Ne znam koliko je reditelju baš pošlo za rukom da nas ubedi da je ova porodica nesrećna na totalno totalno totalno drugačiji način od drugih
Ako ste iole nagledan gledalac evropskih "torture" indi filmova, relativno lako ćete namirasti da se neka, i to koja, vrsta tragedije krije iza uvodnog arthaus dočaravanja života dvoje ljudi u divljini. Ono čega se ja bojim jeste da će vam nakon toga (saznanja) sve što se do kraja filma desi biti još slabije razumljivo.
Tom Geens se, baš kao i mnogi autori pre njega (između ostalog i Slobodan Vujanović), namerio da pokaže da su neke porodične tragedije veće, zapravo najveće od drugih, i da oni koji su preostali (preciznije od "preživeli") imaju sva prava ovog sveta da odlepe koliko im je god potrebno. John i Karen, škotski par, odlučio je da ostane da živi u šumi na belgijskom severu, gde je do tragedije i došlo.
Oni su prekinuli svaki kontakt sa ljudima, žive u bivšem brlogu neke krupnije zveri, snalaze se za hranu loveći i berući po šumi, dok Karen, na svu muku, ima i ogroman problem da uopšte izađe iz brloga na svetlost dana. Uglavnom okupirana šijenjem nekog pokrivača/ pokrova za... naslućujete?
Ali, onda jedan incident, nakon plesa po kiši, počinje da raspliće priču, i unapred i unazad. Otac sve više počinje da se druži sa čovekom, za koga će se kasnije ispostaviti da je nenamerni uzročnik tragedije. Ali za nas je bitnije to da otac, više nego majka, želi da izvuče život iz rupe iz naslova. Na kraju, stvar se malčice otme kontroli i kulminira u sceni nesličnoj, ali podjednako sumanutoj onoj u Von Trierovom Antichrist (koji ima istu tematiku) kada nam se lisica obrati i saopšti da "kaos rula".
Geensov film je dok stvar drži između muža i žene u divljini, lep i zanimljiv. Ali, njegov izlazak među ljude pre deluje kao posledica toga da Geens (koji je i scenarista) nije znao kako da osmisli dalji život svojih junaka, pa je pribegao nekoj, za ovu vrstu filma, skoro žanrovskoj dramaturškoj racionalizaciji, koja sve treba da objasni. Umesto da je sve ostavio na nivou impresije. Nizanja elipsi. Nemogućnosti da se izmeri dubina bola.
Paul Higgins i Kate Dickie deluju kao neobičan par. Ona je i mnogo starija od njega. I takvu postavku Geens je potpuno propustio da objasni i iskoristi. Mahom prepuštajući suštinski odnos bračnog para seriji predvidljivih klišea, kojima tek egzotični okoliš daje neku boju i tračak autentičnosti.
Neočekivano tragikomično finale filma, iako intrigatno, poprilično smeta suzama da poteku nad sudbinom dvoje ljudi čije je život ionako odavno stao.
I tu ne mislim na uskok divlje svinje.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Ako ste iole nagledan gledalac evropskih "torture" indi filmova, relativno lako ćete namirasti da se neka, i to koja, vrsta tragedije krije iza uvodnog arthaus dočaravanja života dvoje ljudi u divljini. Ono čega se ja bojim jeste da će vam nakon toga (saznanja) sve što se do kraja filma desi biti još slabije razumljivo.
Tom Geens se, baš kao i mnogi autori pre njega (između ostalog i Slobodan Vujanović), namerio da pokaže da su neke porodične tragedije veće, zapravo najveće od drugih, i da oni koji su preostali (preciznije od "preživeli") imaju sva prava ovog sveta da odlepe koliko im je god potrebno. John i Karen, škotski par, odlučio je da ostane da živi u šumi na belgijskom severu, gde je do tragedije i došlo.
Oni su prekinuli svaki kontakt sa ljudima, žive u bivšem brlogu neke krupnije zveri, snalaze se za hranu loveći i berući po šumi, dok Karen, na svu muku, ima i ogroman problem da uopšte izađe iz brloga na svetlost dana. Uglavnom okupirana šijenjem nekog pokrivača/ pokrova za... naslućujete?
Ali, onda jedan incident, nakon plesa po kiši, počinje da raspliće priču, i unapred i unazad. Otac sve više počinje da se druži sa čovekom, za koga će se kasnije ispostaviti da je nenamerni uzročnik tragedije. Ali za nas je bitnije to da otac, više nego majka, želi da izvuče život iz rupe iz naslova. Na kraju, stvar se malčice otme kontroli i kulminira u sceni nesličnoj, ali podjednako sumanutoj onoj u Von Trierovom Antichrist (koji ima istu tematiku) kada nam se lisica obrati i saopšti da "kaos rula".
Geensov film je dok stvar drži između muža i žene u divljini, lep i zanimljiv. Ali, njegov izlazak među ljude pre deluje kao posledica toga da Geens (koji je i scenarista) nije znao kako da osmisli dalji život svojih junaka, pa je pribegao nekoj, za ovu vrstu filma, skoro žanrovskoj dramaturškoj racionalizaciji, koja sve treba da objasni. Umesto da je sve ostavio na nivou impresije. Nizanja elipsi. Nemogućnosti da se izmeri dubina bola.
Paul Higgins i Kate Dickie deluju kao neobičan par. Ona je i mnogo starija od njega. I takvu postavku Geens je potpuno propustio da objasni i iskoristi. Mahom prepuštajući suštinski odnos bračnog para seriji predvidljivih klišea, kojima tek egzotični okoliš daje neku boju i tračak autentičnosti.
Neočekivano tragikomično finale filma, iako intrigatno, poprilično smeta suzama da poteku nad sudbinom dvoje ljudi čije je život ionako odavno stao.
I tu ne mislim na uskok divlje svinje.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment