a Hilary "šta god treba". 

Nakon, usudio bih se da kažem njenog najboljeg albuma i najvećeg komercijalnog promašaja, albuma 4, na kome je možda i najviše do sada popustila svojim instinktima, a ne istraživanjima i trendovima, Beyonce je već pet godina za redom u potpunoj kontroli i procvatu svog brenda.

Baš kao i prethodno izdanje (XO ili Beyonce, zavisi kako ga zovete), i Lemonade je, pre svega, više zainteresovan da zaštiti brend (“Beyonce”), nego da se naproda proizvoda (sam album). Najviše zbog toga što uspeh ovog prvog neminovno dovodi do najboljeg rezultata ovog drugog.

Pod evidentnim uticajem svog kućnog prijatelja Kanyea (koji daleko manje disciplinovano i korporativno sprovodi istu politiku u ovim post-tiražnim vremenima) Beyonce želi da sebe i svoj rad prikaže kao jedinstveno umetničko ostvarenje. Zato ni Beyonce, a ni Lemonade nisu “novi albumi Beyonce” već neka vrsta kulturnog događaja koji nam stiže kao paralelno audio-vizuelno iskustvo. “Proširen horizont”. U prošlom slučaju to je bila serija propratnih video radova, “dizajn slike za dizajn zvuka”, a ovaj put Lemonade je propraćen istoimenim (kolažnim) filmom koji je imao premijeru na HBO-u, kanalu koji od svog osnivanja biznis gradi na pomeranju granica sopstvenog programa.

Iako je vizuelno ostvarenje za Lemonade dosadno kao smrt i nije ništa drugo do ono što se na VHS kasetama zvalo “video collection”, samo sada za svaku pesmu, bitno je da čaršija bruji da Beyonce nije samo pop pevačica, već da se vitalju reči: koncept, dizajn, kultura, simbol, ekstravaganca, feminizam, instalacija, kuracpičkamaterina…  Tamo gde Rihanna traži i pravi skandal, Beyonce, kao dama iz visokog društva, traži i pravi “event”.

S obzirom da nam Lemonade stiže sa istom vrstom lansiranja (nenajavljena objava) i događaja (audio + video) koji je bio primenjen na Beyonce, bojim se da nam je svima pametnije da što pre pređemo na ono zbog čega smo i došli- muziku.

Međutim, čak ni tu Lemonade ne stoji onoliko “drugačije” i neočekivano koliko je Beyonce, sa svojim povremenim post-The Knife trenucima, zračio. Radi se o čvrstoj, samopouzdanoj, zreloj ploči, ali koja malčice više deluje kao sledbenik nego kao lider. Što, čini mi se, nije baš ono kako bi “korporacija Beyonce” sebe želela da vidi.

Prvo, fali jasan estetski i stilski fokus. Lemonade pre deluje kao demonstracija da Beyonce može mnogo toga, nego kao da je Beyonce vezivno tkivo različitih stvari. Pored toga, Beyonce mi deluje nadigrano od strane skoro svih gostiju (The Weeknda i Jamesa Blakea sigurno, a u slučaju Kendricka Lamara radi se o skoro stoprocentnoj demonstraciji njegove vizije u kojoj je Bibi samo Lamarovo ogledalo).

Album ima i dosta nepraktičan redosled pesama. Otvara ga ambijentalna balada Pray You Catch Me koja deluje neupadljivo koliko i staromodno. Nakon toga sledi rege’n’b Hold Up u Diploovoj produkciji sa idiotskim semplom Andy-ja Wiliamsa koja i konceptualno i izvođački iritira svojom prevaziđenošću. Nakon r’n’b balade i rege balade, sledi moderni ritam i bluz Don’t Hurt Yourself u kojoj Jack White ostavlja isti utisak kao Jimmy Page u onoj Puff Daddy-jevoj stvari za Godzillu.

Drago mi je da kažem da Sorry, uprkos devijantnom kineskom teatru u refrenu, predstavlja nešto čemu bi i Rihanna trebalo da okrene leđa, iako zvuči kao da je pisano za nju. 6Inch je prva od tek nekoliko pesama zbog kojih treba preslušati ovaj album, ali The Weeknd je u ovom mračnom ljubavnom duelu ostavio Bibi da se vuče po podu. Daddy Lessons menja atmosferu, i ovaj aptempo akustični soul poput Madonninog Secret pokazuje da ona može odlično mnoge stvari koje ne radi češće. Nešto slično važi i za All Night koja se nalazi pri kraju albuma i koja aranžmanski bogatija počiva na sličnom kosturu i pasuje Beyonceonim talentu.

Od tri naredna baladasta soulića, treba pomenuti tek onaj sa Jamesom Blakeom, Forward, ali mahom da bi konstatovali da je Beyonce na sopstvenom albumu napravila fino i diskretno gostovanje na Blakeovoj pesmi.

Apsolutno najveći hit ovde je Freedom, sa Kendrickom Lamarom, u kojoj Beyonce vatru bljuje i čak psuje (debelo verujem da je to neko drugi umesto nje izgovarao). Kako god, prava je šteta što ova vrsta eksplozivne energije nije bila centralno mesto albuma. U mesecu u kome smo izgubili Princea, fino bi popunila delić ostavljene praznine. Plus, Lamarovo gostovanje zaista se odlično nosi sa Beyonce i zajedno čine čudo.

Formation, koja zatvara album i koja je, pogrešno, anticipirala ceo album deluje kao dabstepovani tretman organske Freedom, s tim što se ovde, u završnici, koketira sa idejom “I just might be black Bill Gates in the making”, koja nas vraća na početak ove priče. Ali bojim se da se ovde ne radi o singlu koji će se ravnopravno ređati sa njenim pređašnjim greatest hitovima.

Ako je Beyonce bio snažan album sa originalnim konceptom i lansiranjem, Lemonade je daleko slabije izdanje kome su ikakav koncept i propratni buzz daleko potrebniji da pokrpe prazninu koju je jedna pop pevačica ostavila u želji da bude mnogo, mnogo više od toga.

SELEKTAH: 5/ 10