MimiKraljMamba likes this (ili Ne znam zašto bi želeli da gledate ono što ne želite ni da zamislite)
Iako mu je James White debitantsko ostvarenje, reditelj i scenarista Josh Mond, jeste prošao, i to u čak tri navrata, pored stvari koje su mi prijale. On je producirao Martha Mary May Marlene, Seana Durkina, i prva dva filma Antonija Camposa (Afterschool i Simon Killer, a produciraće mu i ovaj novi). Nakon gledanja Mondovog filma nije mi teško da ga ubacim u istu vreću sa njima. Radi se indi filmu, sa jakim muškim (i ženskim) junakom, aktuelnim i "problematičnim sadržajem" koji je dat kroz ne toliko stilizovan koliko vrlo snažno nametnut pristup.
Ovaj film počinje kućnom komemoracijom oca Jamesa White, a nastavlja se njegovom brigom o majci sve bolesnijom od raka. I to se sve odvija u rasponu od pet meseci. A Mondova kamera, slično Laszlo Nemesovoj u Son of Saul slučaju, Whiteu ili dahće za vratom ili mu je unesena u lice. Kao da mu nije dovoljno muka u životu nego i mi stalno nešto stojimo oko njega i pojačavamo mu anksioznost i klaustrofobiju.
Iako je priča o vrlo brutalnom i zakasnelom odrastanju data bez mnogo obzira za Whiteove emocije, iako je umiranje od raka prikazano iz svih uglova od kojih u životu strepimo, James White jednostavno ne uspeva da opravda sebe. White jeste samoživ i sebičan, dobar u duši, i "baš nema sreće", ali stvari sa kojima mora da se nosi, i sa kojima se muški nosi!, dočaravaju jednu fazu njegovog života, ali ne uspevaju, barem u mom slučaju, da osvetle njegov život ili izbace univerzalnu notu koja bi uzidgla ovaj film od bolesno-voajerskog u umetnički vredan. Sve rečeno važi i za, ipak, drugoplanski odnos Whitea i njegove majke.
Ako i inače merite kvalitet filma nivoom muka i nepodnošljivih životnih situacija kroz koje vas provlači, James White se nameće kao "snažno ostvarenje". Ali, ako na kraju (ili tokom) svega, kao, recimo u Dancer In The Dark, tražite neki veći smisao prikazanog od same mučnine, James White ostaje samo portret jednog muškarca koji spolja izgleda kao "jadac", ali iznutra jeste "gladac". Veći nego što bi očekivali. Mondov pristup Whiteu, pa i celom filmu je tako izbalansiran da White tamo gde može pravi mahom loše izbore, a tamo gde nema izbora, pristaje na onaj jedini koji mu se nudi. Takav balans potire mane i vrline i nudi realističku sliku o jednom mladom čoveku, ali manjka ambicijama da nam taj "dečko nešto obeća" i izdigne se iz slikovnice miliona sličnih sudbina. Koje s razlogom ne pratimo.
SELEKTAH: 3/ 10
Iako mu je James White debitantsko ostvarenje, reditelj i scenarista Josh Mond, jeste prošao, i to u čak tri navrata, pored stvari koje su mi prijale. On je producirao Martha Mary May Marlene, Seana Durkina, i prva dva filma Antonija Camposa (Afterschool i Simon Killer, a produciraće mu i ovaj novi). Nakon gledanja Mondovog filma nije mi teško da ga ubacim u istu vreću sa njima. Radi se indi filmu, sa jakim muškim (i ženskim) junakom, aktuelnim i "problematičnim sadržajem" koji je dat kroz ne toliko stilizovan koliko vrlo snažno nametnut pristup.
Ovaj film počinje kućnom komemoracijom oca Jamesa White, a nastavlja se njegovom brigom o majci sve bolesnijom od raka. I to se sve odvija u rasponu od pet meseci. A Mondova kamera, slično Laszlo Nemesovoj u Son of Saul slučaju, Whiteu ili dahće za vratom ili mu je unesena u lice. Kao da mu nije dovoljno muka u životu nego i mi stalno nešto stojimo oko njega i pojačavamo mu anksioznost i klaustrofobiju.
Iako je priča o vrlo brutalnom i zakasnelom odrastanju data bez mnogo obzira za Whiteove emocije, iako je umiranje od raka prikazano iz svih uglova od kojih u životu strepimo, James White jednostavno ne uspeva da opravda sebe. White jeste samoživ i sebičan, dobar u duši, i "baš nema sreće", ali stvari sa kojima mora da se nosi, i sa kojima se muški nosi!, dočaravaju jednu fazu njegovog života, ali ne uspevaju, barem u mom slučaju, da osvetle njegov život ili izbace univerzalnu notu koja bi uzidgla ovaj film od bolesno-voajerskog u umetnički vredan. Sve rečeno važi i za, ipak, drugoplanski odnos Whitea i njegove majke.
Ako i inače merite kvalitet filma nivoom muka i nepodnošljivih životnih situacija kroz koje vas provlači, James White se nameće kao "snažno ostvarenje". Ali, ako na kraju (ili tokom) svega, kao, recimo u Dancer In The Dark, tražite neki veći smisao prikazanog od same mučnine, James White ostaje samo portret jednog muškarca koji spolja izgleda kao "jadac", ali iznutra jeste "gladac". Veći nego što bi očekivali. Mondov pristup Whiteu, pa i celom filmu je tako izbalansiran da White tamo gde može pravi mahom loše izbore, a tamo gde nema izbora, pristaje na onaj jedini koji mu se nudi. Takav balans potire mane i vrline i nudi realističku sliku o jednom mladom čoveku, ali manjka ambicijama da nam taj "dečko nešto obeća" i izdigne se iz slikovnice miliona sličnih sudbina. Koje s razlogom ne pratimo.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment