Stajanje na sopstvenom žulju
Prošle godine se nisam osećao kao bomba.
Prošle godine nisam bio spreman da se raznesem slušajući 4 Degrees.
Da razbacam svuda oko sebe komadiće besa. Ljutnje. Na sreću i na tugu.
Prošle godine nisam bio spreman da prestanem da brinem i zavolim bombu.
Što više slušam Hopelessness sve se manje osećam hopeless.
Ali, prvo o bombi.
O prvom singlu 4 Degrees koji prošle godine nije završio na prvom mestu liste najboljih pesama Moć veštica.
(Ako vas baš zanima nekada me sam hajp odbije i tera da se uključim u priču mnogo, mnogo kasnije, ponekad i prekasno)
Ta pesma je kao saundtrak za T2: Revenge Of The Fallen, koji je (ako se ne varam) prvi patentirao onaj apokaliptični dron zvuk bez koga sada ne može da živi nijedan jedini jebeni naučno-fantastični akcioni film.
4 Degrees je u neprekidnom dizanju, od samog početka, idemo samo više, više, strašnije, razornije, razvaljivačkije, savamalskije. Anohni (ex-Antony) se davi u bici sintisajzera koju joj je priredio Hudson Mohawke. Da imam pare platio bih Beyonce da otpeva samo da vidim da li može bolje.
Ova pesma je duhovni kovitlac u kome smo svi. Očarani sopstvenom nemoći pred svetom koji se gasi i umire oko nas.
Anohni priziva još ta 4 toplija stepena nakon čega ćemo početi da gorimo. Jer treba da gorimo.
Osećate da joj je stalo.
Forfaksssake, žena je na istom ovom albumu snimila doom baladu Obama u kojoj se ljuti na svog predsednika i zvuči kao Tuvanin Yat-Kha.
Umesto da mu kaže Obama, pederu.
Anohni je očigledno prekipelo. Njen (u to vreme njegov) poslednji album (Swanlights iz 2010), iako lep, pamtim samo po tome kako ga ne pamtim ni po čemu posebnom. U svetu u kome je politička korektnost postala nova demokratska igračka u neoliberalnim carstvima, lako je i brzo moguće popizdeti od licemerja i potrebe da se stvarni problemi pokažu kao nešto što se dešava na dalekom obodu carstva. Čovek mora da bude velik da bi video daleko. Anohni se iskreno trudi.
Pored raspoloženosti da se pošiba sa svetom oko sebe, Anohni se nije uplašila ni od toga da svoj vapajni beli soul ostavi po strani i za ovaj album angažuje dva "elektroničara" koja mogu da joj ponude opakiji i neljudskiji saundtrak za ono što želi da kaže. Ne znam kako je spojila Hudsona Mohawkea i Oneohtrix Point Never, ali jeste. I udruženi oni deluju kao jedno. I udruženi sa Anohni oni deluju kao jedno.
I moćno.
Hopelessness je album koji je i Moby mogao da napravi. To je ta/ ista vrsta elektronike koja sebe doživljava ozbiljno i neohipijevski podrazumeva da muzika treba da bude angažovana kad god može. Pišem vam ovo kao neko ko ne mrzi Moby-ja. Meni je onaj Hudsonov "brejktru" album (Lantern) bio nepodnošljiv(o šlihtanje Amerima i njihovom pogrešnom razumevanju EDubstepM-a). Zato sam strepio od toga koliko će sve na kraju da završi kao što je Moby završio, u soft elektro-baladama sa anemičnim "featuring-zima". Hudson i OPN su praktično bukvalno podelili svoja producentska zaduženja na albumu i najpoštenije je reći da je i sam zvuk na albumu negde na "levom centru" koji bi i očekivali od njihove saradnje. Pitak, ali intrigantan. Skoro mejnstrim, skoro avangardan.
Najlepše od svega je koliko se Anohnin glas snašao u ovom ne-ljudskom okruženju. Vapaj je još iskreniji i još opravdaniji. Last (wo)man singing, taj fazon.
Lopatin očekivano stoji iza "zahtevnijih" stvari, pragmatično skoncentrisanih u srcu albuma. Trio neočekivano započinje orguljastom baladom I Don't Love You Anymore koja funkcioniše kao elektro varijanta tipične Antony-jeve pesme, s tim što je tekst još više produbio njen ionako pozamašan pesimizam. Sledi Obama, koju sam već opisao, a za njom Violent Men, u kojoj je Anohnin glas ozbiljnije i nasilnije distorziran, a u povremenim zvučnim pucanjima mogu se čak naći tragovi neprežaljenog zvuka Digital Hardcore. Lopatin se vraća pred kraj u naslovnoj temi sa sličnim, ako ne i istim, gromovitim ritmom koji je izneo i 4 Degrees. S tim što ovde Anohni apsolutno gospodari misom.
Od Hudsonovih stvari, među lepšima je svakako Drone Bomb Me, koja otvara album i koja je funkcionisala kao drugi singl, i mogli bi da je zamislimo kao drugi plod saradnje sa Hercules and Affair, sa kojima je Antony uradio čudesnu Blind. Watch Me je sonični, zračeći Moby (čak imamo i Moby-jevski dilej na vokalu), brujećih sintisajzera. Sve suprotno je Execution, koja bi čak mogla da ponese titulu najsunčanije pesme ovde. Ako ne slušate tekst. Zabavno naslovljena Why Did You Separate Me From The Earth meni je najslabija i najviše ostavlja utisak Hudsonovog nepristajanja na saradnju, već zvuči kao bijedni "featuring Anohni". Marrow koja zatvara album, mogla bi da prođe i kao obrada neke zaboravljene b-strane Radiohead (iz ovih poslednjih godina). Sumorni tekst i duholiki klavir koji luta pesmom svakako odgovaraju na taj zadatak.
Druga pesma, pored 4 Degrees, na kojoj su Hudson i OPN zajednički izašli na megdan, Crisis, istura Anohni u prvi plan i donosi nešto od samouvažavajuće pompe sa kojom Kanye (pre)često ume da nastupi. Atmosfera i poruka su na suprotnom kraju od 4 Degrees, Anohni je mekša i pobeđenija.
Hopelessness je ohrabrujuća kolaborativna avantura za svo troje učesnika, ali zadatak tj misija na koju je Anohni povela ovu dvojicu je daleko značajnija, jer uloga umetnika u, makar i neizvodljivoj, revoluciji mora da bude konstantna i snažna. Nisam očekivao od Anohni ovoliko žustrine i aktuelnosti. Progurala se između Beyonce, Kanyea i Kendricka i pokazala da i white (wo)man can jump.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Prošle godine se nisam osećao kao bomba.
Prošle godine nisam bio spreman da se raznesem slušajući 4 Degrees.
Da razbacam svuda oko sebe komadiće besa. Ljutnje. Na sreću i na tugu.
Prošle godine nisam bio spreman da prestanem da brinem i zavolim bombu.
Što više slušam Hopelessness sve se manje osećam hopeless.
Ali, prvo o bombi.
O prvom singlu 4 Degrees koji prošle godine nije završio na prvom mestu liste najboljih pesama Moć veštica.
(Ako vas baš zanima nekada me sam hajp odbije i tera da se uključim u priču mnogo, mnogo kasnije, ponekad i prekasno)
Ta pesma je kao saundtrak za T2: Revenge Of The Fallen, koji je (ako se ne varam) prvi patentirao onaj apokaliptični dron zvuk bez koga sada ne može da živi nijedan jedini jebeni naučno-fantastični akcioni film.
4 Degrees je u neprekidnom dizanju, od samog početka, idemo samo više, više, strašnije, razornije, razvaljivačkije, savamalskije. Anohni (ex-Antony) se davi u bici sintisajzera koju joj je priredio Hudson Mohawke. Da imam pare platio bih Beyonce da otpeva samo da vidim da li može bolje.
Ova pesma je duhovni kovitlac u kome smo svi. Očarani sopstvenom nemoći pred svetom koji se gasi i umire oko nas.
Anohni priziva još ta 4 toplija stepena nakon čega ćemo početi da gorimo. Jer treba da gorimo.
Osećate da joj je stalo.
Forfaksssake, žena je na istom ovom albumu snimila doom baladu Obama u kojoj se ljuti na svog predsednika i zvuči kao Tuvanin Yat-Kha.
Umesto da mu kaže Obama, pederu.
Anohni je očigledno prekipelo. Njen (u to vreme njegov) poslednji album (Swanlights iz 2010), iako lep, pamtim samo po tome kako ga ne pamtim ni po čemu posebnom. U svetu u kome je politička korektnost postala nova demokratska igračka u neoliberalnim carstvima, lako je i brzo moguće popizdeti od licemerja i potrebe da se stvarni problemi pokažu kao nešto što se dešava na dalekom obodu carstva. Čovek mora da bude velik da bi video daleko. Anohni se iskreno trudi.
Pored raspoloženosti da se pošiba sa svetom oko sebe, Anohni se nije uplašila ni od toga da svoj vapajni beli soul ostavi po strani i za ovaj album angažuje dva "elektroničara" koja mogu da joj ponude opakiji i neljudskiji saundtrak za ono što želi da kaže. Ne znam kako je spojila Hudsona Mohawkea i Oneohtrix Point Never, ali jeste. I udruženi oni deluju kao jedno. I udruženi sa Anohni oni deluju kao jedno.
I moćno.
Hopelessness je album koji je i Moby mogao da napravi. To je ta/ ista vrsta elektronike koja sebe doživljava ozbiljno i neohipijevski podrazumeva da muzika treba da bude angažovana kad god može. Pišem vam ovo kao neko ko ne mrzi Moby-ja. Meni je onaj Hudsonov "brejktru" album (Lantern) bio nepodnošljiv(o šlihtanje Amerima i njihovom pogrešnom razumevanju EDubstepM-a). Zato sam strepio od toga koliko će sve na kraju da završi kao što je Moby završio, u soft elektro-baladama sa anemičnim "featuring-zima". Hudson i OPN su praktično bukvalno podelili svoja producentska zaduženja na albumu i najpoštenije je reći da je i sam zvuk na albumu negde na "levom centru" koji bi i očekivali od njihove saradnje. Pitak, ali intrigantan. Skoro mejnstrim, skoro avangardan.
Najlepše od svega je koliko se Anohnin glas snašao u ovom ne-ljudskom okruženju. Vapaj je još iskreniji i još opravdaniji. Last (wo)man singing, taj fazon.
Lopatin očekivano stoji iza "zahtevnijih" stvari, pragmatično skoncentrisanih u srcu albuma. Trio neočekivano započinje orguljastom baladom I Don't Love You Anymore koja funkcioniše kao elektro varijanta tipične Antony-jeve pesme, s tim što je tekst još više produbio njen ionako pozamašan pesimizam. Sledi Obama, koju sam već opisao, a za njom Violent Men, u kojoj je Anohnin glas ozbiljnije i nasilnije distorziran, a u povremenim zvučnim pucanjima mogu se čak naći tragovi neprežaljenog zvuka Digital Hardcore. Lopatin se vraća pred kraj u naslovnoj temi sa sličnim, ako ne i istim, gromovitim ritmom koji je izneo i 4 Degrees. S tim što ovde Anohni apsolutno gospodari misom.
Od Hudsonovih stvari, među lepšima je svakako Drone Bomb Me, koja otvara album i koja je funkcionisala kao drugi singl, i mogli bi da je zamislimo kao drugi plod saradnje sa Hercules and Affair, sa kojima je Antony uradio čudesnu Blind. Watch Me je sonični, zračeći Moby (čak imamo i Moby-jevski dilej na vokalu), brujećih sintisajzera. Sve suprotno je Execution, koja bi čak mogla da ponese titulu najsunčanije pesme ovde. Ako ne slušate tekst. Zabavno naslovljena Why Did You Separate Me From The Earth meni je najslabija i najviše ostavlja utisak Hudsonovog nepristajanja na saradnju, već zvuči kao bijedni "featuring Anohni". Marrow koja zatvara album, mogla bi da prođe i kao obrada neke zaboravljene b-strane Radiohead (iz ovih poslednjih godina). Sumorni tekst i duholiki klavir koji luta pesmom svakako odgovaraju na taj zadatak.
Druga pesma, pored 4 Degrees, na kojoj su Hudson i OPN zajednički izašli na megdan, Crisis, istura Anohni u prvi plan i donosi nešto od samouvažavajuće pompe sa kojom Kanye (pre)često ume da nastupi. Atmosfera i poruka su na suprotnom kraju od 4 Degrees, Anohni je mekša i pobeđenija.
Hopelessness je ohrabrujuća kolaborativna avantura za svo troje učesnika, ali zadatak tj misija na koju je Anohni povela ovu dvojicu je daleko značajnija, jer uloga umetnika u, makar i neizvodljivoj, revoluciji mora da bude konstantna i snažna. Nisam očekivao od Anohni ovoliko žustrine i aktuelnosti. Progurala se između Beyonce, Kanyea i Kendricka i pokazala da i white (wo)man can jump.
SELEKTAH: 9minus/ 10
No comments:
Post a Comment