Dobar holivudski horor
Iako špici prethodi foršpica sa Lorraineinim (Vera Farmiga) medijumskim sešnom u čuvenoj kući amitivilskoj u čijem podrumu Marilyn Manson hoda u odeždi časne sestre (hej, ovo je prema istinitoj priči!), špica je ono gde sam ostao bez daha. Žuta slova u ne toliko demonskom fontu s dna ekrana dižu se preko crne pozadine ka vrhu i nestaju, propraćena horskim saundtrakom dočekivanja još jednog palog anđela. Kratko, jednostavno, staromodno, zapravo "classy". Moćno. Već tada bi svima trebalo da bude jasno da James Wan nema nameru da usisa razbacane dolare nastavakom veoma uspešnog horora (318m$ širom sveta), već želi da napravi horor filmčinu kojoj je očigledni uzor The Exorcist (aka najbolji horor svih vremena).
Što se mene tiče, Wan je, s obzirom na postavljeni cilj, ostvario puno toga, uzimajući u obzir da se radi o nastavku, možda i neočekivano mnogo. Meni su dve stvari smetale.
Prva je kraj. Koji je holivudski i, iako u duhu sa anti-klimaksom Exorcist i drugih horora sedamdesetih, on deluje nekako neinspirisano i reda-radi. Tu ne govorim na zbrzani obračun sa demonom. To je neoprostivo (iako efektno). Već o trenucima koje preživeli provode ispred kuće nakon što je zlo proterano, umotani u ćebad. Izručena količina diznijevštine ozbiljno kvari prethodno tkanu jezu. Možda se odmah moglo preći na plesanje uz Elvisa. A ni dopunska demistifikacija filma fotkama stvarnih događaja (meni) nije trebala.
Druga stvar u kojoj je Wan, a naročito njegov scenograf, preterao jeste teatralizacija prostora. Istina, najveći deo ovog filma dešava se unutar obične, radničke kuće u severnom Londonu, ali prostor i stvari u njemu odišu scenografskim overdozom, koja me podsetila na (CGI ili ne) Burtonovih kasnijih (bajkolikih) ostvarenja, u kojima dominiraju metalne sive i plave boje. A možda je do fotografije u koju je preinvestirano. Kako god, sav realizam u filmu ostavlja utisak hiper-realističnosti što na momente kontraproduktivno dovodi do izveštačenosti. A deluje da je sve sem toga bilo cilj.
Ali, ostavimo mane po strani. Conjuring 2 je tisuć puta bolji film od svog prethodnika. Prvo, premeštaj u Englesku sedamdesetih i bavljenje čuvenim "Enfildskim poltergrajstom" doneo je svežinu i sirovost, iako Wan manje-više insistira na istom tipu štrecanja kao u prvom delu. Ali engleski kast (sa odličnom "obuzetom" Madison Wolfe) i drugačija vrsta (ne)pribranosti u hendlovanju natprirodnog pružili su inspirativnu podlogu za pristizanje crkvenih agenata, Warrenovih, koji u Enfield stižu da provere da li se radi o prevari ili utvari (see what I did there?). Wan zna da svaki dobar horor treba da odlaže bilo kakav "rivil" i da jezu treba da gradi na nepokazanom, i on se sa tim postupkom igra vrlo mudro i analogno, vazda obazriv da nijednog trenutka ne izađe van postavljenog cilja "klasičnog dočaravanja". Kad kažem "klasičnog" mislim da su natprirodno i stvarno u logičnoj i emocionalnoj ravnoteži, da natprirodno nikada ne izađe van granica ne-verovatnog.
Ostajući na liniji miksa zaposednute kuće i zaposednutog deteta, Wan dosta smelo isteruje horor i u dnevne sate i van matične kuće, nikada ne prestajući da vara naša očekivanja u pogledu pojave nadnaravnog (scena u kojoj Crooked Man juri malog bracu i njen rivil su već antologija horora).
Kad Warrenovi stignu u Englesku, oni iako na zadatku, dolaze sa sopstvenim strahovima u srcu, što doprinosi tome da tokom filma ne bivaju samo "instrumenti" u isterivanju demona, već ljudi koji u toj priči i sami imaju nešto da izgube. I dalje nisam sam sa sobom da li je Marilyn Manson-izgledajući demon zajebancija ili omaž, ali u svakom slučaju njegova pojava me nijednom nije ostavila ravnodušnim.
Ne znam da li The Conjuring, s obzirom da se vraća na stara mesta zločina, uopšte može da bude "ikoničan" na način na koji su to uspeli klasici pre njega (to je delom vezano i za mogućnosti današnje publike da se uplaši od filma). Ali taj momenat posredovanja "za crkvu" i zapravo bavljenja time da li se radi o prevari, ono je što možda najviše korsepondira sa našim vremenima i može da se nametne kao teritorija ovog filma, po kojoj ćemo ga pamtiti (iako napada "opšte mesto" istorijskih paranormalnih pojava).
Iako su Warrenovi u ovom filmu na čudan način provučeni i kao glavni i kao epizodni junaci, njihova bračna holms-votsonovska hemija (naročito doprinos Vere Farmige kao hrabre, ali zabrinute supruge) daje snažan pečat nečemu što bi inače moglo da bude samo geografska varijacija na u poslednje vreme prerabljenu formulu egzorcističkog horora.
SELEKTAH: 8/ 10
PS Na temu Enfieldskog poltergrajsta imate i sjajnu mini-seriju The Enfield Hunting sa Timothy Spallom.
Iako špici prethodi foršpica sa Lorraineinim (Vera Farmiga) medijumskim sešnom u čuvenoj kući amitivilskoj u čijem podrumu Marilyn Manson hoda u odeždi časne sestre (hej, ovo je prema istinitoj priči!), špica je ono gde sam ostao bez daha. Žuta slova u ne toliko demonskom fontu s dna ekrana dižu se preko crne pozadine ka vrhu i nestaju, propraćena horskim saundtrakom dočekivanja još jednog palog anđela. Kratko, jednostavno, staromodno, zapravo "classy". Moćno. Već tada bi svima trebalo da bude jasno da James Wan nema nameru da usisa razbacane dolare nastavakom veoma uspešnog horora (318m$ širom sveta), već želi da napravi horor filmčinu kojoj je očigledni uzor The Exorcist (aka najbolji horor svih vremena).
Što se mene tiče, Wan je, s obzirom na postavljeni cilj, ostvario puno toga, uzimajući u obzir da se radi o nastavku, možda i neočekivano mnogo. Meni su dve stvari smetale.
Prva je kraj. Koji je holivudski i, iako u duhu sa anti-klimaksom Exorcist i drugih horora sedamdesetih, on deluje nekako neinspirisano i reda-radi. Tu ne govorim na zbrzani obračun sa demonom. To je neoprostivo (iako efektno). Već o trenucima koje preživeli provode ispred kuće nakon što je zlo proterano, umotani u ćebad. Izručena količina diznijevštine ozbiljno kvari prethodno tkanu jezu. Možda se odmah moglo preći na plesanje uz Elvisa. A ni dopunska demistifikacija filma fotkama stvarnih događaja (meni) nije trebala.
Druga stvar u kojoj je Wan, a naročito njegov scenograf, preterao jeste teatralizacija prostora. Istina, najveći deo ovog filma dešava se unutar obične, radničke kuće u severnom Londonu, ali prostor i stvari u njemu odišu scenografskim overdozom, koja me podsetila na (CGI ili ne) Burtonovih kasnijih (bajkolikih) ostvarenja, u kojima dominiraju metalne sive i plave boje. A možda je do fotografije u koju je preinvestirano. Kako god, sav realizam u filmu ostavlja utisak hiper-realističnosti što na momente kontraproduktivno dovodi do izveštačenosti. A deluje da je sve sem toga bilo cilj.
Ali, ostavimo mane po strani. Conjuring 2 je tisuć puta bolji film od svog prethodnika. Prvo, premeštaj u Englesku sedamdesetih i bavljenje čuvenim "Enfildskim poltergrajstom" doneo je svežinu i sirovost, iako Wan manje-više insistira na istom tipu štrecanja kao u prvom delu. Ali engleski kast (sa odličnom "obuzetom" Madison Wolfe) i drugačija vrsta (ne)pribranosti u hendlovanju natprirodnog pružili su inspirativnu podlogu za pristizanje crkvenih agenata, Warrenovih, koji u Enfield stižu da provere da li se radi o prevari ili utvari (see what I did there?). Wan zna da svaki dobar horor treba da odlaže bilo kakav "rivil" i da jezu treba da gradi na nepokazanom, i on se sa tim postupkom igra vrlo mudro i analogno, vazda obazriv da nijednog trenutka ne izađe van postavljenog cilja "klasičnog dočaravanja". Kad kažem "klasičnog" mislim da su natprirodno i stvarno u logičnoj i emocionalnoj ravnoteži, da natprirodno nikada ne izađe van granica ne-verovatnog.
Ostajući na liniji miksa zaposednute kuće i zaposednutog deteta, Wan dosta smelo isteruje horor i u dnevne sate i van matične kuće, nikada ne prestajući da vara naša očekivanja u pogledu pojave nadnaravnog (scena u kojoj Crooked Man juri malog bracu i njen rivil su već antologija horora).
Kad Warrenovi stignu u Englesku, oni iako na zadatku, dolaze sa sopstvenim strahovima u srcu, što doprinosi tome da tokom filma ne bivaju samo "instrumenti" u isterivanju demona, već ljudi koji u toj priči i sami imaju nešto da izgube. I dalje nisam sam sa sobom da li je Marilyn Manson-izgledajući demon zajebancija ili omaž, ali u svakom slučaju njegova pojava me nijednom nije ostavila ravnodušnim.
Ne znam da li The Conjuring, s obzirom da se vraća na stara mesta zločina, uopšte može da bude "ikoničan" na način na koji su to uspeli klasici pre njega (to je delom vezano i za mogućnosti današnje publike da se uplaši od filma). Ali taj momenat posredovanja "za crkvu" i zapravo bavljenja time da li se radi o prevari, ono je što možda najviše korsepondira sa našim vremenima i može da se nametne kao teritorija ovog filma, po kojoj ćemo ga pamtiti (iako napada "opšte mesto" istorijskih paranormalnih pojava).
Iako su Warrenovi u ovom filmu na čudan način provučeni i kao glavni i kao epizodni junaci, njihova bračna holms-votsonovska hemija (naročito doprinos Vere Farmige kao hrabre, ali zabrinute supruge) daje snažan pečat nečemu što bi inače moglo da bude samo geografska varijacija na u poslednje vreme prerabljenu formulu egzorcističkog horora.
SELEKTAH: 8/ 10
PS Na temu Enfieldskog poltergrajsta imate i sjajnu mini-seriju The Enfield Hunting sa Timothy Spallom.
No comments:
Post a Comment