Sumnjam da će se vama ovaj film dopasti koliko i meni (zapravo njegove prve dve trećine)
Što se mene tiče, bilo koji film čija se radnja odvija na jugu Italije, ima veće šanse da bude odgledan do kraja i da mi se dopadne, nego da je sniman (skorrro) bilo gde drugde. A ovaj je sniman na ostrvu Pantelerija sa čije terase vidite Tunis. Ovih dana, baš kao što to i vesti koje se čuju u filmu sugerišu, za njega ste mogli da čujete u crnohroničnim vestima koje sabiraju koliko se izbeglica udavilo u pokušaju da ga se dokopa.
Dakle, šta god da se dešava na ovom prostoru automatski vredi i zanima me više.
Luca Guadagnino, koji je to dokazao i svojim prethodnim filmom Io sono l'amore (istotakođe sa Tildom Swinton), baš kao i njegov zemljak Paolo Sorrentino, baš i kao njihov komšija Thomas Mann, zna da umetnost priča najlepše priče u društvu više (srednje) klase. Jer njihovi životi vrede više.
A vi se vređajte koliko hoćete.
U prve dve trećine ovog filma, koje su sjajne, pre nego što se film nepotrebno izvrne u triler i/ili tešku moralnu dramu, pratimo letnje zgode Marianne, jedne uspešne rok zvezde (ženski rod) koja je ostala bez glasa i prinuđena je na ćutanje i odmor. To je Tilda. Njoj društvo prati njen momak, fotograf koga igra drugi izabranik moje cure, Matthias Schoenaerts. Između njih dvoje i nakon šest godina veze cveta strast i ljubav što prizori seksa i sanjarenja pod zvezdama lepo pokazuju. A onda im neplanirano svraćaju Harry, njen producent, mentor i bivši momak Harry (Ralph Fiennes) i njegova ćerka (Dakota, ćerka Donova i Merylina, Johnson).
Serija kratkih i efektnih blic flešbekova upoznaće nas sa okolnostima (Harry je praktično prepustio Mariannu Paulu) i odnosima na kojima se gradi prvo diskretna, a potom sve žustrija tenzija među junacima. Manje-više, većinu tih plutajućih i lutajućih psihologija videli smo kod starih majstora (poput Fellinia ili Bertoluccija), ali pod upornim Lucinim suncem sve izgleda lepše, i drugačije.
Guadagnino, iako ima sve uslove za to, secka scene u više kadrova nego što je potrebno, insistirajući na pulsirajućim prirodama svojih likova, hroničnoj nestatičnosti, rekao bih. Kao kontrast suncu, to daje i na atmosferi, nepotrebno nas gurajući ka ivici, iako sve ostalo traži od nas da uživamo.
Predvidljivo, junaci će se unakrsno provrteti jedni s drugima, njihove nevesele biografije će proviriti, ako i ima nešto što do sada nismo videli, to je neka neuobičajena potreba (s obzirom da se film odvija u današnje vreme) da junaci budu vrlo iskreni. Što opet jeste odlika autsajdera i intelektualaca u gore pomenutoj klasi, kojom obično rovare i lome. Ali ovi ljudi insistiraju na tome kao na logičnom ili odmaćenom sredstvu komunikacije od koga su se odrodili.
Da su kojim slučajem bili negde drugde, možda me i ne bi zainteresovali. Ali njihovo koprcanje u ovom prikladnom raju na zemlji, u senci gnusnih stradanja "drugih ljudi" imponuje svojom arogantnošću.
Poslednja trećina filma počinje sa počinjenim zločinom i skoro mu je u potpunosti podređena. Junaci su prinuđeni da se indentifikuju u novonastalim okolnostima koje me ne interesuju i deluju mi kao da su izveštačeno prizvani da bi film dobio na težini. Umesto da još više dobije na lakoći.
A padne i prva kiša.
Ako vam godi seting Sartreovog pakla i iluzija da su pakao uvek drugi, ovo je za vas.
SELEKTAH: 8/ 10
Što se mene tiče, bilo koji film čija se radnja odvija na jugu Italije, ima veće šanse da bude odgledan do kraja i da mi se dopadne, nego da je sniman (skorrro) bilo gde drugde. A ovaj je sniman na ostrvu Pantelerija sa čije terase vidite Tunis. Ovih dana, baš kao što to i vesti koje se čuju u filmu sugerišu, za njega ste mogli da čujete u crnohroničnim vestima koje sabiraju koliko se izbeglica udavilo u pokušaju da ga se dokopa.
Dakle, šta god da se dešava na ovom prostoru automatski vredi i zanima me više.
Luca Guadagnino, koji je to dokazao i svojim prethodnim filmom Io sono l'amore (istotakođe sa Tildom Swinton), baš kao i njegov zemljak Paolo Sorrentino, baš i kao njihov komšija Thomas Mann, zna da umetnost priča najlepše priče u društvu više (srednje) klase. Jer njihovi životi vrede više.
A vi se vređajte koliko hoćete.
U prve dve trećine ovog filma, koje su sjajne, pre nego što se film nepotrebno izvrne u triler i/ili tešku moralnu dramu, pratimo letnje zgode Marianne, jedne uspešne rok zvezde (ženski rod) koja je ostala bez glasa i prinuđena je na ćutanje i odmor. To je Tilda. Njoj društvo prati njen momak, fotograf koga igra drugi izabranik moje cure, Matthias Schoenaerts. Između njih dvoje i nakon šest godina veze cveta strast i ljubav što prizori seksa i sanjarenja pod zvezdama lepo pokazuju. A onda im neplanirano svraćaju Harry, njen producent, mentor i bivši momak Harry (Ralph Fiennes) i njegova ćerka (Dakota, ćerka Donova i Merylina, Johnson).
Serija kratkih i efektnih blic flešbekova upoznaće nas sa okolnostima (Harry je praktično prepustio Mariannu Paulu) i odnosima na kojima se gradi prvo diskretna, a potom sve žustrija tenzija među junacima. Manje-više, većinu tih plutajućih i lutajućih psihologija videli smo kod starih majstora (poput Fellinia ili Bertoluccija), ali pod upornim Lucinim suncem sve izgleda lepše, i drugačije.
Guadagnino, iako ima sve uslove za to, secka scene u više kadrova nego što je potrebno, insistirajući na pulsirajućim prirodama svojih likova, hroničnoj nestatičnosti, rekao bih. Kao kontrast suncu, to daje i na atmosferi, nepotrebno nas gurajući ka ivici, iako sve ostalo traži od nas da uživamo.
Predvidljivo, junaci će se unakrsno provrteti jedni s drugima, njihove nevesele biografije će proviriti, ako i ima nešto što do sada nismo videli, to je neka neuobičajena potreba (s obzirom da se film odvija u današnje vreme) da junaci budu vrlo iskreni. Što opet jeste odlika autsajdera i intelektualaca u gore pomenutoj klasi, kojom obično rovare i lome. Ali ovi ljudi insistiraju na tome kao na logičnom ili odmaćenom sredstvu komunikacije od koga su se odrodili.
Da su kojim slučajem bili negde drugde, možda me i ne bi zainteresovali. Ali njihovo koprcanje u ovom prikladnom raju na zemlji, u senci gnusnih stradanja "drugih ljudi" imponuje svojom arogantnošću.
Poslednja trećina filma počinje sa počinjenim zločinom i skoro mu je u potpunosti podređena. Junaci su prinuđeni da se indentifikuju u novonastalim okolnostima koje me ne interesuju i deluju mi kao da su izveštačeno prizvani da bi film dobio na težini. Umesto da još više dobije na lakoći.
A padne i prva kiša.
Ako vam godi seting Sartreovog pakla i iluzija da su pakao uvek drugi, ovo je za vas.
SELEKTAH: 8/ 10
Care, bravo sto nisi ni spomenuo da je film samo bledi rimejk Zak Derejovog Bazena sa Alen Delonom, Romi Snajder i Dzejn Birkin. Isuse, kakva presmesna i banalna rezija - jebalo ga onih dvadeset rezova u dva minuta prologa, kao da gledam Toni Skota. Obaska sto su morali ama bas svaku sitnicu da ispricaju i prepricaju kao da se podrazumeva da je svaki gledalac tup kao dzak pasulja. Svaka moguca sansa da odredjeni detalj ostane samo nagovesten, kao podsvesna mrlja npr, je iskoriscena za brutalno mesarenje, gde izgleda kako scenarista i reziser znaju o ljudskoj seksualnosti koliko i deca mojih prijatelja u prvim razredima osnovne skole. A kada, neminovno, uporedite nemustog Matiasa i Delona stvar ode u kurac posle 20 minuta, bez da se spomene seksepil Dakote Dzonson koji je na nivou one cipele koji Caplin zvace u Zlatnoj groznici. Pateticno.
ReplyDelete