Nema srce pišu pa da zna da je muško
Bio sam ubeđen da peva žena. I da je njeno ime Karin Dreijer Andersson.
Peva bata. I njegovo ime je Jake Webb.
Krenimo od pesme koja je promenila sve. Twilight Driving. Ta pesma počinje kao Simon and Garfunkel, samo što traka malo zavija i deluje da je Simon baš prethodne noći pogledao Exorcist. A onda grune u najslađi goth refren na svetu i poruči nam:
Twilight driving gotta watch out for the roos
Well, it's early morning baby
I said why don't you hit the snooze?
("Roos" su kenguri, u australijskom slengu.
Obratite pažnju na saksofon koji iskoči kao kengur u refrenu.)
A ja sam mislio da (ona) peva:
Twilight driving and our hearts are like car seats
Well, it's early morning baby
I said why don't we hit some blues?
Iako sam znao da to ne peva, to je ono što sam čuo (hej, imam pravo!).
Twilight Driving mi je razigrala srce kao jedna od onih pesmica koje pevaju o sreći, veselim ljudima, tek zaljubljenim srcima, ali osuđenim na propast. Jer život ne trpi tu količinu razdraganosti i bezbrižnosti.
Oduševio sam se seksipilom lo-fi-ja koji izbija iz ovog albuma. Zavodničkom kurcoboljom (iako sam mislio da peva seka). Glasom koji u isto vreme čezne, traži osamu i traži društvo (i dok sam mislio da peva seka divio sam se njenoj hrabroj prosunčanosti, sad kad znam da peva bata, osećam se kao da se mlađi brat Kevina Barnesa, pevača of Montreal, muzički i emotivno autovao).
Methyl Ethel su trio iz Perta u Australiji. Luke u kojoj odmaraju oni koji su se uputili na kraj sveta. Ovo im je debi izdanje, prošle godine objavljeno na tamošnjoj etiketi Dot Dosh, a ove godine prigrabljeno od strane 4AD-ija (jer su, recimo, tu do skora muzicirali i Blonde Redhead, sa kojima bih ih bez problema spario u istom košu, ako ništa ono samo zbog postšugejz struna koje prebiraju u Shadowboxing, preko kojih se Webbov glas preliva podjednako transdženderno kao Kazu Makinin).
Oh Inhuman Spectacle poseduje nešto od blesave psihodeličnosti of Montreal (Obscura). Ko zna, možda bi, kad bi se smrtno uozbiljili, zaista zaličili na Radiohead, kao što im spočitava P4K. Pomenuo bih i dEUS, jer i oni su pre nego što su ispeglali svoj zvuk umeli da se zezaju i tuguju na isti način.
I prva stvar, Idee Fixe, bukvalno zvuči kao The Knife (circa Deep Cuts). Pa čak i Also Gesellschaft.
Još jedna lepa stvar u vezi sa Oh Inhuman Spectacle jeste uspeh da se u isto vreme zvuči mladoliko, ali i da se ispruženim prstima pipaju zvezde. Neiskusno, a univerzalno. Kao da su neki (nazovi goth) bendovi osamdesetih prošli kroz blagi nervni slom i sada lagano dolaze sebi. Echo and the Bunnyman mi padaju na pamet (Depth Perception). Ili ovaj opis važi za sve bolje bendove sa Novog Zelenda?!
Methyl Ethel (najbudalastijeg imena EVER!) dozvoljavaju sebi da se prćkaju u vodama različitih uticaja i ne mare što se ponekad pokvase više nego što bi trebalo (P4K je u pravu kad piše da je Unbalancing Acts 1/1 kao Animal Collective). Ali, slušajući ovaj album teško da ćete imati utisak da neko ovde kuje podle oportunističke planove, a nije samo srećan što stvari koje voli ume da uključi u sopstvene vizije i snove. Jer Methyl Ethel, baš kao i Tim Burton, deluje srećno dok čačka stvari koje ga bole.
SELEKTAH: 9minusminus/ 10
Bio sam ubeđen da peva žena. I da je njeno ime Karin Dreijer Andersson.
Peva bata. I njegovo ime je Jake Webb.
Krenimo od pesme koja je promenila sve. Twilight Driving. Ta pesma počinje kao Simon and Garfunkel, samo što traka malo zavija i deluje da je Simon baš prethodne noći pogledao Exorcist. A onda grune u najslađi goth refren na svetu i poruči nam:
Twilight driving gotta watch out for the roos
Well, it's early morning baby
I said why don't you hit the snooze?
("Roos" su kenguri, u australijskom slengu.
Obratite pažnju na saksofon koji iskoči kao kengur u refrenu.)
A ja sam mislio da (ona) peva:
Twilight driving and our hearts are like car seats
Well, it's early morning baby
I said why don't we hit some blues?
Iako sam znao da to ne peva, to je ono što sam čuo (hej, imam pravo!).
Twilight Driving mi je razigrala srce kao jedna od onih pesmica koje pevaju o sreći, veselim ljudima, tek zaljubljenim srcima, ali osuđenim na propast. Jer život ne trpi tu količinu razdraganosti i bezbrižnosti.
Oduševio sam se seksipilom lo-fi-ja koji izbija iz ovog albuma. Zavodničkom kurcoboljom (iako sam mislio da peva seka). Glasom koji u isto vreme čezne, traži osamu i traži društvo (i dok sam mislio da peva seka divio sam se njenoj hrabroj prosunčanosti, sad kad znam da peva bata, osećam se kao da se mlađi brat Kevina Barnesa, pevača of Montreal, muzički i emotivno autovao).
Methyl Ethel su trio iz Perta u Australiji. Luke u kojoj odmaraju oni koji su se uputili na kraj sveta. Ovo im je debi izdanje, prošle godine objavljeno na tamošnjoj etiketi Dot Dosh, a ove godine prigrabljeno od strane 4AD-ija (jer su, recimo, tu do skora muzicirali i Blonde Redhead, sa kojima bih ih bez problema spario u istom košu, ako ništa ono samo zbog postšugejz struna koje prebiraju u Shadowboxing, preko kojih se Webbov glas preliva podjednako transdženderno kao Kazu Makinin).
Oh Inhuman Spectacle poseduje nešto od blesave psihodeličnosti of Montreal (Obscura). Ko zna, možda bi, kad bi se smrtno uozbiljili, zaista zaličili na Radiohead, kao što im spočitava P4K. Pomenuo bih i dEUS, jer i oni su pre nego što su ispeglali svoj zvuk umeli da se zezaju i tuguju na isti način.
I prva stvar, Idee Fixe, bukvalno zvuči kao The Knife (circa Deep Cuts). Pa čak i Also Gesellschaft.
Još jedna lepa stvar u vezi sa Oh Inhuman Spectacle jeste uspeh da se u isto vreme zvuči mladoliko, ali i da se ispruženim prstima pipaju zvezde. Neiskusno, a univerzalno. Kao da su neki (nazovi goth) bendovi osamdesetih prošli kroz blagi nervni slom i sada lagano dolaze sebi. Echo and the Bunnyman mi padaju na pamet (Depth Perception). Ili ovaj opis važi za sve bolje bendove sa Novog Zelenda?!
Methyl Ethel (najbudalastijeg imena EVER!) dozvoljavaju sebi da se prćkaju u vodama različitih uticaja i ne mare što se ponekad pokvase više nego što bi trebalo (P4K je u pravu kad piše da je Unbalancing Acts 1/1 kao Animal Collective). Ali, slušajući ovaj album teško da ćete imati utisak da neko ovde kuje podle oportunističke planove, a nije samo srećan što stvari koje voli ume da uključi u sopstvene vizije i snove. Jer Methyl Ethel, baš kao i Tim Burton, deluje srećno dok čačka stvari koje ga bole.
SELEKTAH: 9minusminus/ 10
A The Organ - Grab that gun? (po glasu najvise, a i sentiment je taj). Takodje pre 3 godine album Mood Rings-a - VPI Harmony (proveriti stvar The Line).
ReplyDelete